Laktovi podignuti

Kad se malo bolje razmisli, Kanada je zapravo – makar u aktuelnoj inkarnaciji – ponešto precenjena.

Decenijama po inerciji percipirana kao naprednija, humanija verzija Sjedinjenih Država, nekakva severnoamerička „’ladno, al’ standard“ varijanta – i usled toga preferirana destinacija visokokvalifikovanih imigranata iz svih krajeva sveta – do pre par meseci Kanada je bila na sigurnom putu da postane još jedna zapadna demokratija koja će drage volje popustiti pred naletom radikalno desnog populizma; različitog tek utoliko što nije otelotvoren u nekoj novoj partiji ili pokretu, već u jednoj od dve tradicionalno vodeće mejnstrim stranke koja je, dobrim delom baš pod uticajem dešavanja u zemlji južnih suseda, poslednjih godina snažno skrenula udesno.

A onda je na scenu stupio Donald Tramp.

Odabirom Kanade – zajedno s Kinom i Meksikom – za jednu od primarnih meta u sveopštem trgovinskom ratu protiv ostatka sveta, a pre svega nesuvislim izjavama da će je milom ili silom primorati da postane 51. američka savezna država, razuzdani povratnik u Belu kuću je takoreći preko noći potpuno promenio dinamiku tamošnje predizborne kampanje i na poraz odavno osuđenoj vladajućoj Liberalnoj partiji dao adrenalinsku injekciju. I ne samo to: naprasno suočenima s potencijalnom egzistencijalnom pretnjom odande odakle je nikad ne bi očekivali, u Kanađanima su se, bez obzira na političke preferencije, probudili prkos i patriotizam – pa i ekonomski nacionalizam, oličen u spontanim bojkotima američke robe široke potrošnje – potiskujući u drugi plan sve ono što je dotad s razlogom bilo u centru predizborne kampanje. A taj spisak je dugačak: stalni rast troškova života i posledični pad standarda, permanentni nedostatak priuštivog stambenog prostora i astronomske cene nekretnina, rapidno opadajući standardi javnih službi, rast stope nasilnog kriminala, kilava ekonomija…

Umesto poriva da se, glasanjem za bilo koga drugog, liberali kazne za sve promašaje, neuspehe i nepravde – a nakupilo ih se mnogo – kao ključno pitanje ovih izbora nametnula se odbrana nacionalnog suvereniteta pred pretnjama iz Vašingtona

Iz perspektive izborne politike najveći gubitnik u takvom razvoju događaja postala je dotad snažno favorizovana opoziciona Konzervativna partija, čija se izborna platforma u značajnoj meri temeljila na onome što bi se moglo nazvati MAGA lajt. I njen inicijalni izborni slogan „Kanada na prvom mestu“ – koji je onda, u novonastalim okolnostima proizvedenim Trampovim provokacijama, brže-bolje odbacila – jasno je sugerisao za kakvu se politiku stranka i njen lider, za novog premijera viđeni Pjer Polijev, zalažu. Ali ni taj potez ni drugi smandrljani pokušaji korekcije kursa konzervativcima nisu bili od pomoći.

Uprkos snažnom animozitetu koji je veliki broj Kanađana razvio prema liberalima, posebno prema Džastinu Trudou – koji je tek pod unutrašnjim pritiskom zimus odstupio prvo s liderskog mesta u stranci, a onda i s pozicije premijera, na kojoj ga je u martu zamenio Mark Karni – konfuzije oko novog, izmenjenog redosleda političkih i izbornih prioriteta nije bilo.

Umesto poriva da se, glasanjem za bilo koga drugog osim za njih, liberali kazne za sve promašaje, neuspehe i nepravde (a za skoro deceniju na vlasti nakupilo ih se mnogo), kao ključno pitanje ovih izbora nametnula se odbrana nacionalnog suvereniteta i identiteta pred pretnjama iz Vašingtona: sažeto u Kanađanima dobro poznat izraz iz hokejaškog žargona, nastupio je trenutak da kolektivno zauzmu odbrambeni gard poznat kao „laktovi gore“. A za organizaciju te odbrane s premijerskog mesta većina birača Karnija je – ne zato što je i sam u mladosti igrao hokej, nego zato što se dokazao kao siguran par ruku: bio je guverner Banke Kanade tokom globalne finansijske krize i guverner Banke Engleske u periodu obeleženom Bregzitom – prepoznala kao bolji, a svakako pouzdaniji izbor od dinamičnijeg i elokventnijeg, ali agresivnog, neretko i grubog populiste Polijeva, izgubljenog u nemogućoj misiji istovremenog držanja na distanci kada je reč o Trampu lično, a zagovaranja trampovskih politika. (Nije nevažno ni to što je Karni od prvog dana po pitanju Trampovih pretnji nastupao odlučno i čvrsto, stalno ponavljajući da Kanada nikada i ni pod kojim uslovima neće postati američka.)

Naprasno suočenima s potencijalnom egzistencijalnom pretnjom odande odakle je nikad ne bi očekivali, u Kanađanima su se, bez obzira na političke preferencije, probudili prkos i patriotizam – pa i ekonomski nacionalizam

Rezultat takvog rezonovanja birača je, dakle, pobeda liberala koja bi se mogla smatrati senzacionalnom – prednost konzervativaca se jedno vreme kretala između 20 i 25 procenata, a verovatnoća njihovog izbornog trijumfa procenjivana na 99 odsto – da nije činjenice da je taj nagli zaokret u raspoloženju nacije nakon Trampovih istupa brzo počeo da se ogleda i u rezultatima anketa, koje su pred izbore predviđale upravo takav ishod. Ali i kad se to ima u vidu preokret je spektakularan.

Ovo se verovatno najslikovitije može ilustrovati na primeru vođe konzervativaca. Polijev ne samo da neće postati novi premijer, nego je ostao i bez poslaničkog mesta koje je – u većinskom izbornom sistemu nalik britanskom, u kome je izbornih jedinica onoliko koliko i mesta u parlamentu; u konkretnom slučaju, 343 – neprekidno držao od 2004, što otvara pitanje njegovog ostanka na čelu stranke: da bi imao status formalnog lidera zvanične parlamentarne opozicije kao što, opet po britanskom uzoru, kanadska politička tradicija i praksa nalažu, uslov je da bude poslanik. Da bi to ponovo poslao, neko od njegovih na ovim izborima uspešnijih kolega morao bi da vrati mandat, kako bi onda u dotičnoj izbornoj jedinici glasanje bilo ponovo održano, ovog puta s Polijevom kao kandidatom. Dok ti ponovljeni izbori ne uslede moglo bi da prođe i šest meseci; a nema, razume se, ni garancija da bi na njima pobedio, mada bi stranka sigurno ciljala neku izbornu jedinicu (Kanađani bi rekli – rajding) u kojoj se birači uvek većinski opredeljuju za konzervativce. U svakoj varijanti se, međutim, nameće isto pitanje: ko će stranku zvanično voditi u međuvremenu?

No to je, barem do daljnjeg, problem koji se tiče samo konzervativaca. S tim da se lidersko pitanje sada urgentno nameće i najvećem gubitniku ovih izbora, progresivnoj Novoj demokratskoj partiji (NDP). Ona je sa skoro 18 procenata na prethodnim izborima sada spala na samo 6,3 odsto, a njen lider Džagmit Sing takođe je ostao bez mandata. Za razliku od Polijeva, Sing je posle takvog neuspeha odmah podneo ostavku na čelnu funkciju u stranci. No za taj krah nisu krivi ni NDP ni Sing: stranka je naprosto ispala kolateralna šteta taktičkog glasanja, pošto se veliki deo onih koji bi inače glasali za nju ovog puta opredelio za liberale, kako bi se po svaku cenu sprečila pobeda konzervativaca.

Ne može se reći da Kanađani nisu znali šta im Polijev nudi, pa su opet koliko do juče većinskim delom bili spremni da ga uzdignu do premijerskog mesta – sve dok se nije umešao komedijant slučaj u liku narandžaste napasti

Ovde je ipak daleko važnije u potpunosti razumeti da je Kanada tek zamalo izbegla da i ona bude preplavljena narastajućim globalnim talasom reakcionarnih, mračnjačkih (kvazi)ideologija, među kojima je trampizam samo po prirodi stvari najupadljivija u mnoštvu podvarijanti. Za početak, razlika u procentu osvojenih glasova između dve vodeće stranke – 43,8 odsto za liberale, 41,3 za konzervativce – ukazuje da je veliki deo kanadskih birača i u ovakvim okolnostima poverenje poklonio partiji koja sada otvoreno zagovara neke diskriminatorske, samim tim i antidemokratske mere i politike, ili u najmanju ruku koketira s njima. (Razlika u izborenim mandatima u Donjem domu parlamenta je izraženija u korist liberala: njima je pripalo 169 mandata ili 49,3 odsto, naspram 143 mandata, ili 42 procenta, za konzervativce. Ali to takođe znači da izborni pobednici nemaju apsolutnu većinu, za koju je bilo potrebno najmanje 172 mandata, pa će za nedostajeće glasove morati da se snalaze – verovatno od prilike do prilike kupujući podršku NDP ili Kvebečkog bloka, koji na izbore izlazi samo u frankofonom Kvebeku, pa uvek može da računa na pristojnu zastupljenost u saveznom parlamentu.)

„Nikad ne reci nikad“

Prvi susret Marka Karnija i Donalda Trampa u Beloj kući protekao je u prijateljskom tonu. Karni je zajedničko pojavljivanje s američkim predsednikom pred novinarima iskoristio da još jednom podvuče kako Kanada nikada neće postati deo SAD. Usledila je sledeća razmena replika: 
Karni: „Kao što znate iz iskustva s nekretninama, neka mesta nikada nisu na prodaju.“
Tramp: „Istina.“
Karni: „Upravo sedimo na jednom takvom mestu.“
Tramp: „Ali nikad ne reci nikad...“

Ne može se reći ni da Kanađani nisu znali šta im Polijev nudi, pa su opet koliko do juče većinskim delom bili spremni da ga bez snebivanja uzdignu do premijerskog mesta – sve dok se nije umešao komedijant slučaj u liku narandžaste napasti. A ni pogled na izbornu mapu ne deluje umirujuće, jer njen izgled dodatno potvrđuje ono čega su mnogi u Kanadi i te kako svesni, ali čime politička klasa svejedno propušta da se pozabavi: trvenja između kanadskih provincija, koje inače uživaju visok stepen autonomije u odnosu na vladu u Otavi.

Naspram tri najmnogoljudnije – Ontarija, Kvebeka i Britanske Kolumbije – u kojima je odnos snaga manje ili više izbalansiran između liberala i konzervativaca (a u specifičnom slučaju Kvebeka još i Kvebečkog bloka), u dvema jugozapadnim provincijama, Alberti i Saskačevanu, konzervativci apsolutno dominiraju. Među njima je, pak, sve više onih koji, hronično nezadovoljni statusom tih delova zemlje u okviru kanadske federacije, s naklonošću gledaju na Trampovu verziju Amerike, pa u nekim slučajevima čak prizivaju i istorijski razlaz s maticom. (Jedan od zagovornika takvog radikalnog rešenja uoči izbora je za Bi-Bi-Si rekao kako je „glas za Karnijeve liberale glas za zapadni secesionizam – za razbijanje Kanade onakve kakvu smo je dosad poznavali“.)

Koliko je separatizam ozbiljna pretnja kanadskom jedinstvu tema je za širu debatu. Ali i bez toga uređenje odnosa između provincija dugoročni je problem čije rešavanje Karni obećava, i to već do jula

Koliko je separatizam ozbiljna pretnja kanadskom jedinstvu – pa još, kakve li ironije, baš sada kada je insistiranje na tom jedinstvu i nacionalnom indentitetu postalo de rigueur – tema je za širu debatu. Ali i bez toga uređenje odnosa između provincija dugoročni je problem čije rešavanje Karni obećava, i to u roku kraćem no što bi iko pomislio da je moguće: već do jula.

Stvar je u tome da se kanadske provincije jedna prema drugoj odnose krajnje neblagonaklono, kao da nisu u sastavu iste države – što je najvidljivije na ekonomskom planu, gde jedna drugoj rutinski podižu trgovinske barijere i nameću administrativna ograničenja. Takvo stanje na snazi je decenijama, ali su ga centralne vlasti ignorisale uglavnom zbog činjenice da su provincije koje dele granicu sa SAD, znatno više nego na kanadske komšije, ekonomski upućene na američke savezne države s kojima se dodiruju. Kao što je, uostalom, i kanadska privreda u celini u velikoj meri dosad zavisila od tesne isprepletenosti s onom američkom. Granica je u neku ruku, barem kada je biznis u pitanju, u suštini bila samo formalnost.

Sada se, međutim, usled Trampovog neprijateljskog stava situacija drastično menja – mada se Karni nada skorom trgovinskom dogovoru s Amerikancima, te je već početkom ove sedmice doputovao u Vašington na sastanak sa šefom Bele kuće (vidi okvir) – pa će kanadske provincije silom prilika nove najbolje poslovne partnere morati da u potraže u, vidi vraga, drugim kanadskim provincijama. A kome je do otcepljenja i nezavisnosti – koja bi se, neizbežno, pre ili kasnije završila pripajanjem SAD, baš kao u Trampovim snatrenjima – bolje neka prvo sačeka da vidi u šta će se Amerika pretvoriti do kraja njegovog mandata.