Ne postoje dve iste stvari ili pojave na ovom svetu; postoje samo elementi koji ukazuju na izvesne sličnosti iz kojih se mogu povlačiti nauci toliko potrebne istorijske analogije. Kad ne bi bilo mogućnosti za pravljenje istorijskih analogija, poznata krilatica da je istorija učiteljica života ne bi više bila validna. Ali naravno takve analogije sa određenim činjeničnim elementima koji se dijahrono komapriraju, moraju biti apsolutno kontekstualizovane, u suprotnom njihova upotreba neće odgovoriti istraživačkoj svrsi. Svaki istoričar odnosno istraživač prošlosti ovo uvek ima na umu kad poredi aktuelne događaje i pojave sa onima iz bliže ili dalje prošlosti pa i pisac ovih redaka.
Današnje vreme bremenito političkim, ekonomskim i socijalnim problemima, neodoljivo podseća na period između dva svetska rata koji je imao slične probleme. Frapantna sličnost su i svetske pandemije: španske groznice iz 1918-1921, i korona virusa (2019-2023) koje su sa svoje stane takodje imale značajnih reperkusija na svet onda, a imaju i danas.
Istorijske paralele
Vratimo se začas u prošlost kako bismo bolje mogli sagledati geopolitičku sadašnjost.
Teške posledice koje je Prvi svetski rat ostavio u mnogim evropskim zemljama pre svega zbog razaranja privrede i pada industrijske i poljoprivredne proizvodnje što je sa svoje strane tih prvih poratnih godina izazvalo oskudice svih vrsta, pauperizovanje srednje klase i težak položaj radnika čak i u najrazvijenijim zemljama, potom socijalni bunt i revolucije u Mađarskoj i Nemačkoj, kao i neuspeh intervencionističkih snaga da uguše Lenjinovu boljševičku revoluciju u Rusiji, nagonile su evropsku buržoaziju na sve tešnje veze sa krajnje desničarskim, konzervativnim snagama koje su optuživale klasičnu desnicu da je svojim neuspešnim politikama dovela Evropu u teško socijalno stanje koje ide na ruku jačanju levice.
Musolinijevo ustoličenje u Italiji, mnogima je izgledalo kao prilika da se Evropa usprotivi daljem širenju radničkog pokreta i spreči uticaj boljševičke Rusije na evropsku radničku klasu. A kad je oktobra 1929. godine došlo do velike svetske ekonomske krize, totalnog sloma na svetskim berzama, do svojevrsne hiperprodukcije koja je značila novo opadanje proizvodnje, otpuštanje miliona radnika i mogućnost novih revolucionarnih vrenja, buržoaska Evropa je shvatila da se mora još intenzivnije i tešnje povezati sa krajnjom desnicom koja je sve više jačala: u Italiji već bila na vlasti, a od 1933. i u Nemačkoj, i koja je zagovarala oštar prekid sa dotadašnjim sistemom liberalne ekonomije i međunarodne trgovine i razvila ideju o državi i naciji kao isključivim faktorima novog društvenog poretka. Verovalo se da će revolucija povratka naciji kao hegemonu političkog, društvenog, ekonomskog i duhovnog života, zauvek zbrisati liberalno-demokratsku epohu, međunarodni trgovački i finansijski kapital i sve što je donosio sobom: internacionalizam, multkulturalizam, ljudska prava, feminizam i nadasve maksistički socijalizam.
Od tada pa do početka Drugog svetskog rata, Evropu je preplavio talas opšteg uverenja da je liberalno-demokratski model kapitalizma pred završetkom svoje ere i da je na pomolu izgradnja novog evropskog političkog i ekonomskog sistema kome će bitne elemente davati autoritarne odnosno nacionalno-suverenističke države. Nacionalsocijalistička Nemačka i fašistička Italija su u tom pogledu bile uzor mnogima, a naročito tadašnjoj evropskoj desnici. Bio je to „nov pogled na svet” koji je favorizovao
„moralno čist i jedinstven narod, bez klasnih podela”, autoritarnog vođu, povratak tradiciji, porodici i naciji, nasuprot međunarodnom kapitalu koji „razara nacionalno biće i njegovu tradiciju”, ali pogled koji je i suprotnost marksističkom shvatanju socijalizma tj. internacionalističkoj klasnoj solidarnosti radnika. Zagovarana je „Nova Evropa” odnosno „Evropa naroda”, a ne građana. Liberalizam je, prema takvim shvatanjima, kao plod Prosvetiteljstva svojim humanističkim univerzalizmom i ljudskim pravima brisao nacionalne granice, baš kao što je to činio i transnacionalni kapital koji se selio u druge države, pa su samim tim navodno bili ugroženi i država i nacija. Naime živo biće nacije smatrano je za najveći materijalni i duhovni cilj kome treba da se podvrgnu svi drugi ciljevi i prema kome treba da se stvaraju i kreću sve ustanove novog društveno-ekonomskog i političkog poretka.
Verovalo se da su Musolini i Hitler u svojim autoritarnim državama uspešno odgovorili tom zadatku , da su zaveli solidarnu saradnju svih društvenih klasa i slojeva: u Italiji korporativnim sistemom, a u Nemačkoj su preko sistema tzv. „narodne zajednice” (Volksgemeinschaft) kapital potčinili proizvodnji, a proizvodnju naciji.
U mnogim evropskim državama se počelo se ozbiljno raspravljati o potrebi unutrašnjih reformi čiji je cilj prilagođavanje novoj konstelaciji snaga u Evropi. „Današnja Evropa je na izdisaju i na pragu smo stvaranja nove Evrope, Evrope suverenih nacionalnih država, zato dole sa angloameričkom kulturom, dole sa Engleskom, ta svetska imperija mora na kolena!”, izjavio je egzaltirano norveški pisac, nobelovac Knut Hamsun 1939. godine.
Tako su o povratku ideje o jačanju nacije i države „u staru klonulu Evropu“ i o novom društvenom i političkom sistemu koji će zameniti demokratsko-liberalni poredak, govorili i pisali političari i mediji s kraja tridesetih godina 20. veka, a ogroman broj uglednih ljudi iz sveta nauke i umetnosti ih je sa simpatijama podržavao.
Dovoljno je samo pomenuti opštepoznato oduševljenje engleskog kralja Edvarda VIII nacional-socijalizmom, njegovu skandaloznu posetu Hitleru (1937), doduše nakon abdikacije, uprkos žestokom protivljenju britanske vlade i samog kralja Džordža VI, kao i jaku pronacističku struju u engleskoj desnici tridesetih godina, baš kao i američki Kju Kluks Klan i brojne druge desničarske organizacije u SAD koje su izazivale incidente i rasne sukobe veličajući Hitlerovu rasnu politiku i zagovarali tzv. „belu Ameriku“. Posledice takvih shvatanja svet je iskusio u katastrofi Drugog svetskog rata.
Šta vidimo danas
Kriza svetskog kapitalizma ponovo je uvela savremeni svet kao i na početku 20. veka u stanje društvene i političke neizvesnosti, straha od budućnosti i opšte konfuzije. Evropska i svetska levica decenijama unazad stigmatizovana, tek počinje da se budi ali je još uvek fragmentarna i bez ozbiljne organizacije. Stare, pak, buržoaske demokratije (SAD, EU) suočene sa iscrpenim modelom neoliberalnog kapitalizma i posledicama koje je ostavio, počinju polako da gube uticaj na društvo i politiku. Klasična desnica nema više rešenja za nagomilane ekonomske i socijalne probleme u svojim društvima i sve više trpi kritiku novih ekstremnijih snaga oličenih u novoj desnici ili tzv. alternativnoj desnici nastaloj početkom ovog veka u Americi, a nakon krize iz 2008. godine jako raširenoj i u Evropi. Knjigom Džemsa Hantera Kulturni ratovi – borba za definiciju Amerike (1991) počinje era reafirmacije konzervativizma u SAD, a samim tim i uspon tzv. alternativne desnice kao novog političkog fenomena.
Jak vladar, monolitna nacija, autoritarna država, mediji koji bi štitila isključivo patrijarhalne i patriotsko-nacionalne vrednosti i tradiciju, glavni su politički ciljevi nove, alternativne desnice
Ona sebe vidi kao buntovnika koja se bori protiv establišmenta, protiv njegovih univerzalističkih i globalističkih vrednosti (ljudska prava, feminizam, rodna ravnopravnost, multikulturalizam, naklonost ka imigrantima). Jak vladar, monolitna nacija, autoritarna država, mediji koja bi štitila isključivo patrijarhalne i patriotsko-nacionalne vrednosti i tradiciju, glavni su politički ciljevi nove, alternativne desnice. Nova desnica kritikuje staru desnicu da je svojim popuštanjem levim liberalima dovela američku državu i sve tradicionalne vrednosti nacije u opasnost. Ona tvrdi da je država na početku 21. veka izgubila bitku sa nadnacionalnim korporacijama. Globalistički kapital svojim seljenjem u druge zemlje neprestano radi na rušenju suverenosti i rastakanju države i nacije. Nacija i vera su ugrožene. Stoga se zagovara novi nacionalizam jer stari nije ispunio ciljeve. Otud njihova borba „protiv establišmenta.“ Uništavanju nacije, po shvatanjima alernativne desnice, pridružuju se i ideolozi kosmopolitske demokratije, internacionalne države i univerzalnih ljudskih prava putem mainstream medija i globalne akademske struke odnosno nezavisnih intelektualaca.
Kriza svetskog kapitalizma ponovo je uvela savremeni svet kao i na početku 20. veka u stanje društvene i političke neizvesnosti, straha od budućnosti i opšte konfuzije
Nova tzv. alternativna desnica, međutim, ne zagovara ukidanje kapitalizma kao eksploatatorskog društveno-ekonomskog sistema, naprotiv, ona samo želi da on kao sistem služi naciji. Dakle, sopstvena nacija first! Izlazak Britanije iz Evropske unije i pobeda Donalda Trampa na predsedničkim izborima 2016. i njegov povratak na vlast pobedom na novembarskim izborima 2024. godine, jasno su pokazale trend uspona i jačanja ideje o Naciji i Državi kao neprikosnovenim institucijama. Nacistički ideolog Alfred Rozenberg je svojevremeno tvrdio da je „nacija izvor i utoka svega postojećeg“. Američki predsednik Donald Tramp je na godišnjem zasedanju OUN septembra 2019. izjavio doslovno: „Svet danas mora prigrliti nacionalne temelje, a ne da ih zameni internacionalizmom, ili čak izbriše. Budućnost ne pripada globalistima, budućnost pripada patriotama. Budućnost pripada suverenim nacijama koje štite svoje sunarodnike.“
Posle poraza od Bajdena (2020) Tramp je je pokušao da zadrži svoju vlast uz pomoć ekstremno desničarskih falangi poput „Ponosnih momaka“ (Proud boys) odbijajući da nakon izbornog poraza odstupi, pozivajući 6. januara 2021. svoje pristalice da krenu na Kapitol i spreče odluku Kongresa o potvrdi Bajdenove izborne pobede! Danas, 2025. godine, Tramp jasno pokazuje svoju autoritarnost time što svakodnevno ukida jedan po jedan zakon koji štiti ljudska prava i slobode, dok na spoljnom planu pokazuje svoju ekspanzionističku agresivnost željom da prisajedini Kanadu, milom ili silom prisvoji Grenland, preuzme Panamski kanal i etnički očisti Gazu kako bi od nje napravio „divnu rivijeru za američke turiste“.
Nova tzv. alternativna desnica, međutim, ne zagovara ukidanje kapitalizma kao eksploatatorskog društveno-ekonomskog sistema, naprotiv, ona samo želi da on kao sistem služi naciji
Sve ovo jasno i nedvosmisleno pokazuje koliko je zapravo velika snaga krajnje desnice koja sebe naziva alternativom, čak i u državi razvijenih demokratskih institucija koje postoje već dva i po veka.
Ruski predsednik Putin sa svoje strane , uzvikuje: „Liberalizam je prevaziđen!“ Na samitu G20 juna 2019. godine rekao da je ideologija koja je decenijama održavala zapadne demokratije „nadživela svoju svrhu”. A potom je u velikom intervjuu za Fajnenšl tajms pohvalio porast populizma u Evropi i Americi, rekavši da „ideje poput multikulturalizma više nisu održive”. „Liberalna ideja je zastarela, liberalne demokratije ne mogu jednostavno da diktiraju bilo šta bilo kome, liberalizam je u sukobu s interesima ogromne većine stanovništva. Liberalne ideje ne smeju da zasene naciju, njenu kulturu, tradiciju i tradicionalne porodične vrednosti (podvlačenje Z. M.) miliona ljudi”.
Njegov negativan stav o migrantima vidljiv je iz sledećih reči: „Liberalna ideja pretpostavlja da se tu ništa ne treba činiti. Migranti mogu nekažnjeno da ubijaju, pljačkaju i siluju jer njihova prava kao migranata treba štititi. Koja bi to bila prava? Svaki zločin mora imati svoju kaznu.” A onda je pomenuo tadašnju nemačku kancelarku Angelu Merkel, kritikujući je što je dopustila da se veliki broj izbegica naseli u Nemačkoj. O pripadnicima LGBT populacije Putin je pokazao svoj prezir: „Ako takvih u Rusiji ima, to je njihova lična stvar, unutar četiri zida. Mi ne dozvoljavamo njihovo javno delovanje, to je zakonom zabranjeno, a i inače neke stvari nam se tu čine preteranima. Na primer oni sada tvrde da deca mogu da imaju pet ili šest rodnih uloga.”
Stiv Benon sa svojim pokretom “Movement”, tumara Evropom i sa velikim brojem pristalica uz obilatu finansijsku pomoć Putinove Rusije podučava evropsku ekstremnu desnicu pripremajući je polako za preuzimanje vlasti
Slične stvari zagovaraju Viktor Orban, Robert Fico Mateo Salvini, Marin le Pen, Gert Vilders, Najdžel Faraž, politički lideri, neki su na vlasti kao Orban i Fico, a drugi u opoziciji sa tendencijom da uskoro možda dođu na čelo svojih država. U tome im potajno pomaže američki emisar nove desnice Stiv Benon koji sa svojim profašističkim pokretom Movement tumara Evropom (jedno vreme je na poziv tadašnjeg ministra Salvinija, bio smestio svoje sedište u Italiji) i sa velikim brojem pristalica uz obilatu finansijsku pomoć Putinove Rusije podučava evropsku ekstremnu desnicu pripremajući je polako za preuzimanje vlasti.
Kada tome dodamo činjenicu da su te populističke snage i njihovi lideri podržali Putinovu agresiju na Gruziju (2008), njegovu aneksiju Krima (2014), prvu u Evropi posle Hitlerovog anšlusa Austrije (1938) i prećutno prihvatili agresiju na Ukrajinu (24. februara 2022), onda valjda svima postaje jasno da su se ideje krajnje desnice raširile po čitavoj Evropi i svetu kao i dvadesetih i tridesetih godina 20. veka. Premda još uvek – i srećom – u EU ne dominiraju, ipak izbori za Evropski parlament 2024. godine jasno su pokazale njihov uspon.
Levica i desnica
Levica zbog svojih sopstvenih ne tako lako ostvarivih svetonazora (internacionalno bratstvo radnika i seljaka, međunarodna klasna solidarnost), kaska i gubi bitku sa brutalnom jednostavnošću, sveopštom razumljivošću i prijemčivošću krajnje desničarskih stavova o naciji kao jedinog kriterijuma istine, pravde i budućeg blagostanja.
Levica zbog svojih sopstvenih ne tako lako ostvarivih svetonazora kaska i gubi bitku sa brutalnom jednostavnošću, sveopštom razumljivošću i prijemčivošću krajnje desničarskih stavova o naciji
kao jedinog kriterijuma istine, pravde i budućeg blagostanja
I italijanski fašizam i nemački nacionalni socijalizam su zapravo bili ogledalo krizno ogoljenog i sve manje sposobnog liberalno-demokratskog sistema da rešava ekonomske i socijalne probleme u društvu.
Ali ni fašizam ni nacionalni socijalizam za vreme svoje vlasti nisu uspeli da reše pitanje klasne podvojenosti u sopstvenim društvima, još manje da definitivno reše socijalno-ekonomsko pitanje uprkos populistički postavljenim ciljevima i demagoško-propagandnim parolama. Naprotiv! Znamo kako se sve završilo!
Neće to, istorija nas uči, uspeti ni današnjim neofašistima i neonacistima Evrope i sveta zaogrnutim populističkim plaštom i parolama o „zlatnom dobu naše velike nacije“ i „liberalne ideje nikada neće moći, a ni smeti da zasene našu naciju, njenu kulturu, našu pravoslavnu veru i tradicionalne porodične vrednosti“. Te dve citirane parole izgovorili su ali i čvrsto ih zastupaju, dvojica moćnih ljudi na čelu svojih velikih država. Ne, oni neće svojom autoritarnom politikom i ekspanzionističkim težnjama poboljšati živote svojih građana. Glavno je pitanje, međutim, kako će se njihov eksperiment završiti i koliku će cenu ceo svet nanovo morati da plati.
