Film Stanica Kairo, delo egipatskog reditelja Jusefa Šahina iz 1958. godine, završava se žalosnim prizorom jednog od glavnih junaka u ludačkoj košulji. Nesrećnika po imenu Kinavi igrao je sam režiser, što je možda bila i uzgredna poruka o poslu koji obavlja. No stvarnost je grđa od filma, pa su prošlog petka svi reditelji izraelsko-palestinske drame napustili Kairo bez ludačkih košulja, sa različitih stanica, spremni da nastave ludovati čiste savesti. Hamas može da kaže da je egipatsko-katarski predlog primirja prihvatio. Izraelci su ga odbili, ali sigurno će podvlačiti da su na pregovore došli uprkos tome što nisu uvaženi njihovi „suštinski zahtevi“. I Amerikanci će tvrditi da su pokušali bez obzira na očitu uzaludnost. Svako, dakle, može da kaže nešto dobro o sebi, što navodi na zaključak da su razgovori koji su unapred osuđeni na propast možda i gori nego ćutnja.
Nije naodmet navesti nekoliko crta pokojnog plana, koji je 6. maja, na dan kada ga je Hamas prihvatio, dospeo u ruke katarske Al Džazire, za šta možemo pretpostaviti da nije bila slučajnost.
Odbijanje Tel Aviva
Predlog Kaira i Dohe predviđao je tri faze hoda ka miru, od kojih bi svaka trajala šest nedelja, a u prvoj je, između ostalog, trebalo izvesti sledeće:
„… Privremeni prekid vojnih operacija dveju strana, i povlačenje izraelskih snaga ka istoku, dalje od gusto naseljenih oblasti… Interno raseljeni ljudi u Gazi vratiće se u prebivališta“, stoji u tekstu sporazuma koji je objavila Al Džazira.
Slede detalji izraelskog povlačenja, ulaska humanitarne pomoći i procesa razmene zarobljenika, toliko komplikovanog da je zauzeo veći deo papira. Samo je taj prvi korak opisan konkretno, jer su druga dva mnogo ambicioznija. U drugom bi Izrael trebalo sasvim da se povuče iz Pojasa Gaze. U trećem bi okončao i opsadu Pojasa Gaze, usledila bi trogodišnja ili petogodišnja rekonstrukcija u krateru koji je od tog komada Zemlje ostao, a sve bi to garantovali Katar, Egipat, Sjedinjene Američke Države i Ujedinjene nacije. Ne može se zameriti Kairu i Dohi što se time nisu bavili detaljnije, jer su izvesno znali da Tel Avivu nisu prihvatljive ni prve reči prve faze, one o „privremenom prekidu vojnih operacija“. Istog dana u kome je Hamas planu dao zeleno svetlo, član izraelskog ratnog kabineta Beni Ganc rekao je da ta verzija plana „nije u skladu sa dijalogom koji je vođen putem medijatora i da su u njoj značajne rupe”, a sam je premijer Benjamin Netanijahu, ne pominjući plan, već „Hamasovu ponudu“, bacio sve u neku od tih značajnih rupa saopštivši da je ponuda „daleko od izraelskih suštinskih zahteva“.
Hamas će preživeti. To je organizacija i brend, a ne spisak pojedinaca koji možete ubiti i opreme koju možete uništiti. Netanijahu, pak, neće živeti zauvek, ni politički ni lično – Husein Ibiš
O tim suštinskim zahtevima Izraela za Si-En-En je 6. maja, pre nego što se Tel Aviv oglasio, govorio Frenk Louenstajn, koji je u jednoj od prethodnih rundi razaranja Gaze, 2014. godine, bio specijalni mirovni izaslanik tadašnjeg predsednika SAD Baraka Obame.
„Netanijahu bi mnogo radije upao u Rafu zbog politike svoje ekstremističke koalicije nego prihvatio prekid vatre koji bi mogao da okonča rat i dovede do izbora u Izraelu.“
Premijer Izraela nalazi se između dve vatre, podseća Si-En-En. Sa jedne strane ga ka primirju guraju i najbliži međunarodni saveznici i talačke porodice, koje su se odavno transformisale u ozbiljan društveni pokret. U suprotnom smeru ga vuku jastrebovi iz koalicije koju je sam napravio i kojima ništa osim brisanja Palestinaca iz stvarnosti ne bi bilo dovoljno. Druga vatra jače prži, pa je Izrael u najboljem slučaju zainteresovan samo za još jedno oročeno primirje, poput novembarskog, u kome bi izvukao što više preostalih talaca, i živih i mrtvih. Hamas, pak, takođe ima politički problem, budući da mu je potreban mir, a ne primirje.
Hamasu je potreban mir
„Hamasu je potreban trajan prekid vatre, koji bi mu sačuvao barem nekakvu vojnu snagu. Bibiju je primirje samo pauza na putu do ’totalne pobede’“, sumira Frenk Louenstajn.
Husein Ibiš, istraživač vašingtonskog Instituta za arapske zalivske države, za Si-En-En je potvrdio Louenstajnovo mišljenje, podvlačeći da Hamas pritiskaju i neki od sopstvenih lidera koji žive van Gaze, tražeći oduška i za organizaciju i za stanovnike Gaze. No Ibiš podseća da je bojno polje jedno, a političko drugo, i da na tom drugom Hamas ima bolje šanse za opstanak nego Netanijahu.
„Hamas će preživeti. To je organizacija i brend, a ne spisak pojedinaca koji možete ubiti i opreme koju možete uništiti. Netanijahu, pak, neće živeti zauvek, ni politički ni lično“, podseća Husein Ibiš.
Svejedno, moglo bi se tvrditi da Netanijahuova politička karijera počiva na ideji o besmrtnosti, makar političkoj, a i oni najbliži međunarodni saveznici koji mu navodno traže mir, to čine tako što ga nežno, jednim prstom, kuckaju. Posle sedam meseci rata i nakon barem 35.000 pobijenih Palestinaca u Pojasu Gaze, pritisak Vašingtona na Tel Aviv svodi se na to što je Bela kuća prošle sedmice pauzirala jednu isporuku oružja Izraelu. Kada je već tako, zašto ne upasti u Rafu?
Kopnena ofanziva
„Pretnja izraelske invazije na Rafu obistinila se. Zaštićene intenzivnim bombardovanjem, izraelske snage su u utorak ušle u najjužniji grad Gaze, sklonište za milion i po Palestinaca koji nemaju gde drugde da odu. Ovog momenta su se najviše bojali, jer je u njemu potencijal veće katastrofe od svega što smo dosad videli. Žitelji Gaze nadali su se da će svet tu invaziju zaustaviti, i svet ih je izneverio“, zapisali su u sredu, 8. maja, novinari magazina +972.
Magazin neobičnog naziva osnovala je 2010. grupa izraelskih novinara koja je htela da doprinese miru. Za ime su izabrali međunarodni pozivni broj koji važi i za Izrael i za Okupirane palestinske teritorije. Četrnaest godina nakon što je magazin osnovan, pozivni broj je i dalje jedino što tamo spaja.
„Izraelska vojska je sa neba pobacala letke, u kojima se žiteljima istočnih kvartova Rafe naređuje da odmah pobegnu u loše opremljenu obalsku oblast El Mavasi. U narednim satima desetine hiljada su spakovale ono što im je od života ostalo – mnogi od njih treći, četvrti ili peti put od oktobra – i uputili se ka onome što Izrael zove ’proširenom bezbednom zonom’. Ako su Palestinci nešto naučili u prethodnih sedam meseci, to je da ništa u Gazi nije bezbedno.”
O početku u Rafi biće dovoljna jedna rečenica.
„Nebo je od eksplozija pocrvenelo“, rekla je za magazin +972 Rim el Barbari, izbeglica iz grada Gaze.
Šta se u Rafi događa i šta će se dalje događati ako se izraelska kopnena ofanziva nastavi, može se najaviti i onime što se događa sa druge strane Izraela – na Zapadnoj obali. U tom delu Palestine, koji nije pod političkom kontrolom Hamasa, u kome se navodno ne ratuje, i iz koga ne stižu apokaliptične slike koje tu i tamo potresu nas Evropljane, od 7. oktobra je ubijeno oko pet stotina Palestinaca, združenim naporima izraelske vojske i naseljenika, zapisao je Asošijejted pres onog istog 6. maja. Novinarka izraelskog Hareca Amira Has istog dana je objavila tekst u kome je pokušala da predstavi samo uzorak napada na Palestince Zapadne obale, što onih koji donose smrt, što onih koji rezultuju „samo“ uništenom imovinom i zbegom. Prema podacima palestinskih vlasti, u utorak 26. aprila, u 11.45, grupa izraelskih naseljenika pucala je na palestinske zemljoradnike. U 13.00 druga grupa naseljenika je upala u drugo palestinsko selo. U 14.55 treća grupa je na trećem mestu uništila stambeni šator nekih trećih nesrećnika. I tako dalje, bez kraja, objasnila je – igrom slučaja baš 26. aprila – novinarka magazina +972 Orli Noj.
Netanijahu bi mnogo radije upao u Rafu zbog politike svoje ekstremističke koalicije nego prihvatio prekid vatre koji bi mogao da okonča rat i dovede do izbora u Izraelu – Frenk Louenstajn
„Ključno je ne pasti na lažno uverenje da Gaza postoji u nekom paralelnom univerzumu, da se tamošnje uništenje odvija u vakuumu. Napad na Pojas Gaze integralni je deo organizacione logike izraelskog režima aparthejda. Izrael od 7. oktobra ne vodi totalni rat samo protiv stanovnika Gaze, već protiv celokupnog palestinskog naroda. Dok su sve oči uperene u Gazu, Palestinci Zapadne obale su žrtve blokada, kontrolnih punktova, ozbiljnih zabrana pokreta. Teror naseljenika, uz podršku vojske, bez ikakve kočnice vlade, raseljava cele zajednice. Izrael koristi priliku da dramatično promeni demografsku stvarnost Zapadne obale.“
Orli Noj je podsetila na tragičan uspeh politike Tel Aviva, koja je uspela da i u našoj percepciji podeli Palestince na izolovane kategorije – jedno su oni u Gazi, drugo oni na Zapadnoj obali, treće oni u Istočnom Jerusalimu, četvrto oni u Izraelu, peto su oni u izgnanstvu… Prema Orli Noj, takva podela negira postojanje Palestinaca kao naroda. To neki Izraelci i neki svet možda mogu da prihvate, ali Palestinci sigurno nikada neće.
„Ovaj rat moramo da posmatramo kao celinu. Ako žiža i dalje bude na pokušajima da se pronađu izolovana rešenja za svaku kategoriju u koju je Izrael Palestince svrstao – umesto na režimu koji ih sve smatra neprijateljima – povratak krvoprolića i smrti biće samo pitanje vremena.“
A zaludni izaslanici će jedan za drugim dolaziti i odlaziti sa stanica Kaira.
