Prvo pitanje koje su novinari Špigla postavili nemačkom kancelaru Olafu Šolcu u intervjuu objavljenom 31. avgusta glasilo je: „Zašto objavljujete planove koje potom ne sprovodite u delo?“ Startovali su đonom, što se kaže, i tako odigrali i ostatak utakmice.
Kancelar je pokušavao da zadrži loptu i fotelju u posedu svime čega je mogao da se seti – policija sada sme da pretraži ceo izbeglički smeštaj u potrazi za čovekom kome je određena deportacija, a ne samo njegovu sobu; ljudi kojima je namenjena šut karta sada mogu da budu pritvoreni mesec dana umesto deset; pomoć tražiocima azila umanjena je; broj prijava za azil ove godine se smanjio dvadeset odsto, a toliko je i porastao broj deportacija…
No kakav god dribling kancelar Šolc izveo, dočekalo ga je novo uklizavanje, nova varijacija primedbe da njegove mere protiv imigracije ne vrede ničemu. Bilo je potrebno više od dvadeset takvih pitanja, dve trećine intervjua, da bi se novinari Špigla setili kako se u poslednje vreme u Nemačkoj isključivo govori o tome šta treba učiniti protiv migranata, a ne za njih, i da su možda svi zajedno zaboravili na smisao sistema azila, na humanost. Šolc se saglasio, a minut ili dva kasnije sagovornici su se vratili temi.
Nove procedure na granici
Dan nakon što je intervju objavljen, žitelji Tiringije i Saksonije birali su lokalne parlamente. Alternativa za Nemačku (AfD) završila je trke sa zlatnom i srebrnom medaljom, i stekla slavu prve ekstremno desničarske partije koja je u posleratnoj Nemačkoj pobedila na takvim izborima. A vlada Olafa Šolca, koju čine socijaldemokrate, liberali i zeleni – ili se tako barem predstavljaju – nastavila je da se sa desničarima mlati za popularnost njihovim sopstvenim oružjem, i postavila kontrole na preostale otvorene granice. Do ponedeljka je policija stajala na granicama ka jugu i istoku, a od ponedeljka stoji i na prelazima ka Francuskoj, Luksemburgu, Holandiji, Belgiji i Danskoj. Ukratko, izbeglice u Nemačkoj do te mere više nisu dobrodošle da je Berlin – po rečima poljskog premijera Donalda Tuska – suspendovao Šengenski sporazum, koji obuhvata sve nemačke susede.
Reporteri javnog servisa Dojče vele bili su u ponedeljak na nekim graničnim prelazima koji ponovo to zaista jesu, i ne može se reći da im je bilo suviše uzbudljivo. Najinteresantnije o čemu su izvestili bilo je hapšenje neke trojice hašišara koji su pokušali da prošvercuju robu iz Holandije. Reporterka Lucija Šulten, koja se dosađivala u blizini Sarbrikena, nadomak Francuske, ovako je opisala šta je videla:
„Automobili usporavaju, i kada policajci odluče da neki provere, usmeravaju ga ka policijskoj stanici, ispred koje proveravaju dokumenta putnika. Od kako ovde stojimo, videli smo kontrolu jednog autobusa. Policija je ušla, proverila svačija dokumenta, izvela jednog čoveka i povela ga u stanicu.“
U tom se kratkom opisu granične procedure naziru dva problema, jedan tehnički, jedan etički. Andreas Roskopf, predstavnik sindikata nemačke policije, rekao je da svako ko ulazi u njegovu zemlju treba da očekuje proveru, ali da to u stvarnosti neće biti moguće; ne u zemlji koja ima skoro četiri hiljade kilometara granice. Onda ostaje pitanje po kom će kriterijumu namernici biti zaustavljani.
Iz opisa granične procedure naziru se dva problema, tehnički i etički. Andreas Roskopf, predstavnik sindikata nemačke policije, kaže da svako ko ulazi u njegovu zemlju treba da očekuje proveru, ali da to u stvarnosti neće biti moguće u zemlji koja ima skoro 4.000 kilometara granice
Sumnjivo lice i podrška evropske desnice
Ministarstvo unutrašnjih poslova, prenosi Dojče vele, sa indignacijom je odbacilo i samu pomisao na to da će se na prelazima odigravati „rasno profilisanje“. Portparolka ministarstva je, doduše, potvrdila da će na meti posebno biti kombiji, koje krijumčari ljudi često koriste, ali garantuje da sve to neće imati mnogo veze sa bojom kože vozača, već sa „mestom, vremenom, starosnom strukturom i sumnjivim ponašanjem.“
Može se uzgred primetiti da se na „sumnjivo ponašanje“ američka policija poziva svaki put kad izrešeta crnca, no o tome ćemo kada se desi. Ono što se već desilo jesu aplauzi koja je nemačka vlada pobrala od tvrde evropske desnice. Gert Vilders, vođa holandske Partije za slobodu, pohvalio je „sjajnu ideju“ Berlina i upitao kada će je Holandija slediti. Marin le Pen, jedno od glavnih lica francuskog Nacionalnog okupljanja, podsetila je da je njena partija na nedavnim izborima predložila jačanje i spoljnih i unutrašnjih granica, da joj je rečeno da to nije moguće, a da Nemačka to upravo radi, i dakako pitala – kad će Francuska? Čestitkama se pridružila i vladajuća stranka Apenina, Braća Italije, a Viktoru Orbanu je preostalo da poentira. „Dobrodošli u klub“, napisao je mađarski premijer na društvenoj mreži „iks“.
Nemačka vlada je pobrala aplauze od tvrde evropske desnice. Gert Vilders pohvalio je „sjajnu ideju“ Berlina, Marin le Pen je podsetila da jen i njena partija za jačanje i spoljnih i unutrašnjih granica, čestitkama su se pridružila i Braća Italije, a Viktor Orban je poručio: „Dobro došli u klub“
Što se tiče šefova Evrope koji se bune zbog odluke Berlina, čitalac valjda nije pomislio da to čine sa moralnih visina. Ne brine Donald Tusk zbog sudbine izbeglica, već se pobojao da će mu sada više njih ostajati u zemlji umesto da krenu uobičajenim putem ka nemačkom snu. Zato i zahteva od Berlina da više pomogne u tome da se učvrste spoljne granice Evropske unije umesto što jača sopstvene. Austrija je već objavila da joj ne pada na pamet da prihvati bilo kog migranta kog Nemci vrate sa granice.
Brojni su komentatori prethodnih dana objavili da strahuju od „kraja Šengena“, od kraja ere otvorenih granica. Ima, dakako, ljudi koje su pre svega zabrinuti i za biznis, pa se britanski Gardijan uzgrednopoziva na izveštaj nemačke fondacije Bertelsman, koji je još 2016. utvrdio da bi zatvaranje unutrašnjih granica Evropsku uniju koštalo skoro petsto milijardi evra u izgubljenom rastu u prvoj deceniji. Umesno je, međutim, pitati nije li kraj epohe odsviran ranije. Šengenski sporazum, podseća britanski Gardijan, predviđa mogućnost da se granične barijere postave privremeno, u vanrednim okolnostima, i to je već činjeno stotinama puta nakon terorističkih napada, tokom pandemije kovida, pa i zbog velikih sportskih događaja.
„Evropske vlade, međutim, pod pritiskom retorike ekstremne desnice, sve češće uspostavljaju kontrole bez opravdanja u vidu konkretnih pretnji i bez objašnjenja kako te kontrole uopšte pomažu. Austrija kontroliše dolaske iz Slovačke, Češke, Slovenije i Mađarske, i to obrazlaže bezbednosnim pretnjama u vezi sa Ukrajinom i pritiskom na sistem azila. Danska proverava tranzit iz Nemačke, i kopneni i pomorski, i to pravda ratom u Gazi i rizicima od ruske špijunaže. Francuska proverava kopnene dolaske iz Šengenske zone zbog povišene terorističke pretnje. Italija, Norveška, Švedska, Slovenija i Finska takođe kontrolišu na granicama, i zbog terorističkih aktivnosti, i zbog ratova u Ukrajini i na Bliskom istoku, i zbog aktivnosti ruskih obaveštajnih službi, i zbog balkanskog organizovanog kriminala“, nabrojao je novinar Gardijana Džon Henli.
Evropska komisija, koja bi trebalo da garantuje Šengenski sporazum – nastavlja Henli – uglavnom ne okleva da prihvati ta opravdanja članica.
„Posmatrači očekuju da EK tako postupi i sa zahtevima Berlina, uprkos tome što za kontrolu na svih devet nemačkih granica nema mnogo jasnog opravdanja ako kao takvo ne računamo izbornu pretnju ekstremne desnice“, zaključuje Džon Henli.
Jasna politička pozadina policijske akcije
Da ne ostane sporno, ta izborna pretnja je stvarna. AfD je, rekosmo, ovog meseca pobedila u Tiringiji, druga stigla na cilj u Saksoniji, a veliki broj anketa predviđa joj i pobedu na lokalnim izborima u Brandenburgu, koji će biti održani u nedelju, 22. septembra. Sledeće godine Nemci idu i na savezne izbore. Ali Kristofer Vratil, profesor političkog upravljanja na Univerzitetu u Beču, pita se kakvog smisla ima takva „borba“ protiv desnice.
„Tražim da nemački političari od danas više nikog ne optužuju kako se ne ponaša u skladu sa pravom Evropske unije. Žele da izbrišu Šengen jednim potezom olovke, a da o tome nisu nisu ni razmislili. Upravljaju kao da je AfD već na vlasti. Jesu li svi poludeli?“, zapisao je Vratil na društvenoj mreži „iks“.
Moris Štirl, istraživač migracija i granica na Univerzitetu u Osnabriku, ovako je za Gardijan komentarisao te pokušaje da se zlo suzbije zlom: „Ekstremna desnica je nekada širom Evrope sanjala da će gledati kako njene zemlje napuštaju Evropsku uniju. Ali u poslednje su vreme ti glasovi utihnuli. To ne znači da su se partije ekstremne desnice naprasno zaljubile u EU, već da su shvatile kako Uniju, umesto da iz nje izađu, mogu da preoblikuju u kolekciju ,jakih’ nacionalnih država, koje će, svaka za sebe, sprovoditi protivmigrantsku agendu. Žordan Bardela, predsednik francuskog Nacionalnog okupljanja, nedavno je objasnio zašto njegova stranka više ne traži da Francuska napusti EU: ,Čovek ne napušta sto dok u igri pobeđuje’. A da se ekstremnoj desnici dopušta da u igri pobedi, to je u Nemačkoj potpuno jasno.“
Tražim da nemački političari od danas više nikog ne optužuju kako se ne ponaša u skladu sa pravom EU. Žele da izbrišu Šengen jednim potezom olovke, a da o tome nisu nisu ni razmislili. Upravljaju kao da je AfD već na vlasti. Jesu li svi poludeli
Kristofer Vratil
Štirlprimećuje da je Šengenski sporazum suštinski razlog zbog kog je Evropska unija 2012. dobila Nobelovu nagradu, iako su i tada, već tada, svake godine na njenim spoljnim granicama umirale hiljade migranata. Al Džazira pak podseća koliko su migranti koji nisu stradali pred bodljikavom žicom bili potrebni i Nemačkoj i nekim drugim zemljama Unije.
„Pre deset godina Nemačka je slavljena kao svetionik empatije, jer je pod bivšom kancelarkom Angelom Merkel primila više od milion izbeglica, mnoge iz Sirije. Ali Nemačka je imala i ekonomski razlog za to što je ohrabrivala imigraciju. Eksperti kažu da je toj zemlji godišnje potrebno milion i petsto hiljada imigranata, jer je u njoj radne snage sve manje zbog toga što društvo stari i stanovništvo se ne obnavlja.“
To je i sam Olaf Šolc potvrdio u intervjuu za Špigl, u ona dva minuta razgovora o migrantima koji nisu bili posvećeni merama protiv njih.
Ekstremni desničari su nekada sanjali da njihove zemlje napuste EU. U poslednje vreme ti glasovi su utihnuli, jer je shvatila da Uniju, umesto da iz nje izađu, mogu da preoblikuju u kolekciju „jakih“ nacionalnih država, koje će, svaka za sebe, sprovoditi protivmigrantsku agendu
Moris Štirl
„Najmanje petina našeg stanovništva ima istoriju imigracije. Bez vrednih žena i ljudi iz inostranstva Nemačka nikada ne bi imala ovakav prosperitet. Imigracija nam je potrebna, ali ne možemo da prihvatimo nelegalnu. Imamo pravo da izaberemo ko će doći kod nas a ko neće“, rekao je Šolc.
Za kraj bismo i mi, poput novinara Špigla, mogli na trenutak da se setimo zašto sistem azila uopšte postoji. Postoji zato što, za razliku od Nemaca, postoje ljudi koji ne mogu da biraju, i u teoriji bi mogao da postoji i zato što je u prethodnih jedanaest meseci u Gazi poginulo 42.000 Palestinaca. Vlada Olafa Šolca svakako bi uzvratila da to nije dobar primer, jer Izrael ima pravo da se brani. I dok god Evropa daje sebi pravo da brani prekogranične interese bez obzira na ljudsku cenu, neće biti te bodljikave žice koja će zaustaviti talase očajnika.
