Ovomesečnim iranskim napadom na Izrael rat na Bliskom istoku poprimio je novu dimenziju. Konflikt između Irana i Izraela godinama je bio „skriveni rat“ u kome su obe strane izbegavale direktne vojne udare na teritoriju one druge. Umesto toga, konflikt se vodio na ulicama Teherana, na kojima je u više odvojenih atentata ubijeno nekoliko iranskih nuklearnih naučnika i inženjera, te na ratom razorenim delovima Sirije, Libana, Jemena i Pojasa Gaze. Na tim žarištima takozvana „osovina otpora“ – sastavljena od Hezbolaha (u Libanu), Hamasa (u Gazi) i Huta (u Jemenu) – uživa ekstenzivnu podršku Irana u novcu, naoružanju i obuci.
Tekući rat započeo je prošlog oktobra kada je Hamas u napadu na Izraelu ubio 1.200 ljudi i oteo njih 253. Izrael je uskoro uzvratio, i otad se rat u Gazi vodi bez prekida. Rezultat kampanje Izraelskih odbrambenih snaga (IDF) za trajnu eliminaciju Hamasa jeste smrt preko 30.000 Palestinaca i pretvaranje ove njihove enklave u pustu zemlju.
Koliko god sve ovo bilo strahotno i koliko god užasavajući bili uslovi u Gazi, aktuelni rat samo je poslednje poglavlje u krvavom konfliktu koji Izraelci i Palestinci oko istog komada zemlje vode već skoro 80 godina. Nasuprot tome, direktni udar Irana na Izrael predstavlja nešto novo. Odlukom da napad lansira s vlastite teritorije, umesto uobičajenog delovanja preko posrednika, Iran kao da priziva odmazdu. Mora da se iranski režim ili oseća vrlo sigurnim u sebe, ili je pod ogromnim pritiskom da demonstrira snagu, čak i ukoliko to znači rizik od izbijanja otvorenog rata ne samo s Izraelom, nego i sa Sjedinjenim Državama.
U geopolitičkom okruženju koje Iranu sve više pogoduje, brak iz računa s Rusijom i Kinom je od ogromnog značaja
Neposredni okidač bio je izraelski napad na zgradu iranskog konzulata, odmah pored zdanja iranske ambasade u Damasku, u kome je ubijeno nekoliko pripadnika Revolucionarne garde, uključujući i dvojicu visoko rangiranih komandanata. Iako to nipošto nisu bile prve žrtve iranskog „skrivenog rata“ u Siriji i Libanu, iransko rukovodstvo svejedno je imalo potrebu da uzvrati.
Istina, Iran je, prema izveštajima medija, koristeći neformalne kanale obavestio SAD da sprema kontraudar, pa stoga niko nije posebno iznenađen kada je on i usledio. Ali bez obzira na to, implikacije ovog poteza su ogromne. Više nije reč o izraelsko-palestinskom ratu oko jednog komada zemlje; sada je taj rat regionalizovan – čak i globalizovan.
Iz pozadine se zloslutno nadnosi potencijalna pretnja u vidu iranskog nuklearnog programa. S obzirom na najnoviji razvoj događaja, egzistencijalna pretnja po Izrael svakog dana postaje sve manje hipotetična. Hoće li Iran preduzeti poslednje preostale korake na putu do sticanja nuklearnog naoružanja, i da li već sama ta mogućnost povećava izglede za rat s Izraelom i SAD? To je sada veliko pitanje koje se nameće čitavom regionu.
Znamo i da ambicije Irana sežu dalje od uspostavljanja dominacije u regionu. Tamošnji režim voleo bi da vidi kako Amerikom predvođeni međunarodni poredak biva zamenjen multipolarnijim sistemom u kome se velike i nadolazeće sile nadmeću za premoć. Da bi se u uslovima tog novog međunarodnog poretka zauzela pozicija moći, potrebno je steći pristup nuklearnom naoružanju i najsavremenijoj tehnologiji, te okončati ekonomsku izolaciju koja je rezultat dalekosežnih zapadnih sankcija. Iranu se sada sve to čini nadohvat ruke zahvaljujući produbljivanju veza s Kinom, Rusijom i jednim brojem zemalja Globalnog Juga.
Iranski teokratski režim svestan je da je na unutrašnjem planu u osetljivom položaju. Masovni protesti žena, mladih i etničkih manjina (u Kurdistanu i Baluhistanu, na primer) diskreditovali su režim, a nivo korupcije u redovima vladajuće elite je ogroman. Ostarelo vođstvo više nema nikakav legitimitet i na vlasti opstaje još samo pukom represijom. Ali oslanjanje na metke i pendreke delotvorno je samo neko vreme; teško da predstavlja recept za dugoročni uspeh.
Više nije reč o izraelsko-palestinskom ratu oko jednog komada zemlje; sada je taj rat regionalizovan – čak i globalizovan
Posmatrano iz geopolitičke perspektive, međutim, situacija je potpuno drugačija. Iranski teokratski režim je među velikim pobednicima tranzicije od Amerikom predvođenog svetskog poretka ka nečemu drugom. Prema Međunarodnoj agenciji za atomsku energiju (IAEA), iranski nuklearni program napreduje kao nikada pre, dovodeći zemlju do tačke na kojoj će konačno raspolagati dovoljnom količinom obogaćenog urana za izradu bombe. Treba pretpostaviti i da Iran raspolaže dovoljnim nivoom tehnološkog znanja da napravi nuklearnu bojevu glavu i sistem za lansiranje rakete koja bi je nosila.
U geopolitičkom okruženju koje Iranu sve više pogoduje, brak iz računa s Rusijom i Kinom je od ogromnog značaja – ne na poslednjem mestu jer će režimu omogućiti izlazak iz višedecenijske izolacije. To što nove i nadolazeće sile rade na tome da razviju nove multilateralne strukture koje će izmicati zapadnoj hegemoniji Iranu će gotovo neizbežno doneti korist.
Rat na Bliskom istoku mora se razumeti u ovom širem kontekstu, koji takođe uključuje Ukrajinu i Tajvan. Svedoci smo sve smelijih i ambicioznijih nastojanja da stari, Zapadom predvođeni poredak bude srušen na svaki mogući način – pa čak i ratom.
Copyright: Project Syndicate, 2024.
