Kada je predsednik Boris Jeljcin 1999. godine odlučio da Rusima za Novu godinu pokloni svoju ostavku, privremeni naslednik koga je odabrao, blago rečeno, nije privukao mnogo pažnje. Bi-Bi-Si je, recimo, tog 31. decembra više internetskog prostora posvetio sećanju na Jeljcinove diplomatske gafove, kao i oproštajnom govoru u kome je predsednik molio sunarodnike da mu oproste neostvarene tranzicione nade. Svet je tog dana imao i preče brige od kremaljskog naslednog reda, u prvom redu „milenijumski bag“. Za mlađe čitaoce, reč je o tadašnjem strahu da će kompjuterski sistemi poblesaviti zato što su mnogi programi godine predstavljali samo poslednjim dvema ciframa. Strahovalo se da kompjuteri neće razlikovati godinu 2000. od godine 1900, što je u otkačenijim predviđanjima vodilo u planetarni kolaps kompjuterske infrastrukture. Širom planete su zabeleženi slučajevi u kojima su građani pravili zalihe hrane i vode, povlačili novac iz banaka, kupovali oružje, spremali se za apokalipsu. Problema u digitalnom svetu naposletku jeste bilo, ali smo ih i mi i kompjuteri preživeli, a preživeo je i naslednik. Vladimir Putin je u martu obeležio 25 godina vladavine Rusijom, jer je za predsednika prvi put izabran 25. marta 2000. Na dužnost je stupio 7. maja, a 11. maja su poreznici upali u prostorije NTV, popularne a na račun Kremlja kritične televizije. Taj je problem rešio lako, ali dramatičnih izazova u prvim godinama vlasti nije manjkalo.
Tragičan početak
Već 12. avgusta je u Barencovom moru potonula podmornica Kursk. Poginulo je svih 118 članova posade, ali prvu žestoku javnu kritiku Putin nije dobio zbog tragedije, već zbog svoje reakcije na nju. Nije prekinuo letovanje u Sočiju, danima je odbijao međunarodnu pomoć, a kada se krajem meseca najzad sastao sa porodicama poginulih, kamere su zabeležile njihov gnev. Popularnost koju je stekao kao premijer pokrenuvši Drugi čečenski rat znatno se okrnjila između 23. i 26. oktobra 2002, kada su čečenski teroristi upali u moskovsko pozorište Dubrovka, i u njemu zatočili oko 900 talaca. U akciji oslobađanja pobijeni su svi teroristi, ali i više od 130 talaca. Samo dve godine kasnije, između 1. i 3. septembra 2004, Rusija je doživela još smrtonosniji napad. Čečenski teroristi su tada zauzeli školu u Beslanu, u Severnoj Osetiji, u kojoj je bilo više od hiljadu ljudi. I opet su u akciji oslobađanja teroristi pobijeni, ali je sa njima stradalo više od 330 civila, uključujući 186 đaka.
Kada je Putin aprila 2005. objavio da je raspad Sovjetskog Saveza bio „najveća geopolitička katastrofa 20. veka“, možda je mislio i na to da u epohi SSSR tragedije poput beslanske nisu bile moguće, jer su separatističke tendencije bile pod čvrstom kontrolom. No svakako je u vidu imao i širu sliku, koju je, smatraju brojni analitičari, svetu najzad predstavio februara 2007, na bezbednosnoj konferenciji u Minhenu.
Putin je predsedničku karijeru počeo kao „liberal koji će nastaviti tržišne reforme“. No nije samo gradnja kapitalizma odvela Moskvu i Vašington na medeni mesec koji je trajao godinama
Prvih godina vladavine, a možda i sve do Minhena, Zapad nije posmatrao Vladimira Putina kao neprijatelja, a pogotovo ne kao egzistencijalnu pretnju. Prvim dekretom koji je potpisao, još kao vršilac dužnosti, Putin je darovao Jeljcinu imunitet. Nije to bila samo zahvalnost čoveku koji mu je predao vlast na tanjiru, cinična politička pogodba ili pokušaj da samog sebe unapred obezbedi normalizujući takve poteze, već je taj dekret bio i simbol kontinuiteta, simbolični dokaz da će Rusija nastaviti tranzicionom trasom. Valentin Jumašev, saradnik u koga je Jeljcin imao poverenja, Jeljcinu je preporučio Putina upravo kao „liberala koji će nastaviti tržišne reforme“.
„Pogledao sam tog čoveka u oči. Osetio sam da je veoma otvoren i vredan poverenja. Osetio sam njegovu dušu“, rekao je Džordž Buš o Vladimiru Putinu 2001. godine
Već u julu 2000. Putin je predložio da se porez na dobit smanji sa 35 na 24 odsto, i neke analize ukazuju na to da je poreski teret biznisa u narednim godinama u Rusiji bio manji nego u većini evropskih zemalja. No nije samo ta gradnja kapitalizma odvela Moskvu i Vašington na medeni mesec. Putin je bio jedan od prvih koji je pozvao Džorža Buša nakon terorističkog napada na Kule bliznakinje. Nije se bunio zbog američke invazije na Avganistan. Invaziju na Irak jeste smatrao „ozbiljnom greškom“, ali to su govorile i brojne evropske zemlje, i nisu time nimalo omele Vašington. Ostaće upamćen i citat Džordža Buša:
„Pogledao sam tog čoveka u oči. Osetio sam da je veoma otvoren i vredan poverenja. Osetio sam njegovu dušu; dušu čoveka duboko posvećenog svojoj zemlji“, rekao je američki predsednik o Putinu na zajedničkoj konferenciji za štampu u Sloveniji 2001.
Preokret u Minhenu
Svemu tome došao je kraj 10. februara 2007. u Minhenu. Putin je tada objavio da je unipolarni svetski poredak neprihvatljiv i optužio NATO za nekontrolisano širenje na istok.
„Jedna država, SAD, prekoračila je svoje nacionalne granice na svaki moguć način“, rekao je.
Iz te su rečenice izbila dva problema koji i danas definišu odnose Zapada i Moskve. Prvi – bila je istinita. Drugi – te je reči izgovorio čovek kome nije smetao fenomen planetarne dominacije, već to što ne dominira on sam.
„Putinov govor bio je veoma popularan u Rusiji. Shvaćen je kao povratak naše suverene reči na međunarodnu scenu“, rekao je nedavno za španski El Pais Intigam Mamedov, ekspert za istočnu Evropu i istraživač Univerziteta Nortambrija u Njukaslu.
Nije prošlo mnogo vremena, i ta se suverena reč dohvatila i puške. Avgusta 2008. izbio je kratkotrajni rat u Gruziji, a invazija je Rusiji donela punu kontrolu nad Abhazijom i Južnom Osetijom. Odatle do Ukrajine put je bio kraći nego što kalendarski deluje, ali ta je priča čitaocu isuviše aktuelna da bismo na nju podsećali. Ostaje pitanje šta je Vladimir Putin postigao za četvrt veka vladavine. Na unutrašnje prilike nema potrebe trošiti mnogo reči. Putin je prvi predsednički mandat dobio sa 53 odsto glasova, a sadašnji, peti, sa više od 87 odsto. Od pada carske Rusije samo je Staljin vladao duže, a ustavne promene omogućuju Putinu da na vlasti bude do 2036. godine. El Pais je preneo i analizu po kojoj se za Putinovog vakta po osnovi „ekstremizma“ ili „diskreditovanja vlasti“ građanima sudi češće nego u epohama Leonida Brežnjeva i Jurija Andropova. Poslednje masovne proteste – osim antiratnih – Rusija je imala tokom 2011. i 2012, zbog izborne prevare. Poslednji vidni izazov Putinovoj vladavini bila je pobuna Jevgenija Prigožina 2023, koja je potrajala otprilike jedan dan.
Najbolji neprijatelj
Šta je, pak, ruski predsednik postigao na međunarodnoj sceni, dobro je sumirao Aleks Kliment. Američki analitičar podseća da je Putinova Rusija nadživela trijumfalizam postsovjetskog Zapada, ideju o kraju istorije, bezbrojna predviđanja da joj je kraj iza ćoška. Sam Putin je dočekao i povratak Donalda Trampa u Belu kuću. Njegov najbolji neprijatelj je ovih dana opet ljut, jer još nema mira u Ukrajini, ali to se Trampovo raspoloženje može promeniti i pre sledećeg broja Radara.
„Sa druge strane, Rusija je danas zemlja zaglavljena u skupom konfliktu koji je Putin hteo, zemlja sa sve malobrojnijim i sve starijim stanovništvom, sa ratnom ekonomijom i zaostalom tehnološkom bazom. Sve je zavisnija ili od izopštenika poput Severne Koreje i Irana ili od kineske supersile, koja Rusiju nadmašuje i ekonomskim i vojnim kapacitetima“, zapisao je Kliment.
Trideset prvog decembra 1999, rekli smo već, ljudi su širom planete pravili zalihe hrane i vode. To danas stanovništvu preporučuje sve više evropskih država. „Milenijumski bag“ nije doneo smak civilizacije, ali milenijumska smena u Kremlju četvrt veka kasnije obnavlja apokaliptična predviđanja.
