Rupa na zastavi

S mnogo nelagode su se u Rumuniji, ali i evropskim prestonicama – tamo možda i više – iščekivali rezultati parlamentarnih izbora nakon što je nedelju dana ranije u prvom krugu onih predsedničkih najviše glasova osvojio Kalin Đorđesku, samostalni kandidat krajnje desne orijentacije. Iznenadna mogućnost da taj dotad poluanonimni, marginalni političar bez stranke, antizapadno nastrojeni nacionalista reakcionarnih, neretko i bizarnih uverenja, posle drugog kruga dođe na čelo strateški važne države, druge najmnogoljudnije istočnoevropske članice Evropske unije i NATO, deluje još alarmantnije u širem kontekstu skorog povratka Donalda Trampa na vlast u Sjedinjenim Državama i ohrabrenja koje to predstavlja za radikalne desničare svih fela drugde po svetu; ili je barem delovala dok Ustavni sud dva dana pred planirano održavanje drugog kruga nije doneo odluku kojom se zbog ruskog mešanja u izborni proces prvi krug poništava i nalaže njegovo ponavljanje. (vidi okvir)

Ali bez obzira na tu odluku suda, Đorđesku je već stigao da bukvalno preko noći postane još jedan vesnik – a nije ih ni dosad manjkalo – nadolazećih potresa i destabilizacije pred kojima polako, državu po državu, popušta i Evropa. Ključno pitanje koje se tokom tih sedam dana postavljalo bilo je može li se desiti da u Rumuniji i parlamentarni izbori imaju šokantan ishod.

Stoga nije bilo malo olakšanje kada se još u izbornoj noći ispostavilo da su, za razliku od predsedničkih, parlamentarni izbori najvećim delom protekli u skladu s očekivanjima: mejnstrim, proevropski orijentisanim partijama levog i desnog centra pripalo je više od dve trećine glasova, istina uz poslovično slabu izlaznost od tek 52,5 odsto. Najviše glasova (22,6 odsto) dobila je vladajuća Socijaldemokratska partija (PSD) premijera Marčela Čolakua, za koju se može očekivati da će – koliko god u dobrom delu javnosti diskreditovana, pa i omražena bila – ponovo predvoditi vladu s nekom od dve partije desnog centra. Još jednom u koaliciji s dosadašnjim partnerom, trećeplasiranom Nacionalnom liberalnom partijom (PNL), koja je na 14,4 odsto; ili pak – manje verovatno, ne i nemoguće ako se kockice slože – sa četvrtoplasiranom Unijom za spas Rumunije (USR) koja je osvojila 12,1 odsto glasova, i čija je kandidatkinja Elena Laskoni takođe neočekivano izborila ulazak u drugi krug predsedničkih izbora – koga sada neće biti pre nego što bude ponovljen prvi. S tim da izglede za dogovor Čolakuove stranke i USR umnogome komplikuje to što su Laskoni i njena partija svoju poziciju proteklih godina dobrim delom gradili upravo na oštroj kritici PSD i PNL.

Pojedinačno najviše glasova osvojila je vladajuća PSD premijera Marčela Čolakua, za koju se može očekivati da će – koliko god u dobrom delu javnosti diskreditovana, pa i omražena bila – ponovo predvoditi vladu s nekom od dve partije desnog centra

Optimista bi – ako takvih još igde ima – na osnovu ovako probranih izbornih rezultata mogao da pomisli kako je makar na ovom terenu udar krajnje desnice odbijen. Ali i ishod parlamentarnih izbora je u ovom trenutku, dok se još ne zna na šta će izaći oni predsednički, smislenije sagledati s pesimističnije strane. Odatle u oči odmah pada činjenica da će u novi saziv nacionalnog parlamenta ući ne samo za to odranije viđeni desno populistički Savez za jedinstvo Rumuna (AUR), kome je u skladu s prognozama pripalo drugo mesto s 18,2 odsto osvojenih glasova; nego i još dve krajnje desne stranke, SOS Rumunija i Partija mladih ljudi (POT), koje su bez većih problema preskočile cenzus od pet odsto. (Poslanike će još imati i Demokratski savez Mađara u Rumuniji, čiji rumunski akronim glasi UDMR, a mađarski RMDSZ.)

Ustavni sud poništio prvi krug predsedničkih izbora
Iako je prethodno, nakon ponovnog prebrojavanja glasova, potvrdio rezultate prvog kruga predsedničkih izbora, rumunski Ustavni sud je 6. decembra doneo odluku kojom se glasanje poništava i nalaže da ono bude ponovljeno. 
Do zaokreta je došlo nakon što je savet za nacionalnu bezbednost sredinom sedmice skinuo oznaku tajnosti s dokumentacije koja pokazuje da je Rumunija uoči i tokom predsedničkih izbora bila izložena „agresivnim hibridnim napadima“ iza kojih stoji Rusija. Cilj te operacije je, kako se navodi, bio da se na društvenim mrežama maksimalno promoviše dotad marginalni radikalni desničar Kalin Đorđesku, koji je na kraju završio kao senzacionalni pobednik prvog kruga. 
Ustavni sud u svojoj odluci nije doveo u pitanje regularnost u međuvremenu održanih parlamentarnih izbora. 

Ovaj prodor radikalno desnih snaga je lidera AUR Đorđa Simiona, nekadašnjeg fudbalskog huligana čiji su snovi o tome da bude rumunski Donald Tramp na predsedničkim izborima doživeli krah, nagnao da proglasi kako je era suverenističkih partija u Rumuniji već nastupila. I mada takva tvrdnja očigledno još nije u skladu s činjeničnim stanjem, to što je ove tri stranke u zbiru podržala skoro trećina izašlih na glasanje dovoljno bi zabrinjavajuće bilo sve i da nije predsedničkih izbora koje sad treba ponoviti. No ovako kako je – kad se može očekivati da će se ti glasovi za radikalnu desnicu ujediniti u podršci Đorđeskuu, kome su se pre poništavanja prvog kruga davali veliki izgledi za pobedu u drugom – reč „zabrinjavajuće“ zvuči eufemistički. Jeste da upravo Đorđeskuov primer najbolje pokazuje koliko predizborne ankete u Rumuniji mogu da omaše – pred prvi krug mu je predviđano pet, a dobio je skoro 23 odsto glasova – ali to teško da može da bude ohrabrenje sad kad se dojučerašnji totalni autsajder naprasno našao u centru pažnje, s kojom raste i interesovanje za njegove uvrnute stavove koji počinju da padaju na plodno tlo i izvan domena društvenih mreža, gde mu je dosad najbolje išlo.

Kako god, objašnjenja za to što je sad i u Rumuniji došlo do takvog prodora krajnje desnice – nasuprot drugim članicama EU u njenom bliskom okruženju u kojima se to desilo znatno ranije – većim delom se ne razlikuju od onih koja su se mogla čuti i u slučaju tih zemalja. U celini posmatrano, rumunski birači su kivni zbog svega i svačega: stalnog rasta troškova života i generalno niskog standarda (procenat onih izloženih riziku zapadanja u siromaštvo, kao i inflacija, najviši su u okviru EU); rasprostranjene visoke korupcije, koju u percepciji građana ponajviše oličavaju upravo dve dugo vladajuće partije, PSD i PNL; poremećaja i opšteg osećaja nesigurnosti izazvanih prvo pandemijom, pa ratom u Ukrajini (na čemu je, uz ostalo, u prvom krugu i profitirao antivakserski, pa i antiukrajinski nastrojeni Đorđesku)… I mada sve to očigledno nije bilo dovoljno da stvari na parlamentarnim izborima okrene naglavačke, mnogo jednostavnija matematika drugog kruga predsedničkih izbora (pod uslovom da Đorđesku i ponovljeni prvi krug glasanja završi kao jedan od dva kandidata s najviše glasova) sad nudi idealnu priliku za osvetu kompromitovanoj političkoj klasi i establišmentu uopšte.

Rumunski birači su kivni zbog svega i svačega: stalnog rasta troškova života i niskog standarda; rasprostranjene korupcije koju ponajviše oličavaju dve dugo vladajuće partije, PSD i PNL; poremećaja i opšteg osećaja nesigurnosti izazvanih pandemijom i ratom u Ukrajini

U svakom slučaju, na tako nešto računa Đorđesku, koji je u potrazi za glasovima umerenijih birača poslednjih dana pokušavao da relativizuje svoju odbojnost prema Zapadu (u razgovoru za briselski Politiko sebe čak neuverljivo opisujući kao „transatlantistu“) ali u isto vreme još izričitije insistirajući na ambiciji da – i sam poput Simiona inspirisan Trampom, posebno njegovim ekonomskim nacionalizmom – Rumuniju ponovo učini velikom. A s obzirom za šta se zapravo zalaže i autarhičnom, mada naravno taj termin ne koristi.

E, sad: u Rumuniji je izvršna vlast uglavnom koncentrisana u vladi, a predsednička ovlašćenja nisu prevelika – mada nisu ni tek dekorativna, posebno na planu spoljne politike i odbrane. Na unutrašnjem planu, recimo, pripada mu pravo da nominuje i imenuje premijera, ali ne i da ga smeni. I ukoliko dođe na mesto šefa države, Đorđeskuovi izgledi da svoju agendu nametne rumunskom društvu bili bi limitirani. Ali predsednička funkcija se ne svodi samo na ustavna ovlašćenja; ona sobom nosi i izvesni autoritet koji nosilac te funkcije može da koristi na konstruktivan ili destruktivan način. Kao neko ko, najblaže rečeno, gaji poštovanje prema Vladimiru Putinu, Đorđesku bi – ako bi zaista završio na mestu predsednika – svakako bio u stanju da svojim istupima, na primer, oslabi dosad neupitnu rumunsku podršku Ukrajini u odbrani od ruske agresije i tako unese dodatni nemir u EU i NATO, koje probleme te vrste već imaju – od početka s Mađarskom, u novije vreme i sa Slovačkom – a tek će ih imati kad Tramp opet zasedne u fotelju u Ovalnom kabinetu.

Najpotentniji simbol rumunske revolucije kojom je 1989. srušen totalitarni režim Nikolaja Čaušeskua bila je nacionalna zastava s velikom rupom u sredini, tamo gde je dotad stajao komunistički državni grb. Ono što je ceo svet doživeo kao rušenje brutalne diktature Đorđesku danas naziva od Zapada potpomognutim državnim udarom. I sad još kažu kako bi taj čovek, koji rumunske fašističke vođe iz vremena Drugog svetskog rata smatra herojima, mogao da postane novi predsednik – i nova rupa na zastavi, ovog puta demokratske Rumunije.

Ako je nekom to normalno, neka se smatra slobodnim da objasni i svima ostalima.