Tokom aprila, Tramp je na svojoj društvenoj mreži Trut najpre kritikovao Zelenskog da potkopava mirovni proces, a onda je istu zamerku dvaput uputio Putinu: prvi put 24. aprila kada je Rusija bombardovala civilne kvartove Kijeva i drugi put nakon razgovora sa Zelenskim u Vatikanu, 26. aprila. Tim kritikama prethodio je samit predstavnika SAD, vodećih vojnih sila zapadne Evrope i Ukrajine, 17. aprila u Parizu, gde je Evropljanima i Ukrajincima Vašington predstavio predlog mirovnog sporazuma, propraćen 23. aprila izjavom državnog sekretara SAD Marka Rubija, koja je zvučala kao ultimatum, da će Sjedinjene Države napustiti dati mirovni proces ukoliko uskoro ne bude zabeležen vidljiv napredak u mirovnom procesu.
Primetno je da je odmah nakon pretnji Rubija, Putin naredio bombardovanje ukrajinskih gradova, kao da nastoji da američke diplomatske pretnje potkrepi čvrstom silom, međutim, izgleda da ni ovaj ultimatum Trampove administracije nije suštinski to i bio, budući da su tri dana nakon njega Tramp i Zelenski poveli razgovor u Vatikanu, propraćen fotografskim kadrovima koji bi se savršeno uklopili u Sorentinovu estetiku. Poznato je da je Trampova administracija sklona teatralnoj retorici, to se da primetiti i u Trampovoj carinskoj i drugim politikama, u kojima on uvek polazi od ultimatuma, zapravo večito tragajući za boljom pogodbom.
Različita viđenja
Na američki mirovni predlog, Pariz, London i Kijev odgovorili su svojim. Tako su dva dijametralno suprotna predloga za rešavanje rusko-ukrajinskog rata izronila iz tekućih diplomatskih pregovora. Američki okvir, koji je u Parizu predstavio Trampov izaslanik, Stiv Vitkof, predstavlja sporazum koji više naginje ruskim interesima, iako nije puka kopija istanbulskog ultimatuma, koji je Rusija predočila Ukrajini u martu 2022. godine, ubrzo nakon početka invazije. Ukrajinsko-evropski kontrapredlog, izložen u Londonu, stavlja u prvi plan suverenitet Ukrajine i princip odgovornosti za funkcionisanje posthladnoratovskog međunarodnog poretka, koji je, po svemu sudeći, na izmaku. Ono o čemu se nedovoljno govori i piše, jeste činjenica da je Tramp uspeo da približi interese Evrope i Ukrajine, čemu ide u prilog samo postojanje zajedničkog ukrajinsko-evropskog predloga.
Iako oba predloga obuhvataju zajednička pitanja primirja, bezbednosti, statusa spornih teritorija i sankcione politike, njihove fundamentalne razlike – u kombinaciji s nepremostivim raskolom između Rusije i Ukrajine – upućuju na to da mirovni pregovori zapravo zalaze u ćorsokak, pri čemu svaka strana nastoji da odgovornost za neuspeh prebaci na onu drugu, sa suprotne strane pregovaračkog stola. Rusija nije istupila u javnost sa svojim predlogom, to nije način na koji Moskva vodi diplomatiju, ali je ruski ministar spoljnih poslova, Sergej Lavrov, 25. aprila izjavio da je za Rusiju, u načelu, prihvatljiv američki predlog, ali da treba „ispolirati određene elemente“. Praktično, to znači da ni Moskva nije prihvatila Trampov predlog, ali, kao ni Kijev, to ne želi otvoreno da prizna kako ne bi izazvala neočekivanu reakciju ćudljivog američkog predsednika.
Tramp uspeo da približi interese Evrope i Ukrajine, čemu ide u prilog samo postojanje zajedničkog ukrajinsko-evropskog predloga mirovnog sporazuma
Oba predloga, i američki i ukrajinsko-evropski, zahtevaju hitno primirje, ali se razlikuju po obimu i mehanizmima sprovođenja istog. Američki okvir zagovara „trajno primirje“ praćeno „tehničkim pregovorima o implementaciji“, ali ne pruža jasne smernice o nadzoru. Ova neodređenost nosi rizik od neefikasnog praćenja i sprovođenja primirja, što je bio slučaj sa ranijim Minskim sporazumima. Ukrajinsko-evropski okvir, nasuprot tome, insistira na „potpunom i bezuslovnom primirju“ na nebu, kopnu i moru, uz nadzor kojim bi rukovodile Sjedinjene Države uz podršku trećih zemalja. On nalaže paralelne pregovore radi pripreme sveobuhvatnog mirovnog sporazuma, uz naglasak na humanitarne mere: povratak deportovane ukrajinske dece od strane Rusije, razmenu zarobljenika po principu „svi za sve“ i oslobađanje civilnih zatvorenika koje je Rusija utamničila tokom okupacije. Ovaj pristup odražava nepoverenje Ukrajine prema Rusiji, proisteklo iz mnogobrojnih prethodnih kršenja primirja.
Duboke podele i teritorijalni sporovi
Pitanje bezbednosnih aranžmana razotkriva duboku podelu između SAD i ukrajinsko-evropskog bloka. Američki predlog isključuje članstvo Ukrajine u NATO, nudeći umesto toga nejasno definisane „čvrste bezbednosne garancije“ od, još uvek nepostojeće, ad hoc koalicije evropskih i neevropskih država. Ovaj ustupak, usklađen s ruskim crvenim linijama, lišen je preciznosti, što kod Kijeva izaziva bojazan od obnove ratnih dejstava u srednjoročnoj perspektivi. Nasuprot tome, ukrajinsko-evropski okvir iznosi eksplicitne i ambiciozne zahteve, predlažući sporazum sličan „članu 5“ NATO uz podršku SAD, bez konsenzusa saveznika o punopravnom članstvu Ukrajine u tom vojnom savezu. On kategorički odbija spolja nametnuta ograničenja ukrajinskoj armiji ili potencijalnim mirovnim trupama na njenoj teritoriji, direktno se suprotstavljajući dobro poznatom ruskom zahtevu za demilitarizacijom Ukrajine – apsolutno neprihvatljivim za Kijev. Prioritet pridruživanja Evropskoj uniji i očuvanje vojne autonomije dodatno naglašavaju kontrapoziciju ruskim crvenim linijama, čime se prihvatanje ovog predloga od strane Moskve čini gotovo nemogućim. Ovde se očituje kolosalni jaz: SAD nude neodređenost, rastegljivost formulacija kako bi privukle Moskvu za pregovarački sto, dok Ukrajina i Evropa zahtevaju čvrste obaveze, koje Rusija u ovom stadijumu rata nije spremna da prihvati.
Teritorijalna pitanja dodatno naglašavaju nespojivost dvaju viđenja situacije. Američki okvir nudi značajan podsticaj Rusiji: de iure priznanje kontrole nad Krimom od strane Sjedinjenih Država i de facto priznanje okupiranih oblasti Luganska, Donjecka, Zaporožja i Hersona. Zauzvrat, Ukrajina bi povratila kontrolu nad okupiranim delovima Harkovske oblasti, nad nuklearnom elektranom Zaporožje, koja bi se našla pod američkom upravom i snabdevala električnom energijom i ukrajinsku i rusku stranu, nad hidroelektranom u Kahovki, te bi joj bio garantovan nesmetan pristup Dnjepru i Kinburnskom poluostrvu, nasuprot grada Hersona. Ovaj pragmatični kompromis teži obezbeđivanju ruske saglasnosti, ali otvoreno legalizuje i legitimizuje aneksiju teritorija putem agresivnih ratova, što nije samo neprihvatljivo za Ukrajinu, već i za velike evropske sile. Podsetimo se da Sjedinjene Američke Države nisu prihvatile legalnost sovjetske aneksije triju suverenih baltičkih država tokom Drugog svetskog rata, te da su sve do raspada SSSR-a smatrale Litvaniju, Letoniju i Estoniju nelegalno anektiranim teritorijama.
Tramp uspeo da približi interese Evrope i Ukrajine, čemu ide u prilog samo postojanje zajedničkog ukrajinsko-evropskog predloga mirovnog sporazuma
Ukrajinsko-evropski predlog, nasuprot tome, potpuno zaobilazi pitanje priznanja spornih teritorija, odlažući teritorijalne pregovore do uspostavljanja punog primirja i polazeći od trenutne linije fronta. Kao i Rusija, Kijev, London i Pariz ne žele otvoreno da protivreče Trampu, pa se nisu javno upustili u pregovore o teritorijalnim pitanjima pre nego što je uspostavljeno funkcionalno primirje. Ukrajinsko-evropski predlog dalje zahteva ukrajinsku kontrolu nad nuklearnom elektranom Zaporožje i hidroelektranom u Kahovki, uz učešće SAD. U datom predlogu sporazuma takođe se zahteva nesmetan pristup reci Dnjepar i povraćaj kontrole nad Kinburnskim poluostrvom Ukrajini.
Nepremostivi raskol
Ekonomske odredbe, iako izvor nesuglasica, naizgled blede u poređenju s drugim pitanjima, kao što su priznanje okupiranih teritorija. Ipak, to je tako samo na prvi pogled. Pitanje sankcione politike je od ključnog značaja za to da li će Rusija uspeti da se u roku od nekoliko godina ponovo naoruža na adekvatnom nivou, koji bi joj dozvolio novu, i možda završnu, invaziju Ukrajine. Američki predlog zagovara ukidanje svih sankcija Rusiji uvedenih od 2014. godine, uključujući evropske, uz promociju ekonomske saradnje SAD i Rusije u sektorima energetike i eksploatacije drugih resursa.
Ovaj pristup teži podsticanju Moskve na saradnju, predstavlja svojevrsnu „šargarepu“ u pregovorima, ali rizikuje prerano slabljenje strateškog uticaja Zapada na razvoj ruske ekonomije. Ukrajinsko-evropski okvir predlaže postepeno ublažavanje isključivo američkih sankcija, uslovljeno uspostavljanjem „održivog mira“ i podložno povratku na pređašnje stanje u slučaju kršenja sporazuma. Važno je napomenuti da Evropljani kontrolišu SWIFT, to jest pristup ruskog bankarskog sistema međunarodnom tržištu, te glavninu zamrznutih ruskih deviznih rezervi, koje Rusija žarko želi da vrati. Obnova Ukrajine bila bi finansirana delimično iz zamrznute ruske državne imovine, koja bi ostala nedostupna sve dok Rusija ne nadoknadi ratnu štetu. Ovaj pristup ne pruža podsticaj Rusiji da zaustavi rat u kome ima inicijativu. Razmimoilaženja po pitanju sankcione politike nisu ništa manje kritična u odnosu na teritorijalne i bezbednosne nesuglasice.
Američki mirovni okvir je vođen čistim pristupom realizma u međunarodnim odnosima. On nudi de iure i de facto priznanje okupiranih teritorija, nejasne bezbednosne garancije za Ukrajinu i ukidanje sankcija Rusiji
Američki mirovni okvir je vođen čistim pristupom realizma u međunarodnim odnosima. On nudi de iure i de facto priznanje teritorija, nejasne bezbednosne garancije za Ukrajinu i ukidanje sankcija Rusiji, teži brzom postizanju sporazuma, ali zanemaruje ključne prioritete Kijeva, poput odbijanja demilitarizacije (kategorički odbačene od strane Ukrajine i Evrope), i ugrožava međunarodne norme, pa samim tim i bezbednost evropske strukture na kontinentu. Ukrajinsko-evropski predlog, s preciziranim bezbednosnim zahtevima, principijelnim stavom po pitanju statusa okupiranih teritorija i uslovljenim ekonomskim merama, usklađen je s moralnim i strateškim imperativima Ukrajine, ali direktno odbacuje ruske crvene linije, garantujući time otpor Kremlja.
Koreniti problem leži u nepremostivom raskolu između Rusije i Ukrajine. Rusija zahteva priznanje svojih teritorijalnih dobitaka, demilitarizaciju Ukrajine, kao i oslobođenje od svih sankcija; Ukrajina insistira na svom punom suverenitetu, snažnim bezbednosnim garancijama, uz zapadnu podršku, te sankcionisanje Rusije dokle god ova okupira delove njene teritorije. Ove pozicije su dijametralno suprotne, čineći analizirane predloge više simboličnim nego operativnim. Obema stranama čini se da je primarni cilj oblikovanje narativa kojim bi se odgovornost za propast pregovora prebacila na drugu stranu – Rusija odbacivanjem ukrajinskih bezbednosnih zahteva, Ukrajina odbijanjem teritorijalnih ustupaka.
Ukrajinsko-evropski predlog, s preciziranim bezbednosnim zahtevima, principijelnim stavom po pitanju statusa okupiranih teritorija, uslovljenim ekonomskim merama, direktno odbacuje ruske crvene linije
Dok pregovori posustaju, umesto na pronalaženje zajedničkog jezika, Rusija i Ukrajina usmerene su na kreiranje narativa o krivici. Stoga ne čudi da Tramp, koji je upao u carinski rat neslućenih razmera, nema puno strpljenja za evropski problem, kako on definiše rusku agresiju. On je političar koji je čak 53 puta, po podacima Si-En-Ena u toku predizborne kampanje obećao da će rešiti rusko-ukrajinski rat za 24 časa, da bi u aprilskom intervjuu časopisu Tajm izjavio da to obećanje nije trebalo shvatiti ozbiljno. Politika se često služi marketingom, ali se na njega ne može svesti.
