Zagledani u vlastiti pupak, iscrpljeni beskrajnim previranjima na domaćoj političkoj sceni, decenijama politički dezorijentisani, a sada dodatno sluđeni pred izbore koji nam slede početkom juna, uzalud smo očekivali da će se jednog dana negde u srpskim medijima pojaviti lik palestinskog fotografa Motaza Azaize, čije su fotografije najbolje svedočenje o razmerama tragedije u aktuelnom bliskoistočnom sukobu.
Ipak, to se nije desilo.
Rat u Gazi traje mesecima, a njegova svirepost iznedrila je klasičnog junaka – svedoka ovog uništenja, i to na sasvim neobičnom mestu – na platformi X i mreži Instagram. Jedan običan momak od nepunih 25 godina koji se do početka ovog rata fotografijom bavio onako usput postao je najvažniji, a ponekad i jedini pravi izveštač sa terena.
Globalno prepoznavanje
Rođen 1999. godine u izbegličkom kampu Deir al-Balah u centralnoj Gazi, Motaz je diplomirao englesku književnost na univerzitetu Al-Azar 2021. godine i ništa nije ukazivalo na to da će ga strahote rata učiniti globalno prepoznatljivim likom. Uprkos činjenici da ga je časopis Tajm imenovao za jednu od najvažnijih ličnosti 2024, a njegove fotografije svrstao među deset najboljih u protekloj godini, kod nas ga niko nije ni spomenuo.
Kao i mnogi drugi iz njegove generacije, Motaz je bio aktivan na društvenim mrežama, ali njegove fotografije svakodnevnog života običnih ljudi i dece nisu imale poseban značaj doskora. Fotografije sa kojima je počinjao karijeru foto-amatera prikazivale su normalnost kakvu očekujemo da postoji bilo gde na Mediteranu, fudbal na plaži, pse i mačke koji lenstvuju na suncu, lica lokalnih prodavaca slatkiša, decu u redu za sladoled. Bio je hroničar života običnog sveta pod nenormalnim okolnostima.
Kratki boravak u Egiptu je za Motaza bio prvi boravak van okupiranih teritorija. Fotograf star 25 godina prvi put u rukama drži putnu ispravu, leti avionom, prvi put napušta grad-zatvor u kome se rodio, rastao i studirao
Tako je počela i 2023. godina, a onda dolazi oktobar mesec i sumanuti potez naoružanih boraca militantnog krila Hamasa, napad na izraelske civile, otmice i svirepa ubistva, okidači za odmazdu koja trajno menja sliku nečega što se zove Pojas Gaze. Student engleske književnosti, foto-amater, svojim foto-aparatom i telefonom zabeležiće poslednje dane i sate u gradovima koji se ruše kao kule od karata, uhvatiće izraze lica ljudi kojih sekund kasnije više neće biti, beležiće način života u izbegličkim kampovima koji nestaju u eksplozijama, snimiće mrtva tela dece koja proviruju iz ruševina.
Ovi jezivi prizori lansiraće Motazovu zvezdu do 18 miliona ljudi koji počinju da ga prate na Instagramu i platformi X. Nešto što se nije desilo ni u jednom ratnom sukobu do sada – ratni fotograf postaje junak društvenih mreža i internet senzacija.
Pošto Izrael i Egipat više ne izdaju dozvole stranim izveštačima da uđu u pojas Gaze, a dosadašnji su pobegli zbog velike opasnosti da izgube glavu, Motaz postaje glavni i jedini pravi snimatelj na toj teritoriji, a za njegov život počinju da strahuju milioni pratioca njegovog Instagram naloga.
Šta je sve prethodilo Motazovom neverovatnom postignuću da dopre do ljudi koji do tada nisu pokazivali preveliku osetljivost, pa ni zainteresovanost za sukob Izraela i Palestine, na tu borbu Davida i Golijata, da upotrebimo biblijske metafore. Taj zamršeni sukob, na ovaj ili onaj način, traje već preko sto godina, a ono što se promenilo jeste da zahvaljujući savremenoj tehnologiji to sve možemo da gledamo uživo. Široka upotreba interneta, platformi, društvenih mreža suštinski nam na kućnu adresu isporučuje ulične borbe iz Harkova, Zaporožja, Kan Junisa ili Rafe, pa tako i nove ljude čiji rad postaje uticajan u kreiranju globalnog javnog mišljenja.
Krvava istorija bliskoistočnog sukoba zahteva prostor koji ovde nemamo, podrobnija analiza kobnih uzroka i posledica nam sada nije namera, uostalom o tome se neprestano piše i izveštava. Interesantno je da čak i literatura na temu izraelsko-palestinskog sukoba spada u najtraženije knjige i u Srbiji. U potrazi za kvalitetnim i relevantnim autorima koji su pisali na tu temu, kao što je na primer američki pisac palestinskog porekla Edvard Said, mora se odlaziti na sajtove na kojima se prodaju uglavnom polovne knjige. Tako je i zbirku sjajnih priča „Žuti vetar“ jednog od najpoznatijih savremenih izraelskih pisaca Davida Grosmana, takođe teško nabaviti kod nas, poslednje srpsko izdanje je iz 1995. godine, izdavačke kuće Kov iz Vršca. Nažalost, neke od najboljih knjiga o pozadini sukoba i umešanosti velikih sila (Engleska, Francuska) u bliskoistočno pitanje kao što je „Mir kojim se završio mir“ autora Dejvida Fromkina kod nas nisu ni prevedene. Takođe, ono što kod nas, bar do ovog trenutka, nije bilo poznato je uloga gore pomenutog momka iz Gaze, čije su slike promenile globalnu svest i naša saznanja o veličini tragedije palestinskog naroda nakon oktobarskog terora nad izraelskim civilima.
Dokumentovanje razaranja
Fotografije objavljivane na Motazovom nalogu su već 13. oktobra 2023. godine, dakle nepunih nedelju dana nakon početka ovog paklenog sukoba, uzrokovale restrikcije koje je Instagram mreža uvela usled ograničenja spornog političkog sadržaja, da bi nakon ponovnog „uspostavljanja veze“ broj pratilaca skočio na milion, zatim na devet miliona krajem meseca, 12 miliona početkom novembra i tako do astronomskih 18 miliona pratilaca u januaru ove godine. Pogonsko gorivo ovakvog „rasta popularnosti“ su sve veće i jezivije strahote ratnog razaranja, vojno divljanje na terenu, kršenje ljudskih prava i prava konvencionalnog ratovanja i, kao što smo naveli, sve manji broj stranih foto-reportera i izveštača o sukobu.
Ono što je dokumentovao Motaz potvrđuju i agencije UN-a. Gole činjenice govore o razmerama razaranja koje su premašile čak i posledice savezničkog bombardovanja Drezdena 1945. godine.
Bilans stradanja je do sada 35.000 ljudskih žrtava, a po relevantnim procenama više od 70 odsto žrtava su žene i deca. Srušeno je 60.000 objekata (što čini 74 odsto ukupnog broja zgrada). Poljoprivredno zemljište je, takođe. u najvećoj meri razrovano i pretrpelo oštećenja koja mogu imati trajne posledice. Raseljeno je 1,7 miliona ljudi, koji danas žive, u najboljem slučaju, u šatorima uz egipatsku granicu. Anđeo uništenja je ovde temeljito radio svoj posao.
Ljuta istina
Nakon 108 dana beskompromisne borbe da se kamerom zabeleži što više od „zemlje“ koja nestaje, Motaz Azaiza dobija specijalnu dozvolu da na prelazu Rafa napusti Gazu, pređe u Egipat i odatle avionom u ostatak sveta kako bi nastavio borbu drugim kanalima (između ostalog i kroz tela UN-a).
Kratki boravak u Egiptu je za ovog mladog čoveka bio prvi boravak van okupiranih teritorija. Fotograf star 25 godina u koga su sada uprte oči velikog dela svetske javnosti prvi put u rukama drži putnu ispravu, leti avionom, prvi put napušta grad-zatvor u kome se rodio, rastao i studirao, prvi put se nalazi van mreže izbegličkih kampova koji su celog njegovog života predstavljali samu granicu poznatog sveta. Ali čak i tako ograđen, betoniran i na mestima opasan bodljikavom žicom, kakav je decenijama izgledao život u Palestini, u poređenju sa paklom današnjice predstavlja gotovo idiličnu bajkovitu atmosferu.
Kratki boravak u Egiptu je za Motaza bio prvi boravak van okupiranih teritorija. Fotograf star 25 godina prvi put u rukama drži putnu ispravu, leti avionom, prvi put napušta grad-zatvor u kome se rodio, rastao i studirao
Ravnodušnost prema višedecenijskom stradanju Palestinaca koje se na Zapadu manifestuje u svakoj prilici i svakim povodom, možda najbolje objašnjava Čerčilov iskaz o arapskom stanovništvu dat u najgorem kolonijalnom maniru 1937. godine: „Oni imaju onoliko prava koliko prava na svoju prostirku ima pas koji je na njoj dugo ležao.“ Danas se naravno niko ne bi usudio da javno izgovara takve reči, ali i dalje postoji ista misao.
Veliki ruski pisac Ljermontov u svom najpoznatijem delu Junak našeg doba piše između ostalog: „Ljudima su potrebni gorki lekovi, ljuta istina…ponekad je dovoljno i to što je na bolest skrenuta pažnja, a kako je treba izlečiti – sam Bog zna!“ Dok se to ne dogodi, sukob se nastavlja.
Upravo nam u tom duhu Motaz Azaiza skreće pažnju na strahote dešavanja u Palestini, a kako ćemo se nositi sa tim saznanjima, da li ćemo nemo i nezainteresovano nastaviti da posmatramo ljute istine, to zaista sam Bog zna!
