Kada je Viktor Orban 1998. prvi put zaseo u premijersku fotelju – u kojoj će, tada još liberalnih pogleda, u tom navratu ostati četiri godine – nemački kancelar bio je Gerhard Šreder, francuski predsednik Žak Širak, a britanski premijer Toni Bler. Otkako se pak 2010. na taj položaj vratio – otad ga više ne napuštajući, usput Mađarsku iz demokratije transformišući u hibridni režim izborne autokratije – na vlasti se izređalo troje nemačkih kancelara, trojica francuskih predsednika, šestoro britanskih i osmoro italijanskih premijera.
Za poređenjima ove vrste poseže se uglavnom kada se govori o belosvetskim čvrstorukašima, premda se primeri dugovečnosti na vlasti tu i tamo mogu naći i u onome što je još ostalo od demokratskog dela planete: u novije doba, Mark Rute je holandski premijer bio 14, a Angela Merkel nemačka kancelarka 16 godina. I zato, kada se o Orbanu govori iz te perspektive, kao što je to ovih dana u jednoj analizi pred početak kampanje za parlamentarne izbore 12. aprila učinio Rojters, to pre budi asocijacije na nekog poput beloruskog satrapa Aleksandra Lukašenka, nego na Frau Merkel. Na kraju krajeva, čak su i u Belorusiji 2020. održani izbori na kojima je pobedu po svoj prilici odnela predsednička kandidatkinja opozicije, pre nego što je tamošnji režim kombinacijom otvorene izborne krađe i divljačke represije povratio punu kontrolu i zemlju gurnuo još dublje u mrak.
Čak u sistemima kakav je u Orbanovoj Mađarskoj raspoloženje birača ostaje varijabila; zato je Fides tako temeljno i odradio posao podjarmljivanja i države i društva, svodeći na minimum izglede da se na izborima doživi poraz
Orbanu se, inteligentnijem od Lukašenka i nesklonom ogoljenoj sili, takvi kiksevi nisu dešavali. On i njegova stranka, Fides, odavno su se pobrinuli da sve što je trebalo oposle pravnim sredstvima: ne samo izborni i medijski zakoni, već i Ustav, još u ranoj fazi tekuće vladavine prilagođeni su potrebama vladajuće klike – kolopleta familijarnih, prijateljskih i poslovnih veza u čijem središtu su Orban i njegov najuži krug – i još mnogo šire mreže lojalista instaliranih ne samo u institucije sistema, već i posvuda drugde, pa su izborne pobede Fidesa u prethodna tri navrata bile sigurna stvar. Nijedno od tih glasanja nije održano u punom skladu s demokratskim standardima: u svakoj od tih prilika, nezavisni posmatrači su izbore okvalifikovali kao slobodne ali ne i poštene, jer izborni uslovi izrazito favorizuju vladajuću partiju. U tom pogledu, stvari ništa bolje nisu ni pred aprilsko glasanje za popunu 199 mesta u nacionalnom parlamentu.
Ovog puta se, međutim, Orban i Fides prvi put posle toliko vremena suočavaju s realnom mogućnošću da na izborima budu poraženi. Što nipošto ne znači da će se to zaista i desiti; ali je, za promenu, zamislivo.
Razlog za to leži u činjenici da naspram Orbana i Fidesa sada na namerno ispražnjenom političkom terenu stoje samo Peter Mađar i Tisa, partija desnog centra koju je formirao pretprošle godine. Neprestano balansirajući, Mađar i Tisa primarno nastupaju kao oštri oponenti Orbanovog korumpiranog, klijentelističkog režima – uz ostalo najavljujući vraćanje Budimpešte na proevropska podešavanja – ali po nekim aspektima i kao nastavljači pojedinih Fidesovih politika koje i dalje imaju podršku značajnog dela biračkog tela; ovo drugo je, na primer, slučaj kad je reč o odnosu prema Ukrajini, migrantskoj ili agrarnoj politici Evropske unije, naspram onoga što je unutar tog bloka preovlađujuća pozicija. Kao nekadašnji insajder (dugo je bio visoko pozicionirani funkcioner Fidesa, a njegova bivša supruga je nekadašnja Orbanova ministarka pravde Judit Varga), Mađar je idealno pozicioniran da vladajuću partiju gađa tamo gde je najtanja, i to uspešno i čini. Još od prošlog proleća to pokazuje i niz istraživanja javnog mnenja prema kojima Tisa ima solidnu, u nekim slučajevima i dvocifrenu prednost u odnosu na Fides; s tim da se mora reći kako takav odnos snaga beleže istraživanja nezavisnih ili opoziciji naklonjenijih agencija, dok ankete rađene po narudžbini vlasti očekivano pružaju suprotnu sliku.
Sve to u političkoj klimi u kojoj od početka Orbanove ere nikad veći (ostaje pitanje da li i dovoljan) deo birača prvi put iskazuje ozbiljne sumnje u njegovo liderstvo – i njegov učinak. Zemlja koja je u prvim godinama demokratske i tržišne tranzicije uz Poljsku bila najdinamičnija ekskomunistička ekonomija danas je po praktično svim glavnim pokazateljima daleko od takvog statusa. Usled sankcija koje su joj uvedene zbog brojnih kršenja načela vladavine prava Mađarska je i dalje uskraćena za gotovo 19 milijardi evra iz evropskih fondova – što je, prema Međunarodnom monetarnom fondu, oko osam odsto njenog procenjenog ovogodišnjeg bruto domaćeg proizvoda – a ta sredstva će, u slučaju još jednog Orbanovog trijumfa, i s obzirom na njegov otvoreno neprijateljski odnos prema Uniji, izvesno ostati zamrznuta. Forinta iz godine u godinu gubi vrednost; troškovi života ne prestaju da rastu; kvalitet javnih usluga je sve gori; Orbanov paternalistički odnos prema zemljacima očito više ne daje rezultate kao nekad, pa blizu polovine njih danas kaže da želi promenu vlasti.
Ali to što se neki ishod preferira nije isto što i uverenje da će tako i biti, upozorava u Gardijanu Andraš Biro-Nađ, viši istraživač ELTE Centra za društvene nauke u Budimpešti. „Mnogi birači i dalje sumnjaju da je promena moguća. Ova tenzija između nezadovoljstva postojećim stanjem i nervoze u pogledu izvodljvosti političke promene kreira nepredvidiv izborni pejzaž. Frustriranost Orbanom možda neće biti dovoljna da se prevlada strah od nepoznatog“, navodi on.
Pritom, „ono što bode oči jeste da Fides od birača više ne traži da ga nagrade za uspešno vođenje zemlje. Umesto toga, upućuje im se upozorenje da će, koliko god bili nezadovoljni, Mađarskoj biti još mnogo gore“ ukoliko Orbanova stranka više ne bude na vlasti, nastavlja Biro-Nađ. „Cilj nije da se nada probudi, već da se potisne – kako bi se osiguralo da birači ovo glasanje dožive ne kao priliku za promenu, već kao rizik.“
Ipak, čak u kontrolisanim, zatvorenim sistemima kakav je uspostavljen u Orbanlendu, raspoloženje birača, kad im se već uredno daje prilika da se izjasne, ostaje varijabila; zato je Fides svojevremeno tako temeljno i odradio posao podjarmljivanja i države i društva, svodeći na minimum izglede da se na izborima doživi poraz. I zato premijer, u nepovoljnim okolnostima na unutrašnjem socio-ekonomskom planu, ali i dalje u ulozi tobožnjeg zaštitnika nacije od svetskih zala, ima kredibilan put do nove pobede, objašnjava Biro-Nađ. „Jednim delom to je zbog strukturnih prednosti ugrađenih u mađarski izborni sistem, koje je Fides osmislio 2010. Pristrasnost je ugrađena u mapu izbornih jedinica – oblasti koji naginju Fidesu u proseku su manje od onih u kojima prednost ima opozicija – što znači da vladajuća partija može da izbori parlamentarnu većinu i ukoliko tesno izgubi mereno brojem dobijenih glasova. Da bi ovo prevazišla, Tisa će verovatno morati da osvoji makar pet odsto više direktnih glasova – što je teško dostižno s obzirom na neravnopravne izborne uslove“, navodi on.
Nikome nije promaklo da je, nakon naizgled uljuđenog, ali MAGA narativom natopljenog govora na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, Marko Rubio otputovao pravo u Budimpeštu
Vetar u leđa Orbanu daje, ili tako barem zasad izgleda, i podrška – u Evropi inače ekstremno nepopularne – administracije predsednika Donalda Trampa. Nikome nije promaklo da je, nakon naizgled uljuđenog, ali zapravo imperijalističkim, rasističkim MAGA narativom natopljenog govora održanog na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, u kome je od Evropljana zatražio da slede put koji trasira Vašington, državni sekretar Marko Rubio otputovao pravo u Budimpeštu i Bratislavu, i na taj način stavljajući do znanja (kao da i bez toga već nije bilo očigledno) koje i kakve evropske snage Bela kuća smatra svojim istinskim saveznicima. Orban se, uostalom, i dosad sunarodnicima preporučivao time što je dobar i sa Trampom, i sa Putinom, i sa Sijem.
Samo što onda ova korelacija važi i u obrnutom smeru. Ako Orban kojim slučajem ipak bude poražen, time ne bi samo bilo zaustavljeno još dublje poniranje zemlje u autokratiju, već bi bio i zadat udarac njegovim inostranim saveznicima kojima je, svakome iz svojih razloga, i te kako stalo da on ostane na vlasti – uključujući tu, jasno, i ovdašnjeg nepomenika. Značaj predstojećih izbora u Mađarskoj je zato nemoguće preceniti: retko kad se ukazuje šansa da se, rušenjem jednog neprijatelja demokratije, naudi još gomili njih.
