Amijen, mali ali poznat grad na severu Francuske, imao je istorijsku nesreću da bude važna tačka na generalštabnim mapama i u Berlinu i u Parizu, i u Prvom i u Drugom svetskom ratu. Uprkos tome, u Amijenu je preživelo – ili kasnije rođeno – dovoljno znamenitosti da se ni reporter Bi-Bi-Sija ne dosađuje. Hjuu Skofildu izvesno nije bilo teško da pronađe najveću gotsku katedralu u Francuskoj, ili uspomene na Žila Verna, slavnog žitelja, pa ni sto pedeset godina staru poslastičarnicu porodice Tronje. Jedini problem bio je naći nekoga ko podržava najslavnijeg zeta porodice Tronje – Emanuela Makrona. I predsednik Francuske i njegova supruga deca su Amijena, ali status zemljaka, čini se, tamo više nije dovoljan ni za simpatije, a kamoli za glas na parlamentarnim izborima koji počinju u nedelju, 30. juna. Većina ispitanika Bi-Bi-Sija nije krila da će glasati za Nacionalno okupljanje (RN) Žordana Bardele i Marin le Pen.
Naivnost i nevolje
„Neki su ranije glasali za Makrona; neki su ranije glasali za levicu; neki su redovno glasali za ekstremnu desnicu. Mantra im je slična: ’Sve smo drugo pokušali. Šta bi moglo da bude gore od ovoga što imamo sada?’“, zapisao je Hju Skofild.
Dobri građani Amijena, dakako, ne bi trebalo da pretpostavljaju da gore ne može, jer je ta pretpostavka valjda najpogrešnija moguća u politici. Politički rezon sagovornika Bi-Bi-Sija tragično je naivan, ali njihove nevolje su stvarne, i znaju da Emanuel Makron nije čovek koga zanima da ih reši. Predsednik izvesno nikad nije čuo za 36-godišnjeg Kristofera, dostavljača farbe, koji pred kraj svakog meseca spava u kolima, jer ne može da priušti ni smeštaj u Amijenu, ni benzin za put do kuće.
„Otkako je Makron izabran, sve se strmoglavilo. Svima nam se smučilo, i umorni smo. Moramo da pokušamo nešto novo. Treba mi da u nešto verujem. Zato pokušavam da verujem u RN. Podržaću svakog ko iskreno pomaže radnom narodu“, rekao je Kristofer.
Zašto ljudi ne bi glasali za Nacionalno okupljanje kada Emanuel Makron povremeno deluje kao njegova razvodnjena varijanta? To je u redakcijskom uvodniku podvukao i britanski Gardijan
Docnije ćemo o zabludi da ekstremnu ili bilo kakvu desnicu interesuje dobrobit „radnog naroda“, a sada vredi primetiti da je Hju Skofild najzad našao čoveka koji će glasati za koaliciju „Zajedno“ (ENS), i u njoj za Makronovu „Renesansu“. Evo šta je imao da kaže:
„Pogledajte šta nudi ekstremna levica. Pogledajte šta nudi ekstremna desnica. Ekonomski govoreći, to je katastrofa. Nemam osobitu želju da glasam za Makrona, ali koji drugi izbor ima razuman čovek?“
Nade u drugi krug
I to mu dođe Makronova podrška – jedan od dvadeset ispitanika, a ni taj nije baš oduševljen, već mu se drugi čine gorima. Temeljnija istraživanja pokazuju slično. U poslednje tri nedelje objavljeno je dvadesetak anketa, i sve smeštaju Nacionalno okupljanje na prvo mesto posle prvog kruga izbora. Sve predviđaju drugo mesto levici ujedinjenoj u Novi narodni front (NFP). Makronova družina uzima tek bronzanu medalju. E sad, istina je da je u većinskom izbornom sistemu, kakvim se Francuzi služe, drugi krug uobičajen. U ovoj trostranoj borbi – uz dodatak Republikanaca, kojima se takođe predviđa primetan rezultat – neće mnogo poslanika dobiti apsolutnu većinu glasova, neophodnu za pobedu u prvoj rundi. Liberalna Evropa se zato uzda u drugi krug, i u to da će birači tradicionalno na poslednjem koraku zaključiti da Le Penove ipak ne mogu da svare. Ta je računica, međutim, klizavija od Monblana. Po francuskom sistemu u drugu rundu ide svako ko osvoji više od 12,5 odsto glasova. Budući da bi i RN i NFP i ENS u totalu trebalo da dobiju znatno više od toga, može se pretpostaviti da ćemo i u drugom krugu uglavnom gledati revolveraške obračune dobrog, lošeg i zlog u stilu Serđa Leonea. Lako je izabrati manje zlo između dva kandidata. Kako ga izabrati među tri, pogotovo u svetlu činjenice da Makron i levica baš nikako nisu prirodni saveznici? I jednako važno – zašto ljudi ne bi glasali za Nacionalno okupljanje kada Emanuel Makron povremeno deluje kao njegova razvodnjena varijanta? To je u redakcijskom uvodniku u ponedeljak podvukao i britanski Gardijan.
„Takozvani republikanski front, koji je u posleratnoj Francuskoj zauzdavao ekstremnu desnicu, sada je na aparatima za održavanje života. Emanuel Makron je potrošio dobru volju birača levice time što je odbacivao njen veći deo, a istovremeno računao na njenu podršku u predsedničkim suočavanjima sa Marin le Pen. Na desnici, u političkom prostoru koji je postepeno kolonizovao, frakcija Republikanaca već je ušla u izborno savezništvo sa Nacionalnim okupljanjem. Zbog desnih skretanja Makrona u pitanjima poput imigracije i multikulturalnosti nekadašnje tabu agende sada su prihvatljive, i to ohrabruje glasače da probaju ’pravu stvar’“, zaključuje Gardijan.
Kada vam je dosta, kada vam je svakodnevni život težak, možete doći u iskušenje da glasate za ekstreme koji nude brža rešenja. Ali rešenje nikada nije u tome da druge odbacite
Emanuel Makron
Suočen sa svojih predviđenih dvadesetak odsto, naspram skoro trideset za Novi narodni front i preko trideset pet za Nacionalno okupljanje, predsednik Francuske ovih dana očajnički grabi i sleva i zdesna.
„Cilj ne može da bude da samo nastavimo dosadašnjim putem. Čuo sam da želite promenu. Da, način na koji upravljamo mora temeljno da se promeni“, mudro je zaključio čovek u otvorenom pismu posle sedam godina predsednikovanja.
Emanuel Makron desničarima podvlači kako njegova administracija sada „mnogo čvršće odgovara na nebezbednost i nekažnjivost“, levičarima valjda nudi tu apstraktnu temeljnu promenu, a i jedne i druge upozorava da ih čeka građanski rat ako njihovi favoriti pobede.
„Kada vam je dosta, kada vam je svakodnevni život težak, možete doći u iskušenje da glasate za ekstreme koji nude brža rešenja. Ali rešenje nikada nije u tome da druge odbacite“, rekao je predsednik Francuske u ponedeljak.
„Dva ekstrema“
Treba priznati da je napredak to što je Makron priznao da ima Francuza kojima je svakodnevni život težak, jer im je na početku mandata govorio da bi trebalo manje da se žale. A što se tiče rezultata njegovog jednačenja „dva ekstrema“, ili „dva totalitarizma“, što je i inače popularna društvenopolitička igra u Evropi, može da ih vidi u svom Amijenu. Tamo je jedna sagovornica Bi-Bi-Siju rekla da su ekstremni levičari sada veći fašisti od Nacionalnog okupljanja, pa bi Makron mogao da se s njim konsultuje kada mu sledeći put zatreba levica da ga spase od Marin le Pen. Kada je reč o tim ekstremistima, levica je iznenadila i druge i sebe ekspresno se ujedinjujući u Novi narodni front, ali se od tada – što bi rekli u magazinu Jakobinac – vratila tradicionalnoj bratoubilačkoj dinamici. Žan-Lik Melanšon i njegova Nepokorna Francuska, socijalisti, komunisti i zeleni brzo su se dogovorili oko raspodele kandidatura i zajedničke platforme. U program su zapisali i ozbiljno povećanje minimalne zarade, povratak solidarne takse na bogatstvo, koju je ukinula Makronova administracija, kao i obećanje da će ukinuti Makronovu penzionu reformu, zbog koje je prošle godine zemlja žestoko protestovala skoro pet meseci.
Najavili su da će starosna granica za penziju odmah biti vraćena sa 64 na 62 godine, a da je konačni cilj da se pravo na penziju stiče u šezdesetoj. Ispod tog zajedništva, avaj, i ne baš skriveno, Novi narodni front čini sijaset ljudi koji očima ne mogu da se vide, i kojima je potencijalna premijerska funkcija kontroverznog Žan-Lika Melanšona samo jedan u nizu problema. Kada je reč o Nacionalnom okupljanju, njegov predvodnik Žordan Bardela je u ponedeljak objavio da će u Francusku vratiti red, otežati sticanje državljanstva, olakšati deportacije osuđenih stranaca, srezati troškove koji „favorizuju imigrante“. Ako se čitalac još seća nesrećnog Kristofera iz Amijena, i njegove nade da će RN učiniti nešto za radni narod, Bardela je i tom radnom narodu govorio jasno. Sve je valjda jasno kada neko kaže da će se fokusirati na „realistične“ ekonomske mere, a još jasnije kada zaćuti o ukidanju Makronove penzione reforme, jer se uplašio reakcije finansijera. Ali najjasnije je to da ni svi slatkiši porodice Tronje neće pomoći prosečnom Francuzu da ponovo proguta Emanuela Makrona.
