Predviđanja su uvek teška, a u slučaju novoizabranog američkog predsednika i dvostruko teža. Donald Tramp ne samo što govori uopšteno i često menja stavove; on takođe nepredvidljivost smatra korisnom pregovaračkom alatkom. Ipak, može se makar pokušati da se stekne nekakva predstava o tome kako bi njegova spoljna politika mogla da izgleda, a na osnovu njegovih izjava u kampanji, izbora kandidata za najviše funkcije, i konačno iskustava iz njegovog prvog mandata.
U Vašingtonu se često kaže kako „ličnost oličava politiku“. Ali mada već znamo koga Tramp želi na ključnim pozicijama, problem je što su javno izneti stavovi tih ljudi u nekim slučajevima međusobno protivrečni. Tramp je uložio maksimalan trud da izbegne angažovanje tradicionalnih republikanaca poput onih koji su ga sputavali tokom prvog mandata, a zajednički sadržalac kad je reč o onima za koje se sad odlučio jeste to da su mu lično odani. Ali čak ni to nije od pomoći u predviđanju politike koja će biti vođena.
Trgovinski ratovi
Razmotrimo pitanje odnosa prema Kini. Trampovi kandidati za položaje državnog sekretara i savetnika za nacionalnu bezbednost – senator Marko Rubio i kongresmen Majkl Volc – dobro su poznati spoljnopolitički jastrebovi koji Kinu smatraju primarnom pretnjom na koju treba snažno odgovoriti. Na osnovu onoga što je govorio u kampanji znamo i da Tramp namerava da uvede carine na uvoz iz savezničkih zemalja, a podigne carine na uvoz iz Kine.
Iako nas predviđanja utemeljena na izjavama iz kampanje i izboru kandidata za funkcije u administraciji i dalje ostavljaju u nedoumici, Trampa je makar moguće pozicionirati u okviru istorijskih tradicija američke spoljne politike. To nije izolacionistički pristup, ali se njime odbacuje aktivistička dimenzija te politike
Nakon što je već saopštio kako će po stupanju na dužnost uvesti odnosno podići carine na uvoz iz Meksika, Kanade i Kine, s izvesnošću može da se očekuje da će biti nametnute i dodatne dažbine. Ali koliko će visoke te carine biti, koliko će trajati i ko će od njih biti izuzet ostaje nejasno i zavisiće kako od unutrašnjih političkih pritisaka, tako i od Trampovih ličnih hirova. Kao što je njegov izbor budućeg državnog sekretara za finansije Skot Besent nedavno izjavio, „Mislim da veliki deo onoga što (Tramp, prim.) čini jeste da eskalira kako bi deeskalirao, a moj zadatak u njegovoj administraciji bio bi da spasim međunarodnu trgovinu“.
Podjednako je neizvesno kako bi Tramp mogao da odgovori na uzvratne mere američkih trgovinskih partnera. Ako trgovinski ratovi po sistemu „oko za oko, zub za zub“ carine i cene poguraju naviše, povratak inflacije mogao bi da unutar SAD proizvede politički otpor takvim merama. Budući da se Tramp ponosi svojom sposobnošću za sklapanje nagodbi, možda će potražiti kompromisno rešenje. Da li bi svom kineskom pandanu, Si Đinpingu, mogao da ponudi snižavanje nivoa američke podrške Tajvanu u zamenu za trgovinski sporazum s Pekingom koji bi onda mogao proglasiti svojom pobedom? Neki azijski saveznici Amerike brinu da bi stvari mogle da krenu upravo tim tokom.
Na osnovu Trampovih izjava u kampanji i njegovog prvog mandata trebalo bi takođe očekivati da će obezvrediti multilateralizam i američka savezništva. Obećao je da će zemlju ponovo povući iz Pariskog sporazuma o klimatskim promenama, povećati proizvodnju i izvoz nafte i gasa. I mada cene obnovljive energije u SAD opadaju, ostaje da se vidi da li će njegove politike poništiti taj pozitivni tržišni efekat time što će redukovati relativnu cenovnu konkurentnost tih industrija.
Bliski istok i NATO
Kad je o Bliskom istoku reč, Tramp je u istupima tokom kampanje pružao bezuslovnu podršku Izraelu, a i dalje se diči onim što je ispregovarano u sklopu Abrahamovih sporazuma, kojima su normalizovani odnosi između Izraela i četiri arapske države. Kada je administracija Džoa Bajdena pokušala da na temeljima tog dostignuća Saudijsku Arabiju podstakne na priznanje Izraela, Saudijci su za to postavili uslov: Izrael mora načiniti korake koji bi vodili stvaranju palestinske države. Ali izraelska desničarska vladajuća koalicija, predvođena premijerom Benjaminom Netanijahuom, snažno se protivi rešenju s dve države, a nakon Hamasovog napada 7. oktobra 2023. ionako niska podrška izraelskog javnog mnenja takvom rešenju dodatno se srozala. Tramp nesumnjivo želi da uveća prethodno ostvareni uspeh u ovom regionu; ali niko nema pojma na koji način bi to mogao da pokuša.
Što se tiče Evrope i NATO, Tramp je tokom kampanje izjavio da bi rat u Ukrajini okončao „za jedan dan“. Jasno je da se to neće dogoditi; ali postoji velika neizvesnost u vezi s tim na koji način namerava da ispregovara uspostavljanje primirja. Jedna mogućnost bila bi smanjenje pomoći za Ukrajinu i slabljenje njene pregovaračke pozicije, što bi je nateralo da primirje prihvati pod ruskim uslovima. Ili bi Tramp mogao da dalju podršku Kijevu vremenski ograniči, za to vreme radeći na pronalaženju nečeg nalik „korejskom rešenju“.
Tramp je tokom kampanje izjavio da bi rat u Ukrajini okončao „za jedan dan“. Jasno je da se to neće dogoditi; ali postoji velika neizvesnost u vezi s tim na koji način namerava da ispregovara uspostavljanje primirja
U ovom drugom scenariju, trenutne linije fronta postale bi demilitarizovana zona u kojoj bi bile raspoređene mirovne snage UN ili Evrope; Rusija bi morala da ih otera ukoliko želi nastavak rata. Ukrajina bi nastavila da polaže pravo na suverenitet nad oblastima poput Donbasa, ali bi njen ulazak u NATO najverovatnije bio onemogućen; umesto toga, možda bi neka grupa zemalja („prijatelja Ukrajine“) mogla da se obaveže da će joj priteći u pomoć u slučaju da Rusija upadne u demilitarizovanu zonu. Nejasno je da li bi Tramp, kako bi takav kompromis bio postignut, svoje pregovaračke sposobnosti koristio u direktnim susretima s ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim i ruskim predsednikom Vladimirom Putinom. Ali bi mu postizanje nekog sporazuma između zaraćenih strana svakako bilo privlačno ukoliko razmišlja o svom predsedničkom nasleđu.
Uzor drugima
Iako nas predviđanja utemeljena na izjavama iz kampanje i izboru kandidata za funkcije u administraciji i dalje ostavljaju u nedoumici, Trampa je makar moguće pozicionirati u okviru istorijskih tradicija američke spoljne politike. Treba se setiti njegovog prvog inauguracionog govora, kada je obznanio kako će „od ovog trenutka nadalje, važiti da je Amerika na prvom mestu. (…) Ne nastojimo da svoj način života nametnemo bilo kome, već da od njega načinimo uzor drugima“. Takvo gledanje u skladu je sa „grad na brdu“ pristupom američkoj spoljnoj politici, koji ima dugu istoriju. To nije izolacionistički pristup, ali se njime odbacuje aktivistička dimenzija te politike.
Nasuprot tome, u 20. veku Vudro Vilson je sledio spoljnu politiku koja bi demokratiju učinila bezbednom, a Džon F. Kenedi je, kad je 1961. osnivao Mirovni korpus, na Amerikance apelovao da razmotre šta bi mogli da učine za ostatak sveta. Džimi Karter je pitanje ljudskih prava učinio jednom od centralnih stavki američke spoljne politike, a međunarodna strategija Džordža V. Buša počivala je na dva stuba: američkoj predvodničkoj ulozi u okviru globalne zajednice demokratskih zemalja, te promovisanju slobode, pravde i ljudskog dostojanstva.
Ako je nešto u pogledu Trampovog pristupa svetu izvesno, onda je to da će taj pristup više biti u skladu s prvom nego s drugom od ove dve tradicije.
Copyright: Project Syndicate, 2024.
