Po svim konvencionalnim kriterijumima, Fridrih Merc je veoma uspešan čovek. Suprug i otac troje dece, korporativni advokat elitne radne biografije (Boš, Ernst & Jang, Blekrok, Dojče berza…), multimilioner, vlasnik (uz štošta drugog) i dva aviona, kojima sam pilotira; pritom ležerno nesvestan svog klasnog statusa – ili je makar to bio do 2018, kada je u jednom intervjuu, uprkos navedenom, sebe svrstao u „višu srednju klasu“, navukavši tom izjavom na sebe i grdnju i sprdnju.
Ali ono što je sve vreme Merc žarko želeo, a što mu je tako dugo izmicalo, bilo je da postane istinski uspešan u politici: najpre lider Hrišćansko-demokratske unije (CDU), potom i kancelar. Jeste ovaj „hrišćanski demokrata starog kova, protržišno, pro-NATO, proevropski orijentisan“ koji „nije ni populista, ni nacionalista, ni zadrt“ – kako ga opisuje Jerg Lau, novinar nedeljnika Cajt – svojevremeno bio evroposlanik, pa poslanik u Bundestagu, onda i šef poslaničke grupe CDU i njene bavarske posestrime Hrišćansko-socijalne unije (CSU). Ali je početkom dvehiljaditih, posle duge unutarstranačke bitke za prevlast, poražen od Angele Merkel, nakon čega se povukao iz politike, u koju se vratio tek kada je Mutti otišla sa scene. Mada je i u tim okolnostima CDU preuzeo tek iz trećeg pokušaja.
Sada je ta neugasla ambicija na pragu ispunjenja: Nemačku 23. februara očekuju prevremeni parlamentarni izbori, na kojima se očekuje pobeda CDU/CSU. To znači i da će, nezavisno od toga ko će se još naći u novoj vladi – lako se može desiti da za njeno formiranje, kao i u slučaju ove odlazeće, budu potrebne još dve stranke – Merc status večitog pretendenta konačno zameniti kancelarskim zvanjem.
Ali tu se dobre vesti za Merca zasad i završavaju.
Nakon što su SPD i Zeleni odbili Mercov poziv da u Bundestagu podrže njegove radikalne predloge za pooštravanje imigracione politike, za izglasavanje jednog od dva neobavezujuća akta većinu su obezbedili poslanici AfD
Sve i da se potkraj januara nije desilo ono što se desilo, vladu koju će voditi sačekali bi ogromni problemi, budući da nijedan od njih ona odlazeća, predvođena Olafom Šolcom, ne samo da nije rešila, nego se nije ni primakla rešenju. Privredni model na kome su decenijama počivali ne samo ekonomski prosperitet zemlje, već i njena politička stabilnost, doživeo je krah kome se još ni kraj ne nazire. Kao ni recesiji u kojoj se Nemačka nalazi poslednje dve godine. Društveni konsenzus na kome je savezna republika takođe utemeljena praktično više ne postoji. Evropska unija, koja bi trebalo da se oslanja na francusko-nemačko vođstvo, deluje obezglavljeno. Rusija je direktna pretnja, Kina beskrupulozni rival, Amerika se od ključnog saveznika izvrgla u… pa, još jednu, samo drugačiju pretnju. A nedavni teroristički napadi – pred novu godinu u Magdeburgu i januarski u Ašafenburgu (prvi je počinio rođeni Saudijac s regulisanim statusom, drugi Avganistanac koji je odavno trebalo da bude proteran iz zemlje) – rešavanje pitanja kontrole priliva migranata i javne bezbednosti iznova su nametnuli kao apsolutne prioritete.
Da sve bude gore, ekstremna desnica popularnija je nego ikad od završetka Drugog svetskog rata, a Alternativa za Nemačku (AfD) na putu da, nakon prošlogodišnjih uspeha na pokrajinskim izborima na istoku zemlje, sada postane druga najjača stranka na nacionalnom nivou. Utešno bi valjda trebalo da bude to što su sve druge partije čvrste u stavu da, u meri u kojoj je to još uopšte moguće, AfD i dalje zadrže s druge strane sanitarnog kordona posle rata postavljenog oko neofašističkih i drugih partija krajnje desnice.
Ili je barem tako dosad bilo. A onda je prošle srede Merc, kao formalni lider opozicije koja to uskoro više neće biti – CDU/CSU je na oko 30 odsto podrške, otprilike dvostruko više nego što se predviđa Šolcovoj Socijaldemokratskoj partiji (SPD) – u Bundestagu istupio s inicijativom za usvajanje dva neobavezujuća akta kojima se predlaže radikalno pooštravanje politike useljavanja. U njima se, uz ostalo, zagovaralo potpuno zatvaranje granice za tražioce azila i druge migrante, kao i držanje u pritvoru sve do trenutka deportacije onih kojima je naloženo da napuste zemlju; neki od predloga bili su u nesaglasju s važećim nemačkim i evropskim zakonima. I pošto su stranke odlazeće manjinske vlade, sada sastavljene samo od SPD i Zelenih – Šolc je jesenas iz nje izbacio liberale (FDP) – odbile Mercov poziv da podrže usvajanje ovih predloga (u koje je preventivno, ali uzaludno, bilo utkano i naglašeno distanciranje od ekstremnih pozicija AfD), za izglasavanje jednog od njih većinu su obezbedili upravo poslanici te partije. Time je istorijski tabu nemačke politike u Bundestagu po prvi put prekršen.
Otpočetka svestan tog rizika, Merc je verovatno pomislio kako će mu politička logika po kojoj CDU/CSU sledi vlastita zalaganja, te se stoga ne može upravljati time da li će neku njenu inicijativu podržati i poslanici AfD, pomoći da izbegne žučne reakcije. Na takvo rezonovanje ga je moguće navelo i to što inicijalno ni u stranci ni u njenoj poslaničkoj grupi nisu pokazivali naročitu uznemirenost zbog toga što im je inicijativa prošla zahvaljujući glasovima krajnje desnice (ali, da se ne zaboravi, i FDP).
Oglasila se i Mercova nemesis, Merkel, odustajući od stava da se posle povlačenja javno ne izjašnjava o državnim i unutarstranačkim pitanjima: ocenila je kako nije trebalo svesno ulaziti u rizik da inicijativa prođe uz pomoć AfD
Nije potrajalo. Nisu se na Merca obrušili samo lideri SPD i Zelenih, s kojima će za koju sedmicu morati da pregovara o formiranju nove vlade – jer će, da se ponovi, za parlamentarnu većinu uz CDU/CSU u nju morati da uđe barem jedna od njih, ili pre obe – i liberalni deo javnosti. Na ulice nemačkih gradova izlio se veliki broj građana, koji su se iz dana u dan okupljali na sve masovnijim protestima protiv makar i incidentnog paktiranja s AfD. Oglasila se i Mercova nemesis, Merkel, odustajući od stava da se posle povlačenja iz aktivne politike javno ne izjašnjava o državnim i unutarstranačkim pitanjima: ocenila je kako nije trebalo svesno ulaziti u rizik da inicijativa prođe uz pomoć AfD; to je onda uticalo da na površinu počne da izbija i nezadovoljstvo drugih u CDU/CSU. Zbog sađenja tikvi s krajnjom desnicom usplahirio se i deo liberala.
Rezultat tog ipak zakasnelog neslaganja dva dana potom bilo je odbacivanje zakonskog predloga čije usvajanje je vrh CDU takođe inicirao, a kojim se uz druge mere predlagala zabrana doseljavanja članova porodica osoba koje imaju tzv. supsidijarnu zaštitu, odnosno pravo privremenog boravka u Nemačkoj na humanitarnoj osnovi; generalno ograničavanje doseljavanja stranaca; i proširivanje ovlašćenja savezne policije kada je reč o tretmanu stranaca bez prava boravka. Za to su odbili da glasaju neki od demohrišćanskih poslanika i njihovih kolega iz FDP; svejedno, predlog zakona dobio je nezanemarljivu podršku 338 od 693 prisutnih.
I takav ishod glasanja je obradovao AfD. Nakon što su dva dana ranije seirili zbog usvajanja pomenutog neobavezujućeg dokumenta, ispravno razumevajući takav epilog kao trenutak u kome je sanitarni kordon prvi put probijen, potonji neuspeh njegove zakonske inicijative u toj stranci su doživeli (i potrudili se da to razglase) kao dokaz da je Merc slab lider koji nije u stanju da kontroliše ni vlastitu poslaničku grupu.
Merc, kažu kritičari, ne samo da nije postavio temelje budućoj vladi, nego je antagonizirao one s kojima treba da je pravi, i ne samo da nije ojačao vlastiti kredibilitet, nego ga je potkopao
Da je Merc iz ovoga izašao oslabljen veruju i drugi, s tim da za to iznose druge argumente. Iako pooštravanje imigracione politike podržavaju sve partije – što ga je verovatno i navelo da ovako oštro krene i pre dolaska na vlast – šef CDU se preigrao, kažu kritičari. Ne samo što nije uspeo da za svoje inicijative pridobije stranke levog centra, nego je olako pristao na situaciju u kojoj se AfD za bilo šta pita. Ne samo da po svojoj prilici neće uspeti da AfD-u otkine deo birača i vrati ih u okrilje CDU/CSU, nego je moguće neke od oonih koji bi inače glasali za CDU/CSU podstakao da se opredele za FDP, Zelene, pa i SPD. Ne samo da nije postavio temelje budućoj vladi, nego je antagonizirao one s kojima treba da je pravi. Ne samo da nije ojačao vlastiti kredibilitet, nego ga je potkopao.
Kao i uvek tvrdoglav i žustar (neki u CDU su zbog toga još pre više od dve decenije sumnjali u njegove liderske kapacitete) Merc ne popušta. Ubeđen da postupa ispravno, na partijskom kongresu se ove sedmice s gotovo podjednakom žestinom obrušio na AfD – s kojom, ponovio je, saradnje „nikada“ neće biti, i koju namerava da svede na „fusnotu“ – i na sunarodnike koji su protestovali protiv izglasavanja pomenutog akta uz pomoć istog tog AfD. Zašto na njih? Zato jer, konstatovao je, nisu ni u približno toliko velikom broju izašli na ulice da podrže Izrael i Jevreje nakon Hamasovog terorističkog napada u oktobru 2023, i jer su „izabrali i pogrešan datum i pogrešan povod“ da protestuju.
Arogancija je potkopala bezbrojne političke karijere baš kad je delovalo da su u uzletu. Da li će i Mercovu?
