Mnogi su pomislili da je neukusna prvoaprilska šala, ali snimci su ubrzo potvrdili da Izrael uistinu jeste pre više od dve nedelje vazdušnim napadom sa zemljom sravnio konzularnu zgradu pri ambasadi Irana u Damasku, glavnom gradu Sirije. U nečuvenom incidentu živote je izgubilo osmoro pripadnika jedinice Al Kuds, elitnog odreda Revolucionarne garde Irana, čije su nadležnosti mahom operacije u inostranstvu, i nije trebalo dugo vremena da bi počelo da se priča o izvesnoj odmazdi Teherana. Zato su vesti u subotu 13. aprila malo koga iznenadile, a prostora za štos bilo je još manje – više od tri stotine dronova i raketa preletelo je 1.600 kilometara razdaljine za četiri sata, a gotovo svaka pojedinačna opasnost po Izrael oborena je u nečemu što je ličilo na spektakularni vatromet.
Ipak, nakratko je mirisalo na dugo očekivani rat većih razmera, i to između dva smrtna bliskoistočna neprijatelja koji raspolažu nuklearnim naoružanjem – Izrael nezvanično, a izvesno, dok je situacija s Iranom netransparentna, šest godina nakon što se Trampova administracija povukla iz sporazuma koji je podrazumevao smanjivanje njegovog nuklearnog potencijala u zamenu za otopljavanje odnosa.
Premijer Izraela Benjamin Netanijahu podsetio je svoje glasače, ali i međunarodnu zajednicu, da je Izrael delao i da dela uz podršku Francuske, Velike Britanije i Sjedinjenih Američkih Država, dok je zvanični Vašington osudio napad Irana, ipak usput podvukavši da neće učestvovati u eventualnim reakcijama Tel Aviva. Ne valja se, prećutano je, izborna je godina i otvaranje još jednog skupog fronta, uz onog u Ukrajini, obilo bi se o glavu trenutnom predsedniku Džozefu Bajdenu, koji je Netanijahuu u razgovoru ponovio da ne može da računa na blanko podršku SAD. U Teheranu su vlasti pred brojnim okupljenim građanima proglasile uspeh operacije i činilo se da je čeoni sukob Izraela i Irana, inače prvi u istoriji, okončan već u fazi predigre. Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Antonio Gutereš saopštio je da svet ne može da priušti još jedan rat, pozvavši na „maksimalnu uzdržanost“.
Pažljiva koreografija Teherana
S jedne strane, brojni su pokazatelji da je napad Irana bio precizno režirana predstava. Za početak, ministar spoljnih poslova Irana Hosein Amir Abdolahijan podvukao je da su američki zvaničnici prema protokolima bili tri dana unapred obavešteni da će se osvetnički dronovi i rakete vinuti u vazduh. I sigurno su u Teheranu znali da će ta salva, koliko god mnogobrojna, biti u najvećoj meri oborena već po ulasku u vazdušni prostor Jordana i Iraka u kojima operišu američke vojne baze. Na kraju je u napadu povređena samo jedna beduinska devojčica, i to, srećom, ne smrtno. Na koncu, brzometna proslava operacije ponajbolje pokazuje da Iran nije želeo sukob s trenutno nadmoćnijim Izraelom, već da pošalje jasan signal da posle napada na konzularnu zgradu neće sedeti potpuno skrštenih ruku.
Uostalom, u otvorenom pismu javnosti koje je potpisala stalna misija Irana u UN, potcrtano je da Savet bezbednosti nije osudio napad na iransku ambasadu i da je Izraelu time dozvolio kršenje Povelje UN. Očekivano, usledile su jednoglasne osude iranske odmazde, naročito iz smera lidera G7, i niti jedno saopštenje, a kamoli rezolucija usmerena protiv raketiranja iranske ambasade. Istini za volju, sve i da je bio neki tekstić sastavljen tim povodom, SAD bi izvesno stavile veto, kao i četrdeset pet puta do sada.
Čini se da u Netanijahuovom kabinetu znaju da Kina i Rusija ne bi blagonaklono gledale na dalja ratna dejstva protiv Irana kao jedne od regionalnih sila koja se protivi zapadnoj hegemoniji
Pomenuti su i zajednički napori ka stabilizaciji stanja u regionu, a nije se mnogo reči potrošilo na upozorenje da će sledeći koraci Teherana u najvećoj meri zavisiti od držanja Tel Aviva. A u Netanijahuovom kabinetu, čini se, znaju da Kina i Rusija ne bi blagonaklono gledale na dalja ratna dejstva protiv jedne od regionalnih sila koje se protive zapadnoj hegemoniji.
Ipak, napad Irana predstavlja promenu u vojno-odbrambenom aspektu iranske „velike strategije“. Naime, Teheran je do sada regionalno reagovao razvijanjem „osovine otpora“, neformalne skupine vojnih i političkih organizacija u Siriji, Libanu, Pojasu Gaze i Jemenu, koje je finansirao i u čijem je radu učestvovao. Hamas, Hezbolah i Huti samo su neki od aktera koji su deo ove mreže. To što je Iran odlučio da u osvit napada na svoju teritoriju u Damasku na Izrael ne krene posredničkim putem, već raketama i dronovima za koje je znao da će završiti u prahu, dosta govori. S druge strane, na testu se našla i „dahija-doktrina“ Izraelskih odbrambenih snaga (IDF), koja je podrazumevala da IDF ima pravo da na tuđoj teritoriji uništi civilnu infrastrukturu, pa i živote nedužnih, pod uslovom da to odgovara interesima Tel Aviva. Ova doktrina dobila je naziv po kraju Bejruta koji je IDF bombardovao 2006. kako bi na čistinu isterao tamošnje pripadnike Hezbolaha.
Masakr u Gazi kao pozadina tenzija
Teško je ne zapitati se kako bi međunarodna zajednica i javnost reagovale da se napadi militanata Hamasa na Izrael 7. oktobra 2023. godine nisu desili u digitalnom dobu. Tokom tog i nekoliko narednih dana, bio je dovoljan klik ili dva da se prisustvuje prizorima od kojih se ledi krv u žilama. Na te predstave se ubrzo potom nadovezao buljuk lažnih i u međuvremenu opovrgnutih medijskih napisa – recimo, onog da su pripadnici Hamasa obezglavili četrdesetoro novorođenčadi u kibucu Kfar Aza, u čijem je deljenju prednjačio šef digitalnog odeljenja pri Ministarstvu spoljnih poslova Izraela David Saranga, inače dugogodišnja spona između zvaničnog Tel Aviva i američkih medija. Vrlo rano je sukob u Izraelu i Pojasu Gaze dobio informacionu dimenziju u kojoj je trebalo boriti se za šokirane duše posmatrača. I taj rat je nastavljen, jednako neslavno – Njujork tajms našao se na udaru nakon članka iz decembra u kojem se tvrdilo da je Hamasov napad sadržao obrasce seksualnog nasilja. Ispostaviće se, neosnovano.
U svakom slučaju, nije bilo zapadnog vršioca neke javne funkcije koji nakon 7. oktobra nije izrazio zgroženost dešavanjima. Dvadeset dana kasnije, zvaničnici iz Bele kuće su čak saopštili da neće povlačiti crvene linije kada je o reakciji Izraela reč. Njihova uzdržanost nakon iranske odmazde prilično je znakovita.
S druge strane, teško je ne zapitati se i kako međunarodna zajednica i javnost i dalje dozvoljavaju sve što je posle tog 7. oktobra usledilo. Kršeći princip srazmerne odmazde, IDF su iz vazduha i s tla izvršile napade nad palestinskim narodom u Pojasu Gaze, ali i na teritoriji Zapadne obale, praktično dovodeći „dahija-doktrinu“ do paroksizma. Ova strategija je u prvih šest meseci rata u Pojasu Gaze iznedrila prvi genocid 21. veka. Treba valjda čestitati.
No, treba ispuniti i formu. Kao i svaki sukob, ovaj je moguće kvantifikovati i prevesti u brojke. Islamisti iz Hamasa su 7. oktobra ubili oko 1.200 državljana Izraela, ujedno otevši najmanje 248 ljudi kao taoce. Prema navodima Ministarstva zdravlja u Pojasu Gaze, ubijeno je više od nepojamnih 33.000 Palestinaca, od čega su oko sedamdeset odsto bili žene i deca. Nevladina organizacija Evromediteranski monitor za ljudska prava procenjuje da je među poginulima manje od deset odsto pripadnika Hamasa, iako su izraelski zvaničnici u februaru tvrdili da je među stradalima u tom trenutku bilo 12.000 od ukupno 30.000 militanata. Kao da je tridesetak odsto prihvatljiv postotak – doduše, s obzirom na temeljnu kampanju dehumanizacije Palestinaca, gde ih se sredinom oktobra poistovećivalo s insektima, za zvanični Izrael možda i jeste prihvatljiv. Kako su nezvanični izvori iz IDF svojevremeno tvrdili da je dozvoljeno ubiti između dvadeset i četrdeset civila na jednog pripadnika Hamasa, cinik bi rekao da je saldo mogao da bude i gori.
Ali, u tome je caka. Niti je više od dva miliona Palestinaca u Pojasu Gaze bilo u članstvu Hamasa, niti su svi bili njegovi pobornici, premda je istraživanje iz decembra prošle godine pokazalo da, čudna li čuda, u ratnim okolnostima njegova popularnost raste. Tako je organizacija koja je u Pojasu Gaze došla na vlast 2006. godine u najvećem koncentracionom logoru na svetu zabeležila i dalje nevelikih 57 odsto podrške, dok je na Zapadnoj obali brojala do 82 procentna poena. Palestinci su tada većinski smatrali i da zvanični predsednik Palestine Mahmud Abas iz daleko saradljivijeg Fataha kao bezmalo kolaborant treba da podnese ostavku. To se izvesno neće desiti, ali ni globalni Zapad neće moći da ubuduće s njim pregovara kao s reprezentativnim predstavnikom palestinskog naroda, što će dodatno usložniti diplomatsku kakofoniju.
Sve Bibijeve pogrešne računice
No, zvučaće čudno, ali Hamas je i Netanijahuovom režimu, koji vedri i oblači Izraelom 13 od petnaest poslednjih godina, doneo mnogo toga dobrog. Jer, nije samo Iran finansirao palestinsku organizaciju koju SAD smatraju terorističkom. Tokom tog perioda, u dopremanju milijardi dolara, mahom iz Katara, učestvovala je i sama država Izrael. Delom da bi u nehumanim uslovima u Pojasu Gaze kupila socijalni mir, ali delom i da bi Hamas funkcionisao kao protivteža Fatahu, čime bi palestinska podeljenost permanentno udaljavala razgovore o dve države, arapskoj i izraelskoj. Sam je Netanijahu to pominjao kao deo svoje strategije, makar u prošlosti, recimo u decembru 2012. godine, pre no što je to postalo nepopularno. Ali nije to jedina Bibijeva greška koju građani Izraela sve teže praštaju.
Sada već davne 2019, nakon tri godine prikupljanja dokaza, državni tužilac je protiv njega podigao optužnicu zbog primanja mita, prevare i kršenja poverenja – optužnicu koja je više puta stavljana ad akta i koja je zaključno s prošlom godinom redovno na ulice izvodila na desetine hiljada nezadovoljnih građana. U martu 2024, broj demonstranata se uvećao, kao i njihov gnev. Jer, ako se s Hamasom principijelno ne pregovara, prostor za vraćanje kidnapovanih građana Izraela praktično ne postoji. Zvanični Tel Aviv je pre dva meseca saopštio da se 112 otetih vratilo na teritoriju Izraela, da je Hamas pogubio njih tridesetak, ali nije pominjao broj onih koji su poginuli u napadima IDF-a – prema palestinskim navodima, ima ih oko pedeset.
Netanijahu otuda zna da bi okončanje dejstava IDF-a u Pojasu Gaze verovatno značilo brzopotezno skliznuće s vlasti i moguće preseljenje u bajbok, ali i da će ga odugovlačenje masakra koštati podrške, ne samo u Izraelu, već i na međunarodnom polju. Južna Afrika već je bila pred Međunarodnim sudom pravde podigla 84 strane dugu optužnicu protiv Izraela zbog genocida – korak koji verovatno neće dugoročno uroditi konkretnim plodom, ali koji je odgovornost Izraela za humanitarnu katastrofu stavio pod lupu javnosti.
Ipak, postoje bojazni da će eksplozivna razmena s Iranom premijeru Izraela dati odrešene ruke da u delo sprovede ono što od sredine marta najavljuje kao izvesnost – naime, kopnenu invaziju na gradić Rafu u kojem se procenjuje da trenutno živi polovina prethodnog stanovništva Pojasa Gaze. Desant na naselje koje se nalazi na granici s Egiptom bio bi logičan zaključak dosadašnjeg sukoba kao slike i prilike neravnopravnosti i asimetričnosti.
Tamo gde su žitelji Pojasa Gaze – koje je, treba istaći, i Iran tokom prethodnih šest meseci ostavio na cedilu, osim deklarativno – u ruševinama škola, bolnica i stambenih blokova trupama IDF-a uzvraćali psovkama i kletvama, tamo gde su militanti Hamasa, koristeći civile kao živi štit, povremeno ispaljivali pokoji rafal ili raketu, Izrael je testirao „glupe bombe“, eksplozive koji ne biraju žrtve, ili detekciju ciljeva veštačkom inteligencijom, kao i druga tehnološka dostignuća koja svedoče o univerzalnoj istoriji beščašća ljudskog roda. Jer, posle sramote u Pojasu Gaze, neko će za te u praksi ispitane igračke platiti, i to skupo.
