Utešno je čuti da sa evropskim metropolama delimo makar probleme sa semaforima. Jeste, u Beogradu, kod Ušća, semafore smo prvo trijumfalno poskidali, pa ih znatno tiše vratili, ali tek treba da vidite saobraćajni kolaps u Berlinu. Na semaforu između Bundestaga i sedišta nemačkog kancelara svako svetlo radi po svojoj volji. Na vrhuncu te drame crveno je svetlo uspelo da ugasi žuto, i sada blešti združeno sa zelenim, no čini se da je žuto to i htelo kako bi kroz nekoliko meseci jače zasijalo. Mi bar tih problema nemamo.
Dug put ka dnu
Sve prethodno napisano bila je naravno šala na račun pada – a i rada – odskora pokojne nemačke vlade, nepopularne „semafor koalicije“. Ime je dobila po stranačkim bojama socijaldemokrata (SPD), neoliberalnih Slobodnih demokrata (FDP) i Zelenih, a krst je na sebe udarila kada je u četvrtak socijaldemokratski kancelar Olaf Šolc otpustio ministra finansija iz redova FDP Kristijana Lindnera. U narednim satima FDP je povukao i ostale ministre iz kabineta, i to je bio kraj. Pošto izbor predsednika SAD, pogotovo ako se taj zove Donald Tramp, utiče na političku misao cele planete, neki su anonimni glasovi iz same vlade očekivali da će semafor doći sebi i „prepoznati potrebu za jedinstvom“, preneo je britanski Gardijan. No Dojče vele u svojoj analizi zaključuje da je pad u vanredne izbore – koji će se prema poslednjim informacijama održati 23. februara – bio neminovan.
Dug put ka dnu, smatra novinarka Sabine Kinkarc, započeo je pre ravno godinu dana, 15. novembra 2023, kada je nemački ustavni sud proglasio budžetski plan vlade neustavnim. Šolc i družina nameravali su da zahvate iz sredstava koja su bila namenjena tome da saniraju ekonomske posledice pandemije kovida. Deo toga ostao je nepotrošen, i vlada je htela da ga preusmeri u ambiciozan budžet za klimatsku akciju. Kada je sud zaključio da se to ne sme, u kancelarskim planovima ostala je rupa veličine šezdeset milijardi evra.
Svađe su izbijale zbog svega. Glasači su to kaznili, i Šolcova koalicija je postala najnepopularnija vlada u istoriji Savezne Republike Nemačke – Sabine Kinkarc
„Međutim, osnovna politička uverenja tri partije bila su raspar od samog starta. SPD i Zeleni su u osnovi stranke levog centra koje veruju u snažnu državu i potrebno im je mnogo novca za socijalne i klimatske politike. Ekonomski liberalna FDP veruje u suprotno – u tanku državu koja treba da interveniše samo u izuzetnim prilikama i finansijski se zauzdava. FDP je u predizbornoj kampanji obećavala da će uravnotežiti budžet i pridržavati se ’kočnica za dug’ koje su upisane i u nemački ustav“, zapisala je Kinkarc.
Da je moglo da se zagrabi iz postkovidnog blaga, možda bi i vuk bio sit i koalicija na broju. FDP bi dobio uštede, a ostatak vlade novac. Ovako, ostalo im je da skupa čine ono što su obećali da neće. Odmah posle saveznih izbora u jesen 2021. lideri tri stranke govorili su sumnjičavima da će konsultacije biti poverljive, i da će u javnost izlaziti tek kada budu imali zajedničko rešenje. To obećanje, primećuje Kinkarc, nije trajalo ni onih sto dana tokom kojih se novim vladama obično popušta.
„Bilo je svejedno da li je reč o zameni fosilnih goriva obnovljivim u kućnom grejanju, ili o novom garantovanom prihodu građana, ili o poštovanju kočnica za dug, ili o izmeni imigracionih zakona – svađe su izbijale zbog svega. Glasači su to kaznili, i koalicija je postala najnepopularnija vlada u istoriji Savezne Republike Nemačke.“
Rekordno nizak rejting
Ovo potonje nije hiperbola. Berlinski institut za ispitivanje javnog mnjenja Forsa prošle srede je objavio da 82 odsto Nemaca ne veruje da vlada Olafa Šolca može da reši ekonomske probleme, preneo je Gardijan. A na septembarskim pokrajinskim izborima sve članice koalicije su doživele debakl. Nikada u istoriji, tvrdi Dojče vele, vladajuće partije nisu ostvarile tako jadan rezultat kao SPD, FDP i Zeleni u Tiringiji i Saksoniji. FDP nije uspeo ni da uđe u pokrajinske skupštine. Još gore po neoliberale, procene su govorile – i još govore – da FDP na sledećim izborima ne bi uspeo da stigne ni do saveznog parlamenta, jer ima manje od cenzusnih pet odsto simpatija javnosti. Zato je, čini se, FDP pokušavao da ubedi Nemce kako veze nije imao sa vladom u kojoj je tri godine učestvovao.
„Ministar finansija Lindner je u oktobru osmislio spisak zahteva kojim je praktično osporio celokupnu ekonomsku i finansijsku politiku vlade. SPD i Zeleni su tada već sumnjali da Lindner pokušava da natera kancelara Šolca da ga otpusti“, zaključila je Sabine Kinkarc za Dojče vele.
Ako je to bio plan, Lindner je naposletku uspeo, no dalji planovi su u sivoj izmaglici za sve boje semafora. Gardijan podseća da poslednja istraživanja pre pada vlade kažu kako FDP ima između tri i četiri odsto podrške, Zeleni deset, a SPD petnaest. Ne ostavljaju ih u prašini samo demohrišćani (CDU/CSU) sa 33 procenta, već i Alternativa za Nemačku (AfD) sa osamnaest. Potencijalna zajednička vladavina demohrišćana i socijaldemokrata toliko je stara vest da odavno ima sopstveno ime – „Velika koalicija“ – i taj spoj je upravljao Nemačkom četiri puta u prethodnih dvadeset godina, ali moguće je da bi tim velikanima bio potreban i treći partner.
Nestanak jeftinog ruskog gasa i smanjenje izvoza u Kinu, koja je sve ozbiljniji industrijski rival, rasturili su nemački ekonomski model. Moćna automobilska industrija otpušta radnike i zatvara fabrike, jer se broj narudžbina smanjuje – Pol Tejlor
Sa druge strane, moguće je i da bi demohrišćani i AfD zajedno imali preko pedeset odsto glasova. Novinar Gardijana Pol Tejlor uzda se u to da se i dalje niko ne usuđuje da razmatra koaliciju sa AfD, jer ta partija malo suviše podseća na neku stariju Nemačku, ali čak i ako je u pravu, ostaje pitanje koliko će još dugo u pravu biti. Lijana Fiks je za vašingtonski Forin polisi zapisala da je iz međunarodne – čitaj „zapadne“ – perspektive kolaps Šolcovog režima možda i dobra vest, jer bi vlada Fridriha Merca, predvodnika demohrišćana, mogla ponovo da preuzme evropske uzde, pogotovo na planu bezbednosti, čime bi se uspostavila kontrateža Donaldu Trampu i njegovoj očekivanoj hladnijoj politici prema ratu u Ukrajini. Pol Tejlor, međutim, i sam podseća na to da je Nemačka u problemima nezavisno od toga ko je vodi.
„Nemačka je u drugoj godini recesije. Nestanak jeftinog ruskog gasa i smanjenje izvoza u Kinu, koja je sve ozbiljniji industrijski rival, rasturili su nemački ekonomski model. Moćna automobilska industrija otpušta radnike i zatvara fabrike, jer se broj narudžbina smanjuje. Vlada je oživela čak i provere na granicama unutar Šengenske zone panično reagujući na migranta koji je ubio troje ljudi.“
Taj potonji potez, o kom je Radar pisao u septembru, naveo je neke analitičare da primete kako se Berlin ponaša kao da je AfD već na vlasti. Tejlor primećuje da ni Nemačka nije izuzetak, i da i tamošnji glasači frustrirani stagnacijom plata, prekarnim poslovima, padom životnog standarda, zainteresovano slušaju ekstremne ponude. A sa članovima AfD u foteljama nemački semafor bi zaista mogao da dobije retro izgled.
