Ima tu, reklo bi se, neke nehotične ironije. Na dan kad je, par hiljada kilometara dalje i na susednom kontinentu, jedan diktator konačno srušen s vlasti, na evropskom tlu jedan nostalgičar za vremenima druge, davno svrgnute diktature nije postao novi predsednik zemlje koja je pod tim režimom toliko propatila. A taman se ponadao da bi mogao.
Osmog decembarskog dana Rumunija je, u drugom krugu predsedničkih izbora, trebalo da dobije novog šefa države umesto odlazećeg Klausa Johanisa. To se, međutim, nije dogodilo, jer je Ustavni sud – na osnovu obaveštajnih podataka u koje mu je, skidajući s njih oznaku tajnosti, uvid omogućio Vrhovni savet za nacionalnu odbranu (CSAT) – doneo odluku o poništavanju prvog kruga i naložio ponavljanje izbornog procesa.
Prema saznanjima obaveštajnih službi, zemlja je tokom predizborne kampanje bila meta „agresivnih hibridnih napada“ lansiranih iz Rusije i usmerenih na to da se preko društvenih mreža pogura predsednička kandidatura opskurnog ultranacionaliste Kalina Đorđeskua, kome se pred glasanje nisu davali nikakvi izgledi za proboj u drugi krug. I mada antizapadna i antiukrajinska retorika Đorđeskua nikako nije mogla izmaći pažnji Kremlja – odakle se usmerava sve blatantnije subverzivno delovanje u istočnoj, i ne samo istočnoj Evropi – mora biti da su i tamo bili zatečeni kad su videli do koje mere su u ovom slučaju bili delotvorni: Đorđesku je završio kao senzacionalni pobednik prvog kruga i u odlučujućoj rundi je snage trebalo da odmeri s takođe neočekivanim finalistom, Elenom Laskoni iz proevropske partije desnog centra Unija za spas Rumunije (USR).
Prema saznanjima obaveštajnih službi, Rumunija je bila meta „agresivnih hibridnih napada“ usmeravanih iz Rusije, a sa ciljem da se preko društvenih mreža pogura predsednička kandidatura dotadašnjeg autsajdera Đorđeskua
Nešto je tu odmah bilo sumnjivo. Kako je moglo da se desi da neko s političke margine poput Đorđeskua, koji kao samostalni kandidat iza sebe nije imao podršku nijedne stranke, nije prihvatao pozive za učešće u predizbornim debatama, pa čak nije imao ni izborni štab – a sve vreme insistirajući kako u njegovu kampanju nije uložen ni evro – na kraju dobije gotovo 23 odsto glasova? Jeste u politici svašta moguće, pogotovo u ova naopaka vremena; ali pobediti na izborima bez imalo uloženog novca? To naprosto ne biva.
Može se, dakle, osnovano zaključiti kako ni Đorđesku u prvom krugu nije pobedio zahvaljujući snazi ličnosti i(li) genijalnosti svog političkog programa, nego da je u tome imao ozbiljnu logističku i finansijsku pomoć. Neko je morao da oposli onako ubitačnu onlajn kampanju u okviru koje su Rumuni – po prirodi stvari pre svega oni mlađi – nedeljama uoči glasanja na društvenim mrežama, ponajviše na Tik-toku, zasipani video-snimcima i drugim materijalima kojima je Đorđesku promovisan (s brojem pregleda koji se meri milionima), a da najčešće nije bilo ni naznačeno da se to čini u sklopu predizbornih aktivnosti. Pomenuti obaveštajni podaci, prema onome što je doprlo do medija, ukazuju da se tim aktivnostima upravljalo iz Rusije, i da su u njih bili uključeni državni i nedržavni akteri, kao što u takvim slučajevima obično i biva; obuhvatale su poznate tehnike onlajn zloupotreba, od manipulacije algoritimima, masovnog kreiranja lažnih naloga i botovskih napada do korišćenja influensera i starog dobrog plasiranja propagandnih laži. A sve to, jasno bi bilo i detetu, košta.
Zato su, sledeći tragove novca, rumunski istražni organi prošlog vikenda obavili pretrese na tri lokacije u Brašovu, uključujući dom izvesnog Bogdana Peškira, za koga se u deklasifikovanim obaveštajnim podacima navodi da je Đorđeskuov glavni finansijer. Ili pre – protočni kanal, pošto se veruje da je u kampanju desničarskog kandidata ubacio milion evra sumnjivog porekla. Pretresi su zato, saopšteno je, obavljeni u sklopu istrage o mogućem podmićivanju birača, pranju novca i onlajn falsifikovanju podataka; ali i kako bi se ustanovilo da li je prekršena zakonska zabrana „fašističkih, rasističkih ili ksenofobičnih“ organizacija i simbola.
Sledeći tragove novca, istražni organi su obavili pretrese na tri lokacije u Brašovu, uključujući dom izvesnog Bogdana Peškira, za koga se navodi da je Đorđeskuov glavni finansijer. Ili pre protočni kanal kojim su se kretale velike sume sumnjivog porekla
Ovo drugo indikativno je u svetlu činjenice da se Đorđesku, osim kao neko kome smeta način na koji je srušen grozomorni totalitarni režim Nikolaja Čaušeskua, eksponirao i kao branilac lika i dela vođe zloglasne klerofašističke organizacije Gvozdena garda Kornelija Kodreanua, te rumunskog diktatora iz vremena Drugog svetskog rata, nacističkog saveznika i ratnog zločinca Jona Antoneskua, koje smatra „patriotama“ i „nacionalnim herojima“. Tek treba da se vidi da li će i koliko istraga ići i u ovom potonjem smeru. Ali – iako takvu mogućnost zasad niko ne pominje – ukoliko se ispostavi da Đorđesku aktivno promoviše pomenute mračnjačke ideologije, možda bi Ustavni sud i njemu mogao da zabrani kandidaturu na ponovljenim izborima, kao što je pred ove poništene zbog rasističkih i antisemitskih istupa učešće zabranio i Dijani Šošoaka (devojačko Jovanović), čiji rasistički i generalno ekstremni stavovi nisu bili prepreka da u junu bude izabrana za poslanicu Evropskog parlamenta. (To je ona što je tokom julskog obraćanja Ursule fon der Lajen novoizabranim evroposlanicima držala brnjicu na licu, mahala drvenom ikonom i vikala na sav glas, pa je zbog remećenja reda izbačena iz sale; a pre tri godine televizijsku ekipu italijanskog RAI osam sati držala zaključanu u svom stanu, nezadovoljna pitanjima koja su joj postavljana.)
Ili bi se možda već dovoljno kompromitujućom i stoga diskvalifikujućom mogla ispostaviti Đorđeskuova veza – ako zaista postoji – sa strukturama koje stoje iza ovako masivnog (i zastrašujuće efikasnog) pokušaja manipulacije izborima.
A možda i ne. Zabrana kandidovanja izrečena Šošoaki nije bila dobro primljena ni među partijama srednje struje, pa ni u delu dosadašnje vladajuće koalicije: Nacionalna liberalna partija (PNL), mlađi partner u vladi, zbog toga se posvađala sa Socijaldemokratskom partijom (PSD) odlazećeg premijera Marčela Čolakua, smatrajući odluku suda politički motivisanom. Još jednom posegnuti za istom merom pa i drugog radikalnog desničara eliminisati iz izborne trke bilo bi krajnje problematično, tim više što je i poništavanje prvog kruga glasanja naišlo na osude: ne samo Đorđeskua i onih koji ga podržavaju, već i njegove nesuđene rivalke u drugom, Laskoni. Odluku suda njih dvoje su čak i okarakterisali istim rečima, proglašavajući je „gaženjem“ demokratije.
Slagao se neko s takvim viđenjem ili ne, nepobitno je da poništenje glasanja nije bez političkog rizika, jer bi radikalizovani deo birača, ne nužno samo onih krajnje desne i ultrakonzervativne orijentacije, nego i drugih nezadovoljnih i frustriranih učinkom partija levog i desnog centra, na ponovljenim izborima mogao da u još većem broju podrži Đorđeskua. A za njega je 24. novembra već glasao 2,1 milion ljudi.
Poništavanje glasanja naišlo je na osudu ne samo Đorđeskua i onih koji ga podržavaju, već i njegove nesuđene rivalke u drugom krugu, Elene Laskoni. Odluku suda njih dvoje su čak i okarakterisali istim rečima, proglašavajući je „gaženjem“ demokratije
Mada isto tako ne bi trebalo ignorisati ni – barem sa strane posmatrano neverovatan – podatak da od tog ukupnog broja glasova za Đorđeskua njih 346.000 otpada na rumunsku dijasporu, gde ih je dobio više nego dva sledeća predsednička kandidata zajedno. Da li je i taj skor rezultat stranog mešanja, ili su zaista baš Rumuni koji su otišli iz zemlje – glasovima koje je iz inostranstva dobio Đorđesku treba dodati i 96.000 onih za još jednog izrazitog desničara, kandidata Saveza za jedinstvo Rumuna (AUR) Đorđa Simiona – istovremeno i politički najekstremnije nastrojeni deo biračkog tela?
Osim toga, rezultati u međuvremenu održanih parlamentarnih izbora jasna su potvrda da rezervoar tih i takvih glasova ni u Rumuniji nije mali, budući da su u novi saziv ušle tri krajnje desne partije koje su zajedno prikupile gotovo trećinu glasova. Pritom su njihovi čelnici odmah, pre nego što je sud doneo odluku o poništavanju glasanja, svoje birače pozvali da u drugom glasaju za Đorđeskua, i taj je sinergijski efekat, ojačan pridruživanjem onih koji su u finalnoj rundi bili spremni da ga podrže iz čiste pizme – kao „evo vam ga na“ kompromitovanim mejnstrim partijama – pretio da (sudeći makar po anketama objavljenim pre odluke suda) preraste u talas koji bi ga doveo i do konačne pobede.
Mnogo nedoumica, mnogo kontradiktornosti, mnogo pitanja na koja treba dobiti odgovore. Kako god da se završi priča o predsedničkim izborima, nova, ovog puta četvoročlana koalicija proevropskih stranaka koja će formirati vladu – u koju će, osim PSD, PNL i USR, ući još i Demokratski savez Mađara u Rumuniji (UDMR) – imaće pune ruke posla da Rumuniju vrati u ravnotežu.
