Čitav svet je danima unapred znao da će u najkraćem roku uslediti osveta Teherana za izraelski napad na iranski konzulat u Damasku, u kome je početkom aprila ubijeno nekoliko iranskih oficira, uključujući i Rezu Zahedija, generala moćne Revolucionarne garde. Nije se znalo samo kako će tačno i kada Iran uzvratiti.
Sada se zna i to. U noći između subote i nedelje Iran je lansirao masivni vazdušni udar na Izrael u kome je upotrebljeno preko 300 dronova, krstarećih i balističkih raketa – od kojih je, međutim, tek nekolicina stigla na cilj. Najveći deo tih raketa i dronova, u prvom direktnom napadu na jevrejsku državu od formiranja Islamske Republike (dosad su u tu svrhu korišćeni isključivo tzv. proksiji – nedržavni oružani akteri koji uživaju podršku Teherana, poput Hezbolaha i Hamasa) nije uspeo da probije Gvozdenu kupolu, čuveni izraelski PVO sistem; dok je jedan broj njih presretnut pre nego što je i stigao nad izraelsku teritoriju, zahvaljujući delovanju američkog, britanskog i – zanimljivo – jordanskog ratnog vazduhoplovstva.
Prema izraelskim vojnim zvaničnicima, uništeno je 99 odsto svih raketa i dronova koje je Iran lansirao, i osim limitirane štete nanete vazduhoplovnoj bazi Nevatim, na jugu zemlje, drugih posledica praktično nema. A što je najvažnije, napad je prošao gotovo bez žrtava, s izuzetkom jedne ranjene devojčice.
Ako teokratski režim u Teheranu pred militantnim delom vlastite javnosti sada može da tvrdi kako je Izraelu ravnom merom uzvratio za napad u Damasku, onda i Netanijahuova vlada uspešno odbijanje iranskog udara sunarodnicima može da predstavi kao jasnu potvrdu vlastite snage
Ova potonja okolnost istovremeno je i nešto na čemu, reklo bi se, sada počiva nada Sjedinjenih Država i drugih glavnih izraelskih saveznika da će premijera Benjamina Netanijahua (i njegove ekstremističke koalicione partnere) biti moguće odgovoriti od toga da se na iransku odmazdu uzvrati na isti način – i tako zbog tekućeg rata u Pojasu Gaze već ekstremno opasne prilike u regionu ne učine još neuporedivo gorim. Ako teokratski režim u Teheranu pred militantnim delom vlastite javnosti sada može da tvrdi kako je Izraelu ravnom merom uzvratio za napad u sirijskoj prestonici, onda i Netanijahuova vlada uspešno odbijanje iranskog udara sunarodnicima može da predstavi kao jasnu potvrdu vlastite snage i vojne superiornosti u odnosu na arhineprijatelja, i uzdrži se od odmazde. Takva je barem logika onih koji bi da spreče dalju eskalaciju i izbijanje šireg konflikta s potencijalno nesagledivim posledicama, tim pre što se iz prvih zvaničnih komentara iranskih vlasti jasno vidi da dalje od ovoga ne žele da idu – osim ako ih, kao što upozoravaju, Izrael svojim narednim potezima na to ne natera.
Ali, kako u ovo ubediti usijanu glavu poput Netanijahua, kome konflikt u Gazi, uz ostalo, služi i kako bi prolongirao ostanak na vlasti i tako izbegao odgovornost (uključujući i onu krivičnu) za svakojaka nepočinstva – u širokom rasponu od korupcionaških afera, preko pokušaja ukidanja nezavisnosti sudstva, sve do fatalnih propusta bezbednosnog aparata kome su promakle pripreme za Hamasov teroristički napad prošlog oktobra?
Zapadnim saveznicima već više od šest meseci ne polazi za rukom da utiču na Netanijahuovo postupanje kada je reč o zaustavljanju uništavanja Gaze i palestinske populacije. Hoće li više uspeha imati u nastojanjima da ga spreče da uđe u direktni konflikt s Iranom
Bezobzirnost dugogodišnjeg izraelskog premijera – kao što je to, ako ne i mnogo pre toga, onda svakako u proteklih pola godine svako mogao da se uveri – ne poznaje granice. Zapadnim saveznicima već više od šest meseci ne polazi za rukom da utiču na Netanijahuovo postupanje kada je reč o zaustavljanju sistematskog uništavanja Gaze i tamošnje palestinske populacije; hoće li više uspeha imati u nastojanjima da ga spreče da uđe u direktni konflikt s Iranom?
