Hiljadu dana ruske agresije punih razmera nije povod da pravimo analitičke zaključke, jer rusko-ukrajinski rat još uvek traje. Ukrajina se i dalje junački bori. Rusija ne odustaje od pokušaja da uništi zemlju koja ne želi biti njena kolonija. Juče (17. novembar) Ukrajina je bila meta žestokog raketnog napada koji je trajao više sati: 120 raketa različitog tipa, u tom broju kindžala, 80 šaheda čiji su ciljevi, već po običaju, bili objekti energostrukture i civilne zgrade. To je, kao što je zapazio ministar inostranih poslova Ukrajine Andrij Sibiga, bio pravi odgovor Putina na telefonske pozive i posete svetskih političara koji pokušavaju razgovarati s njim o miru. U vestima se moglo pročitati da je to najveći napad u tri meseca, da je to najveći napad na Kijev u poslednjih pet dana. Dakle, ništa novo… Samo su brojke smrtonosnih raketa veće.
Nažalost, na to su se navikli i ljudi u svetu. Ako me je prvih dana agresije zvalo mnogo novinara iz različitih zemalja, kasnije su se javljali tek nakon velikih napada i raketiranja Lavova. Onda su prestali reagovati i onda kad su rakete pogodile zgrade u širem centru mog grada, u blizini moje kuće, kad je život izgubilo više Lavovljana.
Prvih dana agresije zvalo me je mnogo novinara iz različitih zemalja. Kasnije su se javljali tek nakon velikih napada i raketiranja Lavova. Onda su prestali reagovati i onda, kad su rakete pale u blizini moje kuće, kad je život izgubilo više Lavovljana
Jednom su me zvali letos sa strane televizije, zamolili da ispričam o situaciji u Harkovu. Kad sam objasnila da znam o tome samo iz vesti, insistirali su da ipak pripremim neki prilog. Kako se posle nisu javljali, poslala sam poruku novinaru par sati pre dogovorenog vremena. Rekao je: „Izvinite, ali imamo aktuelnije, zanimljivije vesti, iz jedne druge zemlje. Čujemo se drugi put.“ Pomislila sam da li treba da se desi nešto još užasnije od rata da budemo interesantni za strane gledaoce i slušaoce?
Pravo jačeg
Izgleda da svakodnevni pokušaji ubijanja jedne evropske zemlje, smrti civila (pre nekoliko dana u Zaporižu poginula je mlada majka s troje dece, ćerka je napunila dva meseca), rušenje spomenika arhitekture, u tom broju, pod zaštitom Uneska, junačka borba Ukrajinaca za slobodu za mnoge baš i nisu neka tema. A volela bih da moja zemlja bude zanimljiva za druge narode ne samo kao žrtva okrutnog napada, ne samo kao polje bitke između Dobra i Zla. U Ukrajini se vodi borba za odgovor na pitanje da li će opstati vrednosti na kojima se temelji svetski poredak, ili će zavladati pravo jačeg da krši sve moguće zakone, pravo ubica i nasilnika. Ukrajina je već dala svoj odgovor na pitanje da li se pokorava tom pravu, suprotstavivši se agresoru znatno jačem u vojnom smislu. A ja bih u ovom tekstu pokušala da iz svoje privatne perspektive dam odgovor (jedan od bezbroj mogućih, kao što su bezbrojno različita iskustva Ukrajinaca) na pitanje kako žive Ukrajinci treće jeseni rata punih razmera.
Prvih dana velikog rusko-ukrajinskog rata (rat zapravo traje od 2014, počeo je napadom ruske vojske na Krim) brojali smo vreme na poseban način: datume i dane nedelje zamenilo je univerzalno „prvog dana rata“; „trećeg dana rata“… A onda više nismo brojali. Na najpopularnijem ukrajinskom novinskom sajtu na mestu reklama, 2022, objavljivali su svakog dana gubitke ruske vojske. Gledajući te brojke koje su svakog dana rasle, Ukrajinci su se nadali da će se Rusi užasnuti besmislenim smrtima svojih građana i reći Ne vladi koja tako lako žrtvuje ljude u ime svojih imperijalističkih ambicija. To se, međutim, nije desilo. Te table sada više nema, kao ni te iluzorne nade. Na tom mestu su ponovo reklame, prilagođene ukusu vlasnika naloga. Na mojem su knjige i lepe letnje haljine. Knjige naručujem, haljine samo rado gledam, zbog njihove lepote i bezbrižnosti koju nose. Prve sedmice rata išla sam na železničku stanicu da dočekam rodbinu iz Kijeva koja je izbegla kod nas u Lavov. Stanica je bila prepuna ljudi koji su pobegli od rata, bol i tuga su se bukvalno osećali u vazduhu. I odjednom sam videla mladu devojku u kratkoj haljinici i prelepom kaputu. Izgledala je nestvarno, kao da je sa neke druge planete. A onda sam pomislila da je ona tako mlada, i da joj niko neće vratiti neponovljive dane mladosti. Treba da živi punim plućima svaki dan, dok može.
Nakon jučerašnjeg raketiranja kolega iz Kijeva je stavio sliku-uspomenu iz 2022. sa starim komentarom: „Vazdušna opasnost i prvi sneg koji ne pokriva samo zemlju, već otkriva najsvetlije u ljudima“. Juče je dodao: „Snega nema, a ostalo mogu ponoviti kao lozinku današnjeg dana“
Ukrajinci se bore za svoju slobodu na frontu, Ukrajici rade, Ukrajinci žive – to bi bilo ukratko ono najvažnije što mogu reći danas, 999. dana rata punih razmera. Kad bi trebalo jednog dana da napišem detaljnije o tome kako su ga Ukrajinci doživljavali kroz ove godine, otvorila bih sačuvane snimke ekrana koje su mi bile svojevrstan dnevnik. Ono što se pojavljivalo i šerovalo na Fejsbuku, ono što mi je bilo važno da sačuvam pokazuje promene i konstante u životu Ukrajinaca (ili barem onog dela koji čine moji FB-prijatelji) ovih teških godina. Sad ću samo reći da tu nema više amaterskih slika neprijateljskih raketa u letu iznad gradova ili rada PVO – Ukrajinci su shvatili da je to informacija koja može pomoći neprijatelju. Čak nakon velikih napada skoro nema reakcija koje to neposredno artikulišu. Nakon jučerašnjeg raketiranja kolega iz Kijeva je stavio sliku-uspomenu iz 2022. sa starim komentarom: „Vazdušna opasnost i prvi sneg koji ne pokriva samo zemlju, već otkriva najsvetlije u ljudima.“ Juče je dodao: „Snega nema, a ostalo mogu ponoviti kao lozinku današnjeg dana.“
I pesnici ginu
O bitkama koje Ukrajinci vode na frontu možete da pročitate u vestima. Zahvaljujući junaštvu ukrajinskih vojnika imam mogućnost da pišem ove retke, radim, živim. Imam ponekad utisak da mi strani prijatelji veruju tek delimično, kad kažem da puno radim, a predajem na fakultetu. Još uvek odgovaram na oprezna pitanja: „Sigurno vi ne radite od početka rata?“ Radimo, i ne samo u Lavovu koji je na zapadu Ukrajine, rade univerziteti i u Kijevu koji je veoma često pod vazdušnom opasnošću, rade i u Harkovu, koji je skoro stalno pod vatrom (doduše, rade online), u drugim gradovima. Fakulteti su radili i prvog i drugog dana rata, a onda je bila pauza od desetak dana. Nakon toga nastavili smo sa radom, a ono što smo propustili, odradili bismo subotom. Radimo subotom i sada, jer situacija sa strujom i grejanjem zavisi od uspešnosti ruskih napada na električnu infrastrukturu. Evo, nakon nedavnog napada ponovo su uvedene restrikcije u čitavoj Ukrajini. Ali akademski život ide dalje. Mladi naučnici brane master radove i doktorate. Odbrana doktorata kod nas podrazumeva ne samo pridržavanje brojnih pravila, već onlajnprenos odbrane koji jamči otvorenost akademskih procesa. Da bi se odbrana održala u uslovima kad je struja dolazila na nekoliko sati dnevno, koleginica iz Kijeva je iznajmila malu električnu stanicu kako bi obezbedila struju za institut gde se održavao taj događaj. Odbrana je bila odlična. Bilo je reči i o srpskoj književnosti.
Fejsbuk je ovih godina postao mesto na kojem nalazim sjajnu ukrajinsku poeziju. Ukrajinski pesnici objavljuju tamo svoje pesme da bi one što pre stigle onima koji ih čekaju. Zahvaljujući tome sastavila sam i prevela još 2022. knjigu Ukrajina 2022: pjesnički ljetopis rata koju je objavio iste godine Hrvatski PEN. Pesništvo je postalo veoma važan deo ukrajinskog života i otpora ruskoj agresiji. Nažalost, ima više pesnika čiji je život brutalno prekinuo rat. Pesnici ginu na frontu, kao što je poginuo veoma nadaren mladi pesnik Maksim Krivcov. Ginu od ruskih raketa koje gađaju civilne objekte – tako je poginula u piceriji u Kramatorsku sjajna Viktorija Amelina koja je pratila na tom putovanju kolege – kolumbijske novinare. Ginu od ruskih metaka – tako je poginuo Volodimir Vakulenko, nekadašnji pesnički alternativac, kasnije – dečiji pesnik, koga su okupatori streljali u njegovom selu blizu Izjuma. Juče sam pročitala na Fejsbuku da je zasnovana stipendija koja će nositi ime Viktorije Ameline, a dobijaće je ukrajinski i strani autori dokumentarne proze. Viktorija nije pisala samo pesme, nije bila samo poznata prozaistkinja, već je za vreme rata skupljala svedočanstva o ruskim zločinima. Pripremala je o tome knjigu, koja će uskoro izaći. Posthumno, kao i prva zbirka njene poezije.
Ukrajinski pesnici svedoče svojim delima, svojim nastupima, svojim stavom i životom. Za vreme rusko-ukrajinskog rata ukrajinska poezija je zauzela veoma vidljivo i važno mesto u ukrajinskoj kulturi. Pesnici poput Galine Kruk, Ostapa Slivinskog, Ljubovi Jakimčuk, Ije Kive, Katerine Mihaljicine mnogo putuju svetom, svedočeći svojim pesmama o ratu, ali i o tome što je zapravo Ukrajina. Jer je poezija u suštini onaj najdublji, najautentičniji doživljaj stvarnosti. U savremenoj ukrajinskoj poeziji nema mržnje, zato ima u njoj puno ljubavi. Ima bola, ali ima i nade, i vere. U to se mogu uveriti i srpski čitaoci, upoznavši se sa najnovijom ukrajinskom poezijom u kraćim izborima iz stvaralaštva Marjane Savke, Katerine Mihaljicine, Darine Gladun, objavljenim u časopisima Polja i Beogradski književni časopis (2022).
Pesnici putuju svetom, putuju Ukrajinom, dolazeći u sela i gradove u blizini linije fronta da bi čitali svoje pesme, da bi dali ljudima, koje žive tamo, a posebno deci, radost susreta s književnošću i lepotom reči. Donose knjige u tamošnje biblioteke, nastradale od ruskih raketnih udara i granatiranja. Prekjuče sam pročitala objavu internet-časopisa Čitomo da upravo iz Harkovske i Hersonske oblasti najbrže stižu recenzije čitalaca. Ljudi, žedni čitanja kao znaka normalnog života, znaju da pročitaju knjigu od 200-300 stranica za jedan dan da bi što pre podelili utiske o njoj. Ti ljudi znaju iz iskustva kako ne treba odlagati ništa za sutra. Dok ima struje i interneta. Dok ima života.
Voz broj 91
Početkom novembra u Lavovu se prvi put održao pesnički festival Zemlja pesnika, koji je osmislila i organizovala poznata ukrajinska pesnikinja Marjana Savka. Festival je okupio skoro stotinu ukrajinskih pesnika od najstarijih do najmlađih generacija, a učestvovali su takođe književnici iz Poljske, Litvanije i Hrvatske. Čitanja su se odvijala dva dana na pet pesničkih scena istovremeno, svake večeri su se održavali koncerti na kojima su legendarne rok grupe pevale ukrajinsku poeziju, dajući posebnu energiju ovom festivalu. Noć uoči početka festivala bila je obeležena masovnim napadom šaheda, tako da su strani gosti mogli bar delimično osetiti atmosferu u kojoj stvaraju svoje pesme ukrajinski književnici.
Pesnici putuju svetom, putuju Ukrajinom, dolazeći u sela i gradove u blizini linije fronta da bi čitali svoje pesme, da bi dali ljudima, koje žive tamo, a posebno deci, radost susreta s književnošću i lepotom reči
Organizatori su se dogovorili s upravom ukrajinskih železnica da dva vagona voza Kijev – Lavov budu vagoni pesnika. Da oni voze posebne putnike videlo se i po tablicama istaknutim na prozorima: Vagon pesnika, a na oglasnoj tabli kijevske Glavne železničke stanice pojavila se, pored informacije o vozu broj 91 Kijev – Lavov, informacija o vozu broj 91 Kijev – Zemlja pesnika. Organizatori su se obratili Ministarstvu odbrane da dozvoli kratkotrajna odsustva pesnicima koji sada brane svoju zemlju ne samo poezijom. Tako su neki od pesnika-vojnika došli na festival, a neki se priključili čitanju putem zuma. Sjajni mladi pesnik Artur Dronj nije mogao da dođe, jer je bio ranjen nekoliko dana pre festivala… Radost čitanja poezije mešala se u tim prostorijama s tugom… Pesnikinja, dobitnica najveće nacionalne nagrade za književnost, koja sad brani Ukrajinu, tog dana je izgubila dvojicu ratnih drugova… Šta uopšte može poezija? Videla sam na otvaranju čoveka koji je izgubio u ruskom raketnom napadu celu svoju porodicu, ženu i tri kćeri. Upravo tog dana žuti mediji na netu objavili su vest da se on ubio. Ne, nije. Došao je na otvaranje pesničkog festivala, jer poezija daje snagu. A pesnički nastupi su događaji na kojima se skupljaju dobrotvorni prilozi za vojsku. Nakon strašnog gubitka taj hrabri čovek volontira, a volontiraju i mnogi pesnici. Književne akcije se održavaju u mnogim gradovima Ukrajine, u tom broju u onima koji su skoro stalno pod ruskom vatrom. Dešava se da se nastupi nastavljaju u skloništima, kao što je bio slučaj ovih dana na kijevskom književnom festivalu Temelj.
Gutljaj slobode
Ukrajinska poezija nije samo lirski odraz stvarnosti. Ukrajinska poezija u ovom trenutku je gutljaj slobode, zavoj za duševnu ranu, zagrljaj koji čini svet boljim. Zaslugom organizatora Zemlje pesnika ukrajinska poezija je postala angažovana na poseban način: Ministarstvo odbrane pristalo je na njihov predlog staviti na municiju citate iz dela ukrajinskih pesnika. Poezija će braniti otadžbinu i na taj način. Verujemo u njenu moć. A da je ukrajinska poezija stvarno moćna pokazuje mržnja s kojom su huligani u Beogradu nekoliko puta vandalizovali lep grafit posvećen ukrajinskoj pesnikinji Lesji Ukrajinki. Udruženje Krokodil je osmislilo sjajnu akciju: ukrasiti zid portretom lepe žene, sjajne književnice epohe modernizma, i kratkim citatom iz njene drame-fejerije Šumska pesma. Kasnije se pojavio crtani film prema toj drami i osvojio je srca gledalaca širom sveta. Ali, grafit je bio dosledno uništavan ispisivanjem poruka da u Srbiji nije mesto nacistima (?!). A citat je govorio o večnom životu nekoga ko ima u srcu ono što ne umire…
Videla sam na otvaranju čoveka koji je izgubio u ruskom raketnom napadu celu svoju porodicu, ženu i tri kćeri. Upravo tog dana žuti mediji na internetu objavili su vest da se on ubio. Ne, nije. Došao je na pesnički festival, jer poezija daje snagu
Udruženje Krokodil je, inače, uradilo izuzetno mnogo za podršku Ukrajini, od prikupljanja humanitarne pomoći (koju je Vladimir Arsenijević lično odneo u Harkov i Herson, gradove pod ruskom vatrom) do stvaranja ukrajinske biblioteke, besplatnog kursa ukrajinskog jezika, rezidencija za ukrajinske pisce, filologe i druge ljude od reči, pozivanja na svoje festivale i akcije poznatih ukrajinskih pisaca. Teško je izbrojiti sve poduhvate ovog sjajnog tima kreativnih ljudi, a spomenula bih svakako i učešće u organizaciji ukrajinskog programa ovogodišnjeg Sajma knjiga. To što su ove godine u tom programu aktivno učestvovali srpski pisci, kritičari, kulturni delatnici, izdavači – to je velika radost za svakog od nas. Dugujemo duboku zahvalnost svim prijateljima Ukrajine u Srbiji koji nam daju podršku – moralnu, književnu, humanitarnu. Posebna je uloga srpskih ukrajinista koji čine Ukrajinu vidljivijom kroz prevode književnih dela, popularizaciju njene kulture, organizaciju značajnih skupova poput naučne konferencije „Izazovi na raskršću kultura: novi pogled na ukrajinsko-srpske istorijsko-kulturne veze“. Srpsko-ukrajinske veze imaju dugu tradiciju, a nadam se, i perspektivnu budućnost.
Nekad sam više godina pripremala emisije o ukrajinskoj kulturi za Radio Beograd. Bilo je to lepo vreme. Sanjam da će doći dan kad će se strani novinari zanimati za ukrajinsku književnost, jer ona ima šta da ponudi svetu. Da ćemo zajedno obeležavati neke lepe događaje i srećne godišnjice umesto 1.000 dana i noći krvave invazije.
