Svašta se proteklih dana dešavalo u Minhenu, ništa od toga dobro.
Već opterećena viškom istorije – barem one 20. veka – bavarska prestonica je najpre, deset dana pred prevremene parlamentarne izbore, bila poprište još jednog u nizu rudimentarno planiranih i izvedenih, ali svejedno smrtonosnih napada radikalizovanih pojedinaca koji Nemačku pogađaju treći mesec zaredom. A onda je na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji – vodećem internacionalnom forumu za pitanja međunarodne bezbednosti – zajedno s ostatkom sveta svedočila ne baš neočekivanoj, ali svejedno šokantnoj demonstraciji bezobzirnosti i bahatosti nove američke administracije, čije ponašanje u ranim danima drugog predsedničkog mandata Donalda Trampa preti da Evropu vrati u vreme za koje je osamdeset godina verovala da se ne može ponoviti. Nedostajalo je samo da, pošto je održao govor u kome je govorio o svemu i svačemu, jedino ne o onome o čemu je trebalo – kako na pravedan način okončati rat u Ukrajini – potpredsednik SAD Džej Di Vens baš tu, u Minhenu, onako čemberlenovski obznani kako „mir za naše doba“ tek što nije nastupio.
A tamo gde je Čemberlen ni Ribentrop i Molotov nisu daleko.
Nemaju, ipak, nemački birači taj luksuz da u ovom trenutku previše dumaju o tome kakve bi sve implikacije po njihovu zemlju (te ostatak Starog kontinenta, posebno njegov istočni deo), mogao da ima povratak na stanje u kome o ustrojstvu sveta odlučuje nekolicina vojno najmoćnijih, predatorskih sila; poput Skarlet O’Hare, misliće o tome sutra. Mada je Vensovo trolovanje – koje je, na američku sramotu, uključivalo i sastanak s Alis Vajdel, kandidatkinjom za kancelarsku poziciju iz redova ekstremno desne Alternative za Nemačku (AfD) – za cilj između ostalog imalo i da ih navede da tu spoljnopolitičku kalkulaciju na umu i te kako imaju već prilikom glasanja 23. februara. (To flagrantno mešanje u unutrašnje stvari Nemačke trebalo je valjda da posluži za slučaj da neko još nije shvatio da odnedavno živimo u svetu u kome je postalo moguće da se iz Vašingtona snažna podrška pruža jednoj nemačkoj partiji čiji pojedini funkcioneri sistematski rade na relativizaciji zločina počinjenih u vreme nacionalsocijalističkog režima. Onih preko 250.000 ili koliko već Amerikanaca izginulih u borbama za oslobađanje Evrope od nacista mora da se okreću u grobu.)
Alternativa za Nemačku duže vreme ima postojanu podršku od 20-21 odsto, pa se očekuje da će poslanici te stranke u novom sazivu parlamenta činiti drugi najveći blok
Nemce, razumljivo, najviše opterećuju problemi s kojima se svakodnevno suočavaju: u prvom redu oni socijalno-ekonomski, i oni skopčani s evidentno narušenom bezbednošću zemlje i građana. Ovo drugo posebno u kontekstu migracione politike, koja već deset godina ne prestaje da izaziva kontroverze: prvo zato što je u eri Angele Merkel u prvi mah bila odveć permisivna i naivna, a onda zato što će, koliko god da je u međuvremenu pooštrena, ubuduće neminovno postati još rigoroznija. Da je tako nešto nužno sada smatraju praktično sve partije, nezavisno od ideološke orijentacije; razlikuju se samo po stepenu strogosti koju svaka od njih zagovara. A to priču vraća na pomenuti napad u Minhenu i dva koja su mu prethodila – decembarski u Magdeburgu i januarski u Ašafenburgu – jer su u sva tri slučaja počinioci bile osobe muslimanske veroispovesti.
To što je najveće stradanje, ono prednovogodišnje u Magderburgu, kada je život izgubilo šest osoba, izazvao mentalno neuravnoteženi, sredovečni saudijski doktor s regulisanim stalnim boravkom i dugom istorijom istupa protiv islama tu, jasno, apsolutno ništa ne menja: u Ašafenburgu i Minhenu (u svakom od ta dva napada ubijena je po jedna odrasla osoba i po jedno dete) zločine su počinili radikalizovani mladi Avganistanci, pritom vrlo različitog pravnog statusa. Onaj prvi trebalo je odavno da bude proteran, ali je notorno spora i neefikasna nemačka administracija negde zapela s procedurom. Ovaj drugi u Nemačkoj je pohađao školu, imao i dozvolu boravka i radnu dozvolu, i zaposlenje – pa je ipak postao ubica: kao i mahniti doktor, i on se automobilom zaleteo u masu. Važeći imigracioni zakoni, dakle, iz jednog ugla posmatrano očigledno i dalje nisu kakvi bi trebalo da budu, niti se sprovode kako treba. Ali je isto tako očigledno i da se problem nekontrolisanog ili nedovoljno kontrolisanog (kako ko to već vidi) priliva ilegalnih migranata ne da rešiti isključivo pukim pooštravanjem zakonâ i njihovim striktnijim sprovođenjem.
Može li se biti siguran u to da Fridrih Merc, lider CDU i izvesno naredni kancelar, nakon nedavnih eskapada u Bundestagu neće u postizborno savezništvo s ekstremnom desnicom? Najkraće rečeno: može
E, ali je zato AfD tu da, uz neprestano namigivanje ekstremnim strujama u zemlji i inostranstvu – Heil i tebi, Ilone! – obećava brza i radikalna rešenja za taj, kao i za sve ostale nagomilane probleme s kojima se Nemačka suočava. Pa kako je u to spremna da poveruje petina birača (podrška od 20-21 odsto koju AfD prema anketama uživa postojana je, već dugo samo s minimalnim oscilacijama), prilično je sigurno da će posle izbora poslanici te stranke u novom sazivu parlamenta činiti drugi najveći blok. I mada je to neće približiti vlasti na saveznom nivou – izvesni pobednik izbora, savez Hrišćansko-demokratske unije i bavarske Hrišćansko-socijalne unije (CDU/CSU), novu vladu praviće sa Socijaldemokratskom partijom (SPD) ili sa Zelenima, a najverovatnije iz nužde i s jednima i s drugima – AfD će biti snažnija i samouverenija nego ikada u svojoj kratkoj i neslavnoj istoriji.
Ali može li se biti siguran u to da Fridrih Merc, lider CDU i izvesno naredni kancelar, nakon nedavnih eskapada u Bundestagu – kada se svesno izložio riziku da neobavezujuću inicijativu CDU/CSU za pooštravanje migrantske politike podrže i poslanici AfD, što su ovi onda naravno i učinili, čime je prvi put napravljena rupa u sanitarnom kordonu koji je mejnstrim partije decenijama držao podalje od političkih ekstremista – neće u savezništvo s radikalnom desnicom?
Najkraće rečeno: može. Sve i da nije bilo odijuma izazvanog tim njegovim (potpuno nepotrebnim) kockanjem – a nije moglo da ga ne bude – Merc ne samo da na tako nešto i ne pomišlja, jer zna kakav bi to kataklizmični potres izazvalo; nego to istinski i ne želi, jer se protivi njegovim uverenjima. Ono što zapravo pokušava, ali mu ne polazi za rukom, jeste da vraćanjem CDU na nekadašnje izraženije konzervativne pozicije, napuštene u vreme Merkelove, povrati deo bivših glasača koji sada preferiraju AfD. I mada se trudio da ostavi utisak kako se zbog pomenutog poteza ne kaje, u njegovim potonjim istupima bila je vidljiva potreba da stalno iznova insistira na tome da šurovanje s AfD apsolutno ne dolazi u obzir.
Što je, naravno, dobro. Ali ne i naročito utešno, jer je i sama činjenica da o nečemu takvom uopšte spekuliše dovoljno deprimirajuća. Posebno u aktuelnim okolnostima, koje su i u zemlji i u njenom bližem i širem okruženju takve da se mogu okvalifikovati kao najgore u kojima se jedni izbori u saveznoj republici održavaju. Jer, uz sve navedeno – zastrašujuće napade i narušenu bezbednost, rat u susedstvu koji bi mogao da se transformiše u ne samo nepravedni nego i lažni mir, jačanje desnog ekstremizma u Evropi i SAD, američku galopirajuću izdaju Evrope… – tu su i ekonomske nevolje u kojima se Nemačka nalazi.
Nemačka je ušla u treću godinu recesije, njen privredni model je prevaziđen, ali nasušno potrebnih investicija u ključne sektore nema, jer nad čitavom privredom lebdi famozna Schuldenbremse, dužnička kočnica
Zemlja je više od dve godine u recesiji, za koju dva vodeća ekonomska instituta predviđaju da će potrajati i tokom 2025, što bi onda predstavljalo najduži takav period u čitavoj posleratnoj istoriji. Njen privredni model – utemeljen na moćnoj industrijskoj proizvodnji i jeftinim energentima, izrazito izvozno orijentisan – prevaziđen je i neprilagođen zahtevima savremenog doba. Broj nezaposlenih će za koji mesec, prvi put posle deset godina, dostići tri miliona, dok se u isto vreme ne smanjuje hronični nedostatak (kvalifikovane) radne snage. Infrastruktura je u lošem stanju, zaostatak u digitalizaciji ogroman… Ali nasušno potrebnih investicija u ključne sektore nema, jer nad čitavom nemačkom privredom, naravno, lebdi famozna Schuldenbremse, dužnička kočnica: usled patološkog straha od prekomernog zaduživanja i u Osnovni zakon (ustav) uneta odredba kojom se javni deficit ograničava na mizernih 0,35 odsto bruto nacionalnog proizvoda, i koju je stoga veoma teško ukinuti ili redefinisati. (Šesnaest saveznih pokrajina nema čak ni taj minimalni manevarski prostor: njima nije dopušten apsolutno nikakav budžetski deficit.) A spisak ekonomskih problema se tu ni približno ne završava.
Malo šta, dakle, danas u Nemačkoj funkcioniše kako bi trebalo. Da li su Merc i vlada koju će predvoditi dovoljno dobri majstori da obave makar deo tih urgentno potrebnih popravki? Nada umire poslednja.
