Pre nego što se išta kaže o prošlonedeljnoj razmeni zatvorenika između Rusije i Zapada – proglašenoj za najveći događaj te vrste od okončanja Hladnog rata – potrebno je rasterati semantičku i političku maglu koju neminovno stvara upotreba termina „zatvorenici“.
Striktno uzevši, reč je ispravno upotrebljena. S obe strane razmene stajale su osobe koje su se nekoliko sati pre nego što će ona biti obavljena još nalazile u svojim ćelijama: njih šesnaestoro u ruskim i (u jednom slučaju) beloruskim kazamatima, njih osmoro u zatvorima u Sjedinjenim Državama, Nemačkoj, Norveškoj, Sloveniji i Poljskoj. Suštinski, međutim, ovo je – i ne samo iz zapadne perspektive – zapravo bila operacija oslobađanja talaca koje je u proteklih nekoliko godina na osnovu fabrikovanih optužnica oteo i utamničio diktatorski režim Vladimira Putina, u zamenu za puštanje na slobodu dokazanih ruskih špijuna, hakera, te jednog osvedočenog ubice.
Poimanje pravde
I površan uvid u dramatično različite razloge iz kojih su se uključeni u razmenu našli na robiji ili u dugotrajnom pritvoru – neki od razmenjenih još su čekali da u Rusiji budu izvedeni pred sud – potcrtava do apsurda dovedene razlike između dve strane u poimanju ne samo prava, pravde i krivične odgovornosti, nego i same realnosti.
Svi ruski državljani zatočeni u zapadnim zemljama u zatvoru su završili na osnovu nepobitno utvrđene umešanosti u ilegalne aktivnosti koje bi bile kažnjive i bilo gde drugde. Eventualni – ali samo eventualni – izuzetak možda bi mogao da bude Pablo Gonsales, poznat i pod krštenim imenom Pavel Rubcov, novinar frilenser s ruskim i španskim državljanstvom koga je za špijunažu u korist Rusije teretila Poljska. Komitet za zaštitu novinara je poljske vlasti kritikovao što su Rubcova držale u izolaciji i nisu ponudile dokaze o njegovoj umešanosti u špijunažu, a on sam se, zbog tretmana koji je imao, preko advokata obratio i Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu. Ali činjenica da je završio na spisku lica čije je oslobađanje Kremlj tražio baš i ne govori u prilog njegovoj nevinosti: teško da bi se u Moskvi toliko trudili oko običnog novinara.
Nasuprot tome, kad su u pitanju Rusi i strani državljani koji su čamili u ruskim zatvorima a sada su oslobođeni, u pitanju su gotovo bez izuzetka zapanjujući primeri potpune razobručenosti državne represije. Čak i u slučaju još 2018. uhapšenog Pola Vilana, čija pozadinska priča nekome ko sve ovo posmatra sa strane mora izgledati najsumnjivije (osim američkog ima još tri državljanstva, bivši marinac nečasno otpušten iz službe, u vreme hapšenja direktor za bezbednost u jednoj velikoj američkoj firmi za proizvodnju auto-delova s podružnicama širom sveta…) ruske vlasti nisu predočile nepobitne dokaze da je zbilja reč o špijunu. O ostalima sa spiska da se i ne govori.
Putinu je bilo stalo da sunarodnicima demonstrira kako država ne zaboravlja one koji su joj verno služili – makar im ruke bile krvave kao Krasikovu
Kako, recimo, u istu ravan staviti Vadima Krasikova, pripadnika ruske bezbednosne službe FSB koji je u Nemačkoj služio kaznu doživotne robije zbog ubistva jednog čečenskog disidenta 2019. u Berlinu – u po bela dana i pred više svedoka – sa slučajem ruske umetnice Aleksandre Skočilenko, koja je u znak protesta zbog agresije na Ukrajinu u jednoj samousluzi informacije o izloženoj robi prelepila s pet antiratnih poruka, i za to osuđena na sedam godina zatvora? Ili onim Patrika Šebela, Nemca u februaru uhapšenog na aerodromu u Sankt Peterburgu pod sumnjom za posedovanje droge – do suđenja i izricanja presude nije stigao – nakon što su u njegovom prtljagu pronađene gumene bombone koje su navodno sadržale kanabis? Ili pak Kevina Lika, s pasošima Nemačke i Rusije, kome je prošlog decembra, kad je proglašen krivim za izdaju i osuđen na četvorogodišnju robiju, bilo 18 godina?
Krasikov je čovek do čijeg oslobađanja je Putinu najviše bilo stalo, i bez čijeg stavljanja na spisak onih koji će biti pušteni iz zatvora na Zapadu do razmene po svoj prilici ne bi ni došlo. Jer, važnijim od toga da ljude poput opozicionara Vladimira Kara-Murze (čijem je utamnjičenju na 25 godina zatvora zbog tobožnje izdaje sramni doprinos dala i Srbija) i Ilje Jašina, američkih novinara ruskih korena Evana Geršoviča i Alse Kurmašove, te ostalih „špijuna“ i „izdajnika“ uključenih u razmenu, ostavi da za primer drugima trunu u zatvoru, Putinu je bilo stalo da sunarodnicima demonstrira kako država ne zaboravlja one koji su joj verno služili – makar im ruke bile krvave kao Krasikovu. U stvari, pogotovo njih.
„Trebalo je na simboličan način pokazati da ne ostavljamo naše ljude. Ubio je nekog za nas i želimo da takvi ljudi znaju da ćemo se boriti za njihov povratak“, rekao je ranije ove godine britanskom Gardijanu neimenovani izvor upućen u aktivnosti koje je Kremlj preduzimao kako bi Krasikov bio vraćen u Rusiju. (Sumračni cinik kakav jeste, Putin je zimus u intervjuu koji je dao američkom desničarskom novinaru Takeru Karlsonu Krasikovljev zločin opisao kao „patriotskim razlozima“ motivisan – ergo, legitiman – čin.)
Teške odluke
Moralne kompromise, međutim, naprosto nije bilo moguće izbeći jednom kada su se američki zvaničnici pre dve i po godine upustili u pregovore o mogućoj razmeni zatvorenika – pregovore koje je pritom bilo potrebno voditi u koordinaciji s pobrojanim evropskim državama u kojima su bili zatočeni ruski državljani čiji je povratak Moskva želela. Na najvećem iskušenju su se neminovno našli Nemci, jer su samo oni bili u situaciji da u zatvoru drže ubicu; njihovoj frustraciji dodatno je doprinelo to što je, kratko nakon što je Berlin najzad dao saglasnost za oslobađanje Krasikova, u prisustvu vlasti – u arktičkoj kažnjeničkoj koloniji gde je robijao – preminuo najistaknutiji ruski opozicionar Aleksej Navaljni, koji se svojevremeno od posledica pokušaja ubistva trovanjem oporavljao upravo u Nemačkoj. I za koga sada obe strane kažu da je, prema inicijalnim planovima, trebalo da bude uključen u razmenu. (Prema hronologiji koju prenose zapadni mediji, mogućnost da Navaljni bude obuhvaćen razmenom razmatrala se od početka prošle godine, i taj su argument Amerikanci i koristili kako bi Nemce ubedili da pristanu na puštanje Krasikova. Nakon smrti Navaljnog, nemačke zvaničnike je na to trebalo iznova nagovarati – ali na kraju nisu imali kud nego da se saglase, jer bi bez toga čitav dogovor pao u vodu.)
Na najvećem iskušenju su se neminovno našli Nemci, jer su samo oni bili u situaciji da u zatvoru drže jednog ruskog državnog ubicu
Teške odluke je bilo potrebno doneti i pri sastavljanju konačnog spiska onih koji će biti uključeni u razmenu: zašto ovaj, a ne onaj? To je takođe jedan od razloga što su pregovori trajali toliko koliko su trajali: ruski zatvori su, nije potrebno naglašavati, puni političkih zatvorenika, nepravedno osuđenih Rusa i stranaca, pa je proces selekcije bio mukotrpan. A ni sad kad je razmena obavljena moralne nedoumice ne prestaju: šta ako, ohrabren onim što evidentno smatra izuzetno uspešno obavljenim poslom, Putin nastavi s hapšenjima nevinih Rusa i stranaca kako bi ih potom koristio za novu trgovinu?
Odgovor na ovo poslednje pitanje najbolje je prepustiti nekome ko je brutalnost Putinovog režima osetio na vlastitoj koži – poput Kara-Murze, koji je po napuštanju Rusije, na konferenciji za medije u Bonu, jednostavno zaključio kako je naposletku, po cenu oslobađanja jednog ubice, sačuvano 16 ljudskih života. Na tom mestu svaka dalja priča prestaje.
