Marka Perkovića Tompsona čovek može da optuži za svašta, ali ne i za to da krije svoj smisao. Pred publiku na zagrebačkom hipodromu izašao je u crnoj majici ukrašenoj nizom cifara, i ta je šifra objašnjavala vrtlog koji je u subotu usisao glavni grad i ostale gradove Hrvatske. Na Perkovićevim grudima pisalo je 03941158, a površno čitanje kaže da je to bio robijaški broj Zvonka Bušića, političkog emigranta koji je 1976. godine sa grupom istomišljenika oteo avion na liniji Njujork – Čikago i postavio bombu na stanici njujorške gradske železnice. Bušić je zbog toga u američkim zatvorima proveo trideset dve godine. Vratio se u domovinu 2008, i bio tako oduševljen onim što je video da se 2013. ubio.
Zvonko Bušić je tako u hrvatskoj martirologiji postao dupli mučenik, i nema sumnje da je svaki od 504.000 posetilaca Perkovićevog koncerta smatrao kako se Bušić nije ubio zbog njega, već zbog nekog drugog, nedostojnog Hrvata. Iskreno, nemamo pojma da li ih je bilo 504.000, što je pevačev menadžer trijumfalno objavio, ali rasprava o preciznoj brojci bila bi zaludan utrošak energije. Koncertu su svakako prisustvovale stotine tisuća kojima je osovina identiteta to što su „stotine tisuća“ a ne „stotine hiljada“. Perkovićeva majica ih je podsećala i na to. Ako Bušićevom robijaškom imenu skinemo nulu, dobićemo brojku koja je približna broju stanovnika Hrvatske, a redukovanje čoveka na broj u samim je temeljima nacionalizma. Iz te perspektive nije bitno jesi li Niko ili Roko, važno je da si jedan više na Perkovićevom koncertu ili jedan više na spisku žrtava Domovinskog rata. To drugo je za nacionalizam i bolje, jer je pokojniku lakše slomiti kosti kako bi stao u tesan kalup nacionalne poželjnosti; da i ne pominjemo da mrtvi nemaju zahteva.
Živi mogu imati ekonomske zahteve koje sistem čoveku ne može da ispuni – osim ako se čovek ne preziva, recimo, Perković. Tompson je na hipodromu prošao bolje no i jedan kladioničar u istoriji konjskih trka. Kada se kolač podeli, ostaće mu jedan do dva miliona evra, što od ulaznica, što od suvenira, pa niz cifara na njegovoj majici podseća i na elektronske reklame u izlozima kockarnica; one što prolaznike mame džekpotom koji raste iz sekunda u sekund. Šansa da prolaznik dobije taj džekpot ravna je nuli. Otuda i početna nula na Perkovićevim grudima.
Žongliranje eksplozivom
Ništa, međutim, nije moglo omesti najveći dernek u novijoj istoriji naših suseda. Stotine tisuća razdraganih ljudi slavile su činjenicu da su Hrvati, mnogi od njih opijeni sumanutom idejom da čine nešto prkosno, možda čak i zabranjeno. Teško je zamisliti banalniji i bezbedniji ljudski izraz od slavljenja hrvatstva u Hrvatskoj, ali deluzija da to čoveka čini mangupom uporno opstaje, i jedan je od najuspešnijih izuma savremenog nacionalizma. U stvarnosti, na „događanjima naroda“ nije zabranjeno ni javno se proglasiti fašistom. Ako se nekome učini da bi zbog takvih ispada Hrvatskoj mogla da dobije briselske packe, sagovornik Radara – kome ćemo uskoro prepustiti reč – podseća na „revizionistički val“ koji je zahvatio Evropu pre više od tri decenije. Glavni gradovi kontinenta i mimo toga se malo zanimaju za unutrašnja uređenja perifernih država, što osećamo i na sopstvenoj koži.
Klovnovske veštine politike niko nije demonstrirao upečatljivo poput premijera Andreja Plenkovića i ministra unutrašnjih poslova Davora Božinovića. Njima je uspelo i da budu i da ne budu deo derneka.
Dok god zemlja ekonomski i spoljnopolitički čini šta jači partneri od nje traže, iznutra može da bude crna gotovo do mile volje, i to otvara veliki prostor za političko žongliranje. Zato se na koncertu mogao veseliti i predsednik Sabora Gordan Jandroković; i selektor fudbalske reprezentacije Zlatko Dalić; i parlamentarci Marin Miletić i Zvonimir Troskot; i nekada slavni fudbaler Igor Štimac. Klovnovske veštine politike, međutim, niko nije demonstrirao upečatljivo poput premijera Andreja Plenkovića i ministra unutrašnjih poslova Davora Božinovića. Njima je uspelo i da budu i da ne budu deo derneka. Nisu bili na koncertu, ali jesu na generalnoj probi. Plenković je dobio novi album, njegova deca autograme, a svi su dobili zajedničku fotografiju.
Hrvatska radio-televizija takođe zaslužuje nekoliko redova, makar zbog truda koji je uložila da nacionalno zanese i građane van hipodroma. Javni servis je, istina, tokom dana u nekoliko navrata emitovao poruku da su ustaški simboli i povici „no, no, fuj to“, ali ga sigurno niko nije shvatio ozbiljno kraj svih kadrova egzaltiranog pučanstva i kraj svih drugih informacija kojima je HRT zasipao gledaoce vešto, u krešendu, gradeći uzbuđenje i u domovima koji nisu bili za koncert spremni.
Crni simbol identiteta
E sad, što bi rekao pevač, „loša bila četrdeset peta, rasula nas preko svijeta“, ali stigla je i 2025, i to što se rasulo, ne samo da se u subotu doslovno skupilo u Zagrebu, nego je duhom tamo već dugo. Zato „fenomen Tompson“ valja objasniti i bolje, i zato je Radar za sagovornika pozvao Hajrudina Hromadžića, redovnog profesora na Odseku za kulturalne studije Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Rijeci.
„Tompson se prometnuo u jedan od važnih reprezentativnih simbola hrvatskog nacionalnog identiteta u 21. vijeku, barem za jedan značajan, ako ne i većinski dio ljudi koji sebe doživljavaju kao Hrvate i Hrvatice, gdje god živjeli. Znamo da je taj identitet krajem 20. i u 21. vijeku formiran po principima dominantno etničkog a ne građanskog modela. Stoga ne iznenađuje da njegovi obožavatelji stižu i sa drugih kontinenata. Ima već neko vrijeme da to nisu koncerti u isključivo muzičkom smislu, nego svojevrsni mitinzi nacionalne istine. Tako ih razumije svjetonazorski desno orijentisana populacija, s obiljem istaknutih simbola koji veličaju domovinu, naciju, domoljublje i katoličku vjeru“, smatra Hromadžić.
Kada smo već pomenuli veru, vizualni klimaks koncerta bio je šou dronova koji su nad publikom stvorili digitalnu Bogorodicu, pa dva anđela, pa krst u bojama zastave. Kič u mišljenju vodi kiču u izrazu, i tu pomoći nema, primetio bi Danilo Kiš, no Perković jeste na tom planu evoluirao. Da bismo malo ozabavili ove mračne strane, primetićemo da je ta evolucija slična onoj kroz koju je prošla Svetlana Ražnatović. I Tompson i Ceca su karijere devedesetih počeli turbonarodnjačkim melosom i imidžom. Slikovita je u tom pogledu „Bojna Čavoglave“, pesma koju je – sudeći po izjavama za medije – većina fanova u subotu najviše želela da čuje. Tekst je ratoboran, počinje gromkim i na koncertu ritualnim „Za dom spremni“, ali popularnosti doprinosi i sedmoosminski takt, dušu dao za narodno veselje. No krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih, i Tompson i Ceca su lični imidž „urbanizovali“, a muzički skrenuli ka popu (Ceca) ili roku (Tompson). Profesor Hromadžić vidi i značajnije promene.
„Tompson više ne mora biti eksplicitan u izrazu i pojavi. Sada taj mandat na sebe preuzimaju njegovi fanovi“ – Hajrudin Hromadžić
„Moglo bi se reći da je i ‘lagano reterirao’ od eksplicitnog nacifašističkog ustašluka uobličenog recimo u ‘Čavoglavama’ i ‘Gradišci staroj’ prema mekšim oblicima nacionalizma, koji se u njegovom kontekstu tumači kao saga domoljublja, tog središnjeg motiva u ideološkom jezgru savremenog hrvatskog nacionalnog projekta. Više ne mora biti eksplicitan u svome izrazu i pojavi. Sada taj mandat na sebe preuzimaju njegovi fanovi koji simbolima i gestovima preuzimaju i artikuliraju sirovu istinu poruke u projektu zvanom ‘Tompson’“, objašnjava Hromadžić.
Da se još jednom, poslednji put, našalimo, Perković je mogao da promeni frizuru jer fašizam može da menja svoju pojavnost. Šale, međutim, nema sa istorijskim revizionizmom, bez koga je nemoguće shvatiti šta se to u Zagrebu u subotu zbilo.
„Snažan revizionistički val zahvatio je ne samo desne političke, intelektualne i kulturne spektre u Evropi nakon pada Berlinskog zida, već je prodro i među srednjostrujaške aktere takvih procesa. Ikone političkog života u središnjim institucijama EU već godinama mrtvi hladni uzvikuju ‘Slava Ukrajini’, tamošnji nacifašistički pozdrav iz Drugog svjetskog rata, ekvivalent ustaškog ‘Za dom spremni’. Znaju li uopće današnji dvadesetogodišnjaci koji pohode Tompsonove koncerte šta je to fašizam“, pita se Hromadžić.
Profitabilni projekat sistema
Ne znamo više ni mi stariji, već i zbog uporne zloupotrebe te reči u javnom diskursu. Ali političko i poslovno okruženje kome Perković pripada, ima korisnija znanja. Profesor Hromadžić nije slučajno Tompsona nazvao projektom. Protok novca oko koncerta, ako se uračuna i poslednje popijeno preskupo pivo, procenjuje se na desetine miliona evra. I zato Perković nikada neće napisati ni stih o hrvatskim posleratnim žrtvama.
„Taj je projekt prvenstveno veliki biznis. Vjerojatno niko nije i niko neće zaraditi veći novac od njega i njegove ekipe na eksploataciji resursa zvanog domoljublje. Imao je i niz afera oko neplaćanja poreza voljenoj domovini, a majice za ovaj veliki koncert, nazvane ‘Hodočašće’, koje su prodavali za tridesetak eura po komadu, tiskali su u navodno im omraženoj Srbiji za cijenu jedne desetine od spomenutog iznosa. Tompson i njegova menadžerska ekipa funkcioniraju po načelima kapitalističko-tržišne logike do zadnjeg detalja. Ne iskazuju domoljublje prokazujući privatizacijske i koruptivno-klijentelističke nepodopštine tranzicije. Tako bi ušli u otvorenu konfrontaciju sa temeljnim principima na kojima je postavljena država od 1990-ih i sa akterima tih procesa, ljudima s kojima dijele status elite i pozicije moći. Stoga ekonomsko-političke istine o domovini i naciji ostaju duboko skrivene i igra se na uvijek dobitnu kartu identitetske strasti i pripadnosti spram navodno pretećeg Drugog, bio to Srbin, komunjara, jugonostalgičar ili bilo ko iz korpusa stigmatiziranih”, efektno sumira Hromadžić.
Za takav projekt, zaključuje Hromadžić, nema granica, barem ne unutrašnjih.
„Strašno je i jadno na šta je spala ovdašnja profesionalno-politička navodna ljevica, kakva je i aktuelna zagrebačka vlast, koja se nije usudila ništa reći a kamoli napraviti nešto kontra takvih trendova. Tompson je definitivno nacionalno kanoniziran, hegemonija je dovršila posao. Sada je postao jedan u nizu domaćih glazbenih velikana, eno ga u društvu Miše Kovača, Olivera Dragojevića i Arsena Dedića, s realnom ambicijom da ih po statusu u očima nacije sve i nadmaši.“
