Nakon izuzetno uspešnih Olimpijskih igara, francuski predsednik Emanuel Makron političku kontrolu povratio je imenujući za premijera Mišela Barnijea, nekadašnjeg ministra spoljnih poslova u administraciji predsednika Žaka Širaka i bivšeg glavnog pregovarača Evropske unije o uslovima istupanja Velike Britanije iz tog bloka. Ali, kao i dosadašnji tok Makronovog drugog predsedničkog mandata, i leto za nama je u Francuskoj predstavljalo svojevrstan hod po žici.
Nakon velikog uspeha francuske krajnje desnice, prvo na izborima za Evropski parlament, a potom i na onim nacionalnim – koji su Francusku ostavili bez većine u parlamentu – ni početak Olimpijskih igara u Parizu nije bio obećavajući: saboteri s ekstremne levice su uoči ceremonije otvaranja Igara na nekoliko lokacija podmetnuli požare duž nacionalne mreže brzih vozova. Tokom ceremonije otvaranja je, pak, sve vreme padala kiša, tako krunišući godinu proteklu u gunđanju Parižana (a Parižani uvek gunđaju) zbog poremećaja u funkcionisanju grada do kojih dovodi organizacija Letnjih olimpijskih igara.
Pripreme za OI uključivale su povratak omraženih QR kodova – nasleđa iz perioda pandemije – potrebnih za slobodan pristup centralnim delovima grada duž Sene. Ali možda najveće razočaranje za Parižane, koji u avgustu iz grada ionako odlaze na godišnje odmore, bilo je to što nisu bili u stanju da svoje stanove daju u kratkoročni najam po astronomskim cenama, kao što im je sajt Erbienbi obećavao. Umesto toga, ponuda je značajno premašivala potražnju. Firme locirane u centru grada imale su probleme s funkcionisanjem, gradska čistoća bila je pod pritiskom da metro sistem bude besprekorno čist, a narodne kuhinje izmeštene su na periferiju kako bi bile sklonjene s očiju stranih medija.
Ali onda je na scenu, s olimpijskom bakljom u ruci, stupila francuska fudbalska ikona Zinedin Zidan. Svetla u boji francuske zastave osvetlila su most Austerlic, Lejdi Gaga pevala je na pariskom keju, odrubljena glava Marije Antoanete pojavila se na Konsijeržeriju praćena hevi metal muzikom, a Senom su zaplovili brodovi okićeni zastavama zemalja učesnica OI. Olimpijski plamen zapaljen je uz muzičku pratnju Selin Dion, koja se za ovu priliku vratila na scenu zapevavši s Ajfelovog tornja. I to je sve promenilo. Čak su i Parižani prestali da zvocaju i počeli da se ponose. Igre su mogle da počnu.
Pokušavajući da okupi levi centar i snage desnog centra Makron pokušava da iznova sastavi koaliciju kakva ga je 2017. i dovela na vlast, čime je razbio monopol koji su dotad imale tradicionalne stranke, da bi potom njihove delove inkorporirao u svoj pokret
Francuska je ostvarila cilj da završi među pet najuspešnijih zemalja po broju osvojenih medalja, zauzevši upravo peto mesto, što je priličan uspeh za zemlju s upola, ili više nego upola, manjom populacijom u poređenju sa zemljama koje su završile ispred nje, s izuzetkom Australije. Povrh toga, Francuska je osvojila najviše medalja od svih evropskih zemalja. A zvezda Igara postao je mladi francuski plivač Leon Maršan, osvajač četiri zlatne medalje.
Sport i rekreacija
Makron je u svemu ovome maksimalno uživao i na stadionima i u arenama bio prisutan naizgled svuda u isto vreme, navijajući za francuske sportiste. Jedan od najupečatljivijih trenutaka bio je njegov zagrljaj s francuskim džudistom Tedijem Rinerom, gromadom od čoveka, nakon što je ovaj osvojio još jedno zlato.
Fotografije koje prikazuju Makrona kako je tokom godina slavio uspehe francuskih sportista sada su posvuda. Možda najčuvenija među njima je ona na kojoj proslavlja titulu koju je Francuska osvojila na Svetskom prvenstvu u fudbalu 2018. Reklo bi se i da je razvio ličan odnos s Kilijanom Mbapeom, zvezdom francuskog nacionalnog tima, koga je tešio nakon poraza od Argentinaca u finalu 2022. A kada je početkom ovog leta Makron sve iznenadio zakazivanjem prevremenih izbora, Mbape mu je uzvratio tako što je uoči drugog kruga glasanja javno pozvao sunarodnike da glasaju protiv Nacionalnog okupljanja (RN) Marin le Pen.
Takvu podršku ne treba trivijalizovati. Partija Le Penove jeste gotovo udvostručila broj poslaničkih mesta u Nacionalnoj skupštini, ali je Makron izbegao scenario u kome bi vlada predvođena RN, s mlađanim Žordanom Bardelom na mestu premijera, bila ta koja vodi zemlju tokom održavanja Igara.
Makronova strategija za formiranje nove vladajuće koalicije je razbijanje Novog narodnog fronta tako što bi iz njega izvukao socijaliste i potom ih uključio u koaliciju s njegovom strankom Preporod i desnim centrom
Na iznenađenje većine posmatrača, RN je posle drugog kruga završio na trećem mestu, iza levičarskog Novog narodnog fronta (NFP), koji je okupio socijaliste, komuniste, Zelene i levo populističku Nepokornu Francusku (LFI) Žan-Lika Melanšona, i Makronove koalicije Zajedno. Jedan način tumačenja ovakvog ishoda mogao bi da bude zaključak kako se Makronov gambit primoravanja Francuza da se suoče s mogućnošću da vladu formira RN na kraju isplatio.
Otkako su se OI završile, a njima uskraćena prilika da formiraju vladu, u RN su neobično tihi dok ližu rane nakon još jednog neuspelog pokušaja da se dokopaju vlasti. Uspeh Igara nije im išao u prilog. Francuska se svetu predstavila kao otvoreno, multikulturno društvo kakvo krajnja desnica prezire. Riner, s kojim se Makron onoliko grlio, crne je kože, a još više od toga RN mora da je iritirao prizor Aje Nakamure, francuske pevačice poreklom iz Malija, kako na otvaranju Igara miks odabranih pesama izvodi zajedno s orkestrom francuske Nacionalne garde.
Makron je imao koristi i od činjenice da na junskim izborima za EP nije došlo do dramatičnog rasta podrške krajnjoj desnici, čega su se mnogi pribojavali. Ursula fon der Lajen je u julu komotnom većinom ponovo izabrana za predsednicu Evropske komisije, iako su protiv nje glasali i poslanici Italijanske braće (FdI), desničarske stranke koju predvodi premijerka Đorđa Meloni. Evropski centar izdržao je i ovaj udar.
Najvažnije od svega, OI su Makronu dale dodatno vreme, koje u politici zna da bude resurs od neprocenjivog značaja. Kad su se Igre primakle proglasio je „olimpijsko primirje“, prizivajući tradiciju zaraćenih grčkih gradova-država da odlože oružje tokom trajanja olimpijskih takmičenja. Tako postupajući, predsednik je postao maître des horloges (bukvalno: majstor časovničar, figurativno: onaj koji kontroliše vreme i ritam dešavanja, prim.). Pred početak Igara na nacionalnoj televiziji je saopštio kako „pitanje nije da li ćemo imati ime kandidata (za premijersko mesto), već da li možemo do većine u Skupštini“.
Ulazak u trku
Nakon početka Igara, politička inicijativa je ostala na strani Makrona, koji je to iskoristio da torpeduje kandidatkinju NFP za premijersko mesto, Lusi Kaste, 37-godišnju pripadnicu državne administracije koja je radila u generalnom Direktoratu ministarstva finansija i nacionalnoj Antikorupcijskoj agenciji. Kada je sve političke partije pozvao na konsultacije zakazane za 23. avgust, Makron nije slučajno odabrao baš taj datum. Kako bi pokazao da kontroliše situaciju, odlučio se za termin koji se poklapao s održavanjem partijskih „letnjih škola“, nekom vrstom godišnjih konferencija francuskih stranaka.
Makronova partija i grupacija republikanske desnice, koja se odvojila od krila Republikanaca (LR) predvođenog Erikom Siotijem nakon što se ovaj zauzeo za savezništvo s RN, stavili su do znanja da će u parlamentu glasati protiv svake vlade u kojoj bi se našli predstavnici LFI. Predsednik nakon toga nije gubio vreme da definitivno pokopa kandidaturu Kasteove za premijersku poziciju.
Makronova strategija za formiranje nove vladajuće koalicije je razbijanje NFP tako što bi iz njega izvukao socijaliste i potom ih uključio u koaliciju s njegovom strankom Preporod i desnim centrom. Na svojoj letnjoj školi socijalisti su odmah počeli da se dele na one koji bi da stranka ostane u NFP i one koji bi da se približe Makronu. NFP se zasad drži, ali jedan broj poslanika ovog bloka mogao bi da padne u iskušenje ako im budu ponuđene pozicije u novoj vladi.
Socijalisti su na izborima dobro prošli, osvojivši gotovo podjednak broj mandata kao i LFI. To je pokrenulo borbu za primat unutar levice, a ishod tog odmeravanja snaga mogao bi sve da promeni. Ukoliko bi se NFP raspao, Makronov tabor bi postao najveća grupacija u Nacionalnoj skupštini.
Predsednik igra opasnu igru, udružujući se sa snagama protiv kojih bi trebalo da se bori i zbog čega mu je predsednički mandat i poveren. Možda bi tu slučaj italijanske premijerke Đorđe Meloni mogao da mu posluži kao pouka
U ovom kontekstu je, kao jedna od opcija u opticaju dok se još odlučivalo o tome ko će biti premijer, pominjan Bernar Kazenev, koji je tu poziciju zauzimao u vreme dok je na čelu zemlje bio poslednji socijalistički predsednik, Fransoa Oland. Iako je Kazenev socijalista, protivio se savezništvu s Melanšonom, a da je imenovan za premijera to bi njegovu stranku primoralo da se priključi Makronovoj koaliciji. Slično tome, na desnici je jedno vreme pominjan Savije Bertran, predsednik regionalne vlade Gornje Francuske, čije bi imenovanje za premijera na ulazak u vladu nateralo grupaciju republikanske desnice. U vreme nastanka ovog teksta i dalje je bilo moguće da Barnije u vladu pozove i Kazeneva i Bertrana.
Pokušavajući da okupi levi centar i snage desnog centra Makron, reklo bi se, pokušava da iznova sastavi koaliciju kakva ga je 2017. i dovela na vlast, čime je razbio monopol koji su dotad imale tradicionalne stranke, da bi potom njihove delove inkorporirao u svoj pokret. Ali dinamika je ovog puta drugačija, jer sada ove partije snažnije insistiraju na očuvanju vlastitog identiteta.
Udara li grom dvaput u isto mesto?
Od početka predsedničkog mandata Makron je sebe upoređivao s Jupiterom, vrhovnim rimskim bogom. Kada je u parlamentu imao apsolutnu većinu, Makron je vladao s visine. Njegov politički pokret se izvorno zvao U marš!, a tokom prvog mandata vladao je na visoko centralizovan i unilateralan način, ispaljujući političke gromove preko svojih savetnika za koje niko nije glasao na izborima.
Ali vredi se setiti onoga što su Rimljani govorili o Jupiteru. Jednom je, nakon niza oluja koje su u pitanje dovele žetvu, legendarni kralj Numa, drugi po redu rimski vladar (posle Romula, prim.), od Jupitera zatražio pomoć: da vremenskim prilikama ne dozvoli da ljudima upropaste useve. Jupiter je pristao, pa otišao i dalje od toga time što je Numi i Rimljanima obezbedio zaštitu od nebesa. Od tog trenutka postao je vrhovno božanstvo rimske države, koja će kasnije pokoriti pola tada poznatog sveta.
To je sada izazov za Makrona: da vlastito političko nasleđe sačuva tako što će pronaći funkcionalnu koaliciju koja će nastaviti s realizacijom njegove vizije. Ali, iako Francuska ima dugu istoriju kreiranja koalicija koja seže do Četvrte, a naročito Treće republike, Šarl de Gol je 1958. tu tradiciju odbacio, uvodeći daleko centralizovaniji, „polupredsednički“ sistem. Ta je promena od francuskog predsednika načinila nešto nalik „izabranom monarhu“.
Zadatak koji je Makron ovog leta imao pred sobom bio je bez presedana. Nikada ranije francuski izabrani monarh nije morao da prokljuvi kako da sastavi tako krhku koaliciju. Poput Jupitera, morao je da pronađe nekog Numu s kojim je morao da pregovara. Hoće li novoimenovani premijer odgovarati takvom profilu?
Imenujući za premijera Barnijea, političara s desnog centra, Makron je povukao potez čiji je cilj očuvanje njegovog nasleđa, u prvom redu podizanja starosne granice za odlazak u penziju, pooštravanja imigracione politike i smanjenja nezaposlenosti. U prilog ovome ide to što je Francuska na udaru Evropske komisije zbog budžetskog deficita od 5,5 odsto bruto domaćeg proizvoda, daleko većeg od propisanog limita od tri procenta: kresanja su nužna. Ali tu vreba i opasnost, jer Barnije na čelo vlade stiže delom i zahvaljujući kooperativnosti Le Penove, koja je izjavila da njena stranka neće pokretati inicijativu za izglasavanje nepoverenja novom premijeru.
Tokom čitave karijere Barnije je bio poznat kao proevropski orijentisani centrista, ali je, nakon što je neko vreme proveo na dužnostima u Briselu, sve iznenadio kada je 2022, odlučivši da se bori za predsedničku nominaciju svoje stranke za predsedničke izbore te godine, istupio s platformom koja je po pitanju odnosa prema imigraciji i EU bila na pozicijama krajnje desnice, te insistirao kako bi Francuska trebalo da povrati svoj „pravosudni suverenitet“. S tim bi se i Le Pen složila, a Makron igra opasnu igru udružujući se sa snagama protiv kojih bi trebalo da se bori i zbog čega mu je predsednički mandat i poveren.
Socijalisti su odmah počeli da se dele na one koji bi da stranka ostane u Novom narodnom frontu (NFP) i one koji bi da se približe Makronu. NFP se zasad drži, ali jedan broj poslanika ovog bloka mogao bi da padne u iskušenje ako im budu ponuđene pozicije u novoj vladi
Možda bi tu slučaj Melonijeve mogao da mu posluži kao pouka. Njena partija, FdI, bila je jedina koja nije participirala u centrističkoj tehnokratskoj italijanskoj vladi premijera Marija Dragija od februara 2021. do oktobra 2022. Budući da je u vladu ušla čak i nacionalistička Liga Matea Salvinija, Meloni je jedina ostala u istinskoj opoziciji, i tu platformu iskoristila kao odskočnu dasku s koje je posle izbora 2022. dobacila do vlasti. Čineći od Le Penove saučesnika u postavljanju Barnijea na čelo vlade, Makron još jednom pokušava da joj izvuče tepih ispod nogu, ali bi ona svejedno mogla da Barnijeovu vladu sruši onda kad to njoj bude odgovaralo i kad za to može da bude adekvatno politički nagrađena.
Varvari na vratima
Čak i ako Makronu zasad pođe za rukom da politički preživi, važnije pitanje je šta će ostati od makronizma, njegove čuvene strategije istovremenog objedinjavanja ideja levice i desnice. Kad je Makron u junu sazvao prevremene izbore, Eduar Filip, njegov prvi premijer, ocenio je da taj potez nagoveštava „kraj makronizma“. Filip je već obnarodovao nameru da se kandiduje na predsedničkim izborima 2027. ili pre toga, u malo verovatnom slučaju da Makron podnese ostavku. Veoma popularan u Francuskoj, Filip bi tada možda mogao da bude u stanju da predstavlja „desno krilo“ makronizma time što bi ujedinio republikansku desnicu i vlastitu stranku Horizonti.
Sazivanje prevremenih izbora izazvalo je sličnu reakciju i u tom trenutku aktuelnog premijera Gabrijela Atala, koji je dobio pohvale zbog dinamično vođene izborne kampanje, uprkos tome što ga je Makron svojom odlukom doveo u nezavidnu situaciju. Atal je u kampanji skrupulozno izbegavao da pominje predsednika. Kao predstavnik „levog krila“ makronizma, on je političku veštinu sticao u redovima socijalista, kao što je to pre njega činio i Makron. U meri u kojoj uopšte postoji nadmetanje između Atala i Filipa, ono predstavlja bitku za dušu makronizma.
Kao što biva u transformativnim trenucima koji redefinišu politički život, Francuska trenutno svedoči pomaljanju nove levice i nove desnice proizašlih iz redefinisanog političkog centra. Makron je novu poziciju centra u francuskoj politici ustanovio okupljajući staru socijalističku levicu i konzervativnu desnicu. Osim Atala na levici i Filipa na desnici, i Elizabet Born, takođe bivša premijerka koja izvorno potiče s levice, volela bi da se nađe u poziciji da predvodi Makronov Preporod.
U slučaju da 2027. na izborima pobede Filip ili Atal, a ekstremi kakve predstavljaju Le Pen i Melenšon budu zadržani na odstojanju, Makronovo nasleđe će biti osigurano. Centar će još jednom morati da izdrži nalete. Tek će se onda znati da li je Francusku Republiku njen Jupiter dovoljno izolovao da izbegne katastrofalni politički potop.
autor je vanredni profesor političke teorije na Univerzitetu u Notingemu
Copyright: Project Syndicate, 2024.
