„Na prvim linijama, podrazumeva se, neophodna je velika predostrožnost, posebno kada je reč o ovakvoj vrsti rata koji je po obimu, ali i stepenu razaranja, često nezamisliv ljudima u evropskim gradovima. Najbolji način da minimalizujete rizik je, pre svega, da ograničite vreme boravka na prvim linijama. Na primer, kada su Rusi prodirali prema Harkovu, kod mesta Lipci, izašli smo sa timom pilota dronova i imali smo priliku da vidimo kako bombarduju odred ruske pešadije. Bili smo u zemunici u samim rovovima i čuli smo paljbu iz automatskih pušaka na oko kilometar od naše pozicije. To je uvek loš znak, jer indicira da je u blizini neprijateljska pešadija. Podigli su dronove i mi smo mogli da vidimo kako odred od dvadesetak ruskih vojnika napada tri ukrajinska koji su uzvraćali paljbu iz klečećeg položaja. Ta jedinica dronova efikasno ih je zaustavila, ali sama bitka je bila veoma žestoka i veoma blizu, iznad nas su preletali helikopteri koji su takođe bombardovali ruske položaje, artiljerija je dejstvovala, kao i minobacači iza nas“, priča u intervjuu za Radar Maksim Taker, ratni izveštač britanskog Tajmsa iz Ukrajine.
Taker u svojoj ispovesti, ipak, izdvaja jedan trenutak. „Najstresniji je bio trenutak kada smo videli dronove koji bacaju bombe na ruske vojnike i njihove poslednje trenutke života, a potom smo čuli dron koji se zaustavio tačno iznad naše pozicije, iznad linije drveća u kojoj smo se skrivali. U tom trenutku, pitate se da li će nas zadesiti ista sudbina.“
Rat u Ukrajini je rovovski ali uz upotrebu moderne tehnologije, pre svega dronova. To je slika moderne distopije, kako vojnici preživljavaju taj pakao na zemlji?
Iscrpljenost je ono što prvo vidite na njihovim licima. Posebno kod onih koji su sve vreme u rovovima i koji su već izgubili mnogo saboraca. Životni vek pešadije u ratu u Ukrajini nije dug, a stalni pritisak koji ljudi trpe je strahovit i to ne samo u rovovima, već zbog saznanja da nemate gde da se sakrijete. U ovom ratu ne postoji sigurno mesto. Količina dronova u vazduhu je nezamisliva i oko sa neba stalno vas gleda. Možete biti u svom rovu, ali ako se bilo gde pomerite možete biti primećeni i napadnuti. Vojnici sa sobom imaju telefone, što je još jedan od aspekata te distopijske slike. Nebrojeno puta mi se dogodilo da budemo u rovu povezani sa Starlinkom (naravno, važno je da mobilni prenos podataka bude onesposobljen), i da vidim ljude koji šalju poruke najbližima preko aplikacija kao što je Vocap. Na isti način ekipe pilota dronova na svojim Telegram kanalima postavljaju slike likvidacije ruskih vojnika, koristeći te iste kanale da prikupljaju novac da kupe još dronova. To je strašna realnost u kojoj vidite stvari u realnom vremenu. Na samom polju imate ograničeno vidno polje, ali čujete dejstva oko sebe.
Najstresniji je bio trenutak kada smo videli dronove koji bacaju bombe na ruske vojnike i njihove poslednje trenutke života, a potom smo čuli dron koji se zaustavio tačno iznad naše pozicije, iznad linije drveća u kojoj smo se skrivali. U tom trenutku pitate se da li će nas zadesiti ista sudbina
Šta je vaš naredni novinarski zadatak?
Odlazim često na liniju fronta. Sledeće nedelje ću najverovatnije biti u Harkovu i Donbasu, tamo su Rusi intenzivirali ofanzivu. Ukrajina ima zasad dosta uspeha u odbijanju napada, ali svakako sa ovim razvojem političke situacije u Americi, želim da vidim kako će se situacija menjati. Rusi, takođe, nadiru veoma snažno u regionu Kupjanska pokušavajući da odbace ukrajinske snage nazad preko reke i da konsoliduju područje pod svojom kontrolom. To je ono što me interesuje, da saznam šta se događa u toj regiji i koliko Ukrajina može da drži te položaje.
Kakva je situacija u Harkovu trenutno, grad je skoro neprestano izložen napadima?
Grad još uvek nije u dometu artiljerije. To se nije dogodilo jer je ukrajinska armija rasporedila jake snage upravo u blizini mesta Lipci, koje smo pomenuli, a specijalne jedinice uspele su da organizuju kontraofanzivu i zaustave dalje napredovanje Rusa, čemu sam prisustvovao. Ono što predstavlja problem su bombe dugog dometa (do 80 kilometara), koje Rusi koriste da gađaju mete za koje smatraju da su od strateške važnosti, a često i nisu, već njima bivaju pogođeni i tržni centri i to ima strašne posledice za grad. Sve zgrade imaju daske na prozorima i izlozima, stakla su polomljena od eksplozija, ima mnogo srušenih i spaljenih zgrada. Mnogo ljudi je napustilo Harkov i preselilo se u Kijev ili dalje na zapad, jer je u gradu jednostavno previše opasno. Ipak, i dalje ima ljudi koji tamo pokušavaju da žive svoje živote ili da očuvaju makar ono što je od njih ostalo. Često možete da vidite ljude u pauzama između bombardovanja kako šetaju ulicama ili parkovima sa sladoledom u rukama, da bi nekoliko trenutaka kasnije ponovo tražili zaklon. Postoji ta prkosna potreba ljudi u Harkovu da održavaju makar manifestaciju normalnog života, ali ona može biti razbijena u trenutku.
Iako je prekid vatre potrajao osam godina, od 2014, bilo je to krhko primirje do agresije punog obima i veoma je mala verovatnoća da bi ruski predsednik ponovo čekao toliko dugo pre nego što pokuša da osvoji ostatak Ukrajine
Jedna od tema razgovora na Beogradskoj bezbednosnoj konferenciji bila je redefinisanje pobede u Ukrajini. Da li je taj naslov fer prema Ukrajini i kako vidite mogućnost mira u Ukrajini?
Bio je to veoma interesantan razgovor. Moje lično mišljenje je da je redefinisanje definicije pobede u Ukrajini pomalo naivan pristup u ovakvoj situaciji, jer imamo agresora koji ne vidi da Ukrajina ima pravo na postojanje. Uostalom, Putin je to ponovio nekoliko puta, ističući da ta zemlja treba da bude deo Rusije. Nedavno je govorio o tome da su Harkov i Odesa regioni u kojima se govori ruski i koji treba da budu pod ruskim kišobranom i zaštitom, koji bi trebalo da imaju neku vrstu specijalnog statusa. Dakle, on nije promenio svoju tačku gledišta, i to je potvrdio i nemački premijer Olaf Šolc posle njihovog telefonskog razgovora, pa je stoga naivno verovati da neko može da prihvati stanovište da pritiskom može da natera Ukrajinu da prihvati da joj je Rusija oduzela teritoriju. Ukrajina može da prihvati status quo, ali će Putin nastaviti sa agresijom. Moguće je da bi napravio pauzu da bi iskoristio prekid vatre da pregrupiše snage, kao što je to uradio posle 2014. pokušavajući da normalizuju odnose sa Zapadom, da bi zatim ponovo otpočeo sa napadom. Putin ima veoma jasnu imperijalnu viziju i onoga što namerava, što misli da je njegovo nasleđe, koje želi da ostvari pre nego što umre. Iako je prekid vatre potrajao od 2014, bilo je to krhko primirje do agresije punog obima i veoma je mala verovatnoća da bi on ponovo čekao toliko dugo pre nego što pokuša da osvoji ostatak Ukrajine. Mislim da je potrebno redefinisati pobedu Ukrajine, ali na način da ona ne isključuje značenje koje je imalo ranije – poraz Rusije. Mi znamo da se NATO neće mešati u ovaj rat, ali mora pokušavati da iscrpi Rusiju, uticajem na njenu ekonomiju, a u isto vreme pojačavati čvrstinu otpora Ukrajine. To zahteva drugačiji stav pre svega američke administracije koja je davala pomoć Ukrajini malo po malo, što je u stvari dovelo do toga da Ukrajina polako iskrvari. Ono što bi trebalo da se dogodi sada, ako Tramp bude veran svojim prethodno izrečenim stavovima, jeste da ako Rusija odbije primirje i ne bude spremna na pregovore, on pojača pomoć Ukrajini. Takva akcija uz dodatno stezanje režima sankcija, dala bi rezultat. Evropljani svesno pokušavaju da zaobiđu svoje sopstvene sankcije i to je zaista veliki problem.
Mislite li da je moguće učiniti sankcije efikasnijim. Postoji ta škola mišljenja da sankcije jednostavno nisu efikasan mehanizam prema zemlji veličine Rusije?
Po mom razumevanju stvari to je moguće, ali samo ukoliko opredelite dovoljno resursa za organizaciju adekvatne operativne grupe koja bi trebalo da ih sprovede u delo i ustanovi ko krši i zaobilazi sankcije. Neophodno je kažnjavati te ljude i oduzimati im imovinu. To zahteva puno resursa, mnogo istražitelja, a evropske države nisu dovoljno sposobne da to urade. Ali, vreme je da se sa time počne. Ako se to ne desi šaljemo poruku Rusiji: okej, mi imamo režim sankcija, ali ćemo naći način da ih zaobiđemo. Čak i sada, sankcije nanose štetu Rusiji. Vidimo da je njihova Nacionalna banka povećala kamatne stope na 21 odsto, što je najviši procenat u poslednje dve decenije. Ako možete da zategnete šrafove, zašto to i ne uraditi.
Često možete videti ljude u pauzama između bombardovanja kako šetaju ulicama ili parkovima sa sladoledom u rukama, da bi nekoliko trenutaka kasnije ponovo tražili zaklon. Postoji ta prkosna potreba ljudi u Harkovu da održavaju makar manifestaciju normalnog života
Šta mislite o Šolcovom telefonskom poziv Putinu. Kako je do toga došlo, i šta je bila njegova ideja?
Mislim da je on uzeo u obzir činjenicu da rat traje već jako dugo, da će Trampova administracija imati drugačiju agendu, da je vreme za promenu i da bi možda bilo vredno pokušaja testirati Putinovo raspoloženje, odnosno da li je on promenio tačku gledišta. Odnosno, da li bi pod nekim uslovima bio raspoložen za pregovore, posebno u vreme kada sam Šolc ima toliko poteškoća da galvanizuje podršku za Ukrajinu unutar same Nemačke. Mislim da on tim pozivom jeste poslao pogrešan signal da se Putin može vratiti u međunarodnu arenu, ali verujem da je to bio i test kako bi video da se ništa nije promenilo. Učinio je to javno, i sad je vreme da kaže šta će Nemačka uraditi po tom pitanju. Ne bi trebalo da ostane samo na tome da je pokušao da razgovara sa Putinom i da se ništa ne desi.
