Počnimo dobrim vestima. Subotnji razgovor Abasa Arakčija i Stivena Vitkofa u Omanu bio je najznačajniji sastanak predstavnika Irana i Sjedinjenih Američkih Država u prethodnih desetak godina. Tom ocenom smo ujedno i iscrpli spisak dobrih vesti.
Ako neko baš insistira, možemo dodati da je Arakči razgovor u Maskatu nazvao „konstruktivnim i obećavajućim“ i da je primetio „atmosferu uzajamnog poštovanja“. Slično je izjavila i Bela kuća. Problem je, međutim, u tome što termine „sastanak“ i „razgovor“ treba dosta rastegnuti da bismo njima mogli da opišemo kontakt iranskog ministra spoljnih poslova i specijalnog izaslanika Donalda Trampa. Delegacije Teherana i Vašingtona su zapravo sedele svaka u svojoj sobi, a poruke je prenosio očito agilni omanski ministar spoljnih poslova Badr bin Hamad al Busaidi.
Zaboravljeni dogovor
„Arakči i Vitkof jesu razgovarali nekoliko minuta pred Busaidijem. Nije to baš bio direktan razgovor kakav su najavljivali američki zvaničnici, ali mogao bi da bude značajan. Iranska strana je – svesna pritiska tvrdokornih sunarodnika – podvukla da je kontakta licem u lice bilo malo“, zapisao je Bi-Bi-Si.
Budući da je na istorijskom sastanku samo sastajanje bilo sporno, jasno je kakav su problem suštinske teme, poput pitanja gde će se zvaničnici sastati sledeći put. Do utorka ujutru se činilo da je sve spremno za vikend susret u Rimu, a onda je IRNA, iranska državna novinska agencija, bez objašnjenja objavila da će se i druga runda održati u Maskatu. U ovakvim prilikama je pomalo i pitanje prestiža sastančiti što bliže kući, i eto nove nevolje, a nismo još ni pomenuli o čemu to Teheran i Vašington treba da razgovaraju.
Nikakvi razgovori ne bi bili potrebni da Vašington 2018. nije odustao od prethodnog nuklearnog sporazuma. Taj odustanak je bio ideja čoveka koji se, zanimljivo, takođe zvao Donald Tramp
Reč je naravno o nuklearnom sporazumu, još jednom papiru kojim Donald Tramp želi da maše pred publikom. Ako nekakav papir bude potpisan, Bela kuća se nada da će publika biti ne samo oduševljena, već i zaboravna, te da se neće setiti da nikakav papir ne bi bio potreban da Vašington nije odustao od prethodnog nuklearnog sporazuma. I da je taj odustanak bio ideja čoveka koji se, zanimljivo, takođe zvao Donald Tramp. Sporazumom iz 2015, koji su potpisale stalne članice Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija – Kina, Francuska, Rusija, Velika Britanija, SAD – i Nemačka pride, Iran se obavezao da će redukovati zalihe uranijuma i da će ga obogaćivati samo do limita koji je daleko ispod onoga što je potrebno za razvoj nuklearnog arsenala. Teheran je zauzvrat vraćen u okvire svetske ekonomije. Godine 2018, uprkos tome što je Međunarodna agencija za nuklearnu energiju (IAEA) potvrđivala da se Teheran pridržava dogovora, Tramp je odlučio da obriše potpis Vašingtona i da oko Irana podigne zid ekonomskih sankcija, zid dovoljno čvrst da Iran opet izbaci iz svetskih poslovnih tokova, što je i potpise ostalih učinilo nebitnim.
Bez trećih zemalja
Od tada je prošlo sedam godina, stručnjaci IAEA kažu da Iran danas samo rutinski korak deli od tehničke sposobnosti za nuklearno oružje, a Bliski istok je još eksplozivniji nego 2018, na stranu to što je Teheran i tada tvrdio i danas tvrdi da ga zanima samo mirnodopski nuklearni program. Vašington se nada da su spoljnopolitički porazi u vidu pada Asadovog režima u Siriji ili slabljenja Hezbolaha u Libanu omekšali Irance, ali Gardijan, recimo, podvlači da će se Teheran sigurno usprotiviti zahtevu SAD da sadašnje zalihe uranijuma poveri trećoj zemlji, makar ta zemlja bila i Rusija. Taj je detalj navodno pomenut već u Maskatu, a Teheran je insistirao na tome da uranijum ostane na njegovoj teritoriji, pod nadzorom IAEA. Šta bi drugo moglo da mu garantuje da se Tramp neće opet predomisliti? Prema Asošijejted presu, američki predsednik se u ponedeljak već žalio na tempo razgovora. Za razliku od dobrih vesti, nova pucnjava je na Bliskom istoku uvek moguća.
