Ponovni izbor Donalda Trampa za američkog predsednika razoran je udarac za Evropu, za takav ishod potpuno nepripremljenu. Trampovo obećano uvođenje protekcionističkih mera ugrožava ekonomije izvozno orijentisanih zemalja članica Evropske unije, koje su već u ozbiljnim problemima, a njegov transakcioni odnos prema NATO ugrožava ionako krhku bezbednost Evrope. Ukrajina bi uskoro mogla da bude žrtvovana Rusiji, a dajući podsticaj nacionalistima poput mađarskog premijera Viktora Orbana Tramp bi jedinstvo u EU mogao da dodatno potkopa iznutra.
Duboko šokirani, Evropljani će biti u iskušenju da se pritaje u nadi da Tramp neće ostvariti najekstremnije pretnje u vidu uvođenja neselektivnih carina na evropski izvoz u Sjedinjene Države, okretanja leđa Ukrajini i napuštanja NATO. Ali to bi bila katastrofalna greška. Evropljani moraju da progutaju ponos i pokušaju da pridobiju Trampa.
Nekakva nada leži u činjenici da je Tramp nepredvidiv, nekonzistentan i neotporan na laskanje. Zauzimanje agresivnih pozicija često koristi kao pregovaračku strategiju ne bi li postigao neki cilj, da bi to onda mogao da veliča kao pobedu. Željan je obožavanja i izraza poštovanja, i mrsko mu je da bude doživljen kao slab. Strateški pristup Evrope trebalo bi da iskoristi te njegove osobine.
Najgori način da se ima posla s Trampom jeste oslanjanje na birokratske, programski orijentisane i na pravila fokusirane institucije. Umesto toga, evropski lideri trebalo bi da uspostave pozitivne lične odnose s njim
Tri stavke se posebno izdvajaju. Prvo, personalni nivo diplomatije je od ogromnog značaja. Najgori način da se ima posla s Trampom jeste oslanjanje na birokratske, programski orijentisane i na pravila fokusirane institucije. Umesto toga, evropski lideri trebalo bi da uspostave pozitivne lične odnose s njim, kao što je to tadašnji japanski premijer Šinzo Abe učinio odmah nakon Trampove pobede na izborima 2016.
Idealna osoba za obavljanje tog zadatka je italijanska desničarska premijerka Đorđa Meloni. Ona s Trampom deli odbojnost prema ilegalnoj imigraciji i konzervativna socijalna stanovišta. U krugovima američkih konzervativaca već uživa status zvezde, a veliča je i Ilon Mask, koji se u potpunosti svrstao uz Trampa.
Meloni se, međutim, pokazuje i kao pragmatična premijerka koja italijanske interese zastupa kroz saradnju sa strukturama u okviru EU, a ne suprostavljajući im se. Isto tako, zauzela je neprijateljski stav prema ruskom predsedniku Vladimiru Putinu i podržava Ukrajinu. A kako njena partija uživa snažnu podršku malog biznisa, Meloni je glasna i u odbrani italijanskih izvoznih interesa. Njena misija sastojala bi se u tome da uspostavi dobar odnos s Trampom i insistira na bliskosti njihovih političkih pozicija. (U tom kontekstu, činjenica da je atraktivna plavuša svakako joj neće nauditi.)
Drugo, EU bi Trampu odmah trebalo da omogući pobede na trgovinskom i odbrambenom planu. Meloni bi stoga u goste trebalo da mu ponese darove, ne na poslednjem mestu plan kako povećati američki izvoz u EU. Tramp smatra da je veliki suficit koji EU ostvaruje u trgovini s SAD nefer, a njegov predlog za rešenje tog problema je uvođenje sveobuhvatnih carina (od deset ili čak 20 odsto) na robu uvezenu iz Unije.
Tramp smatra da je veliki suficit koji EU ostvaruje u trgovini s SAD nefer, a njegov predlog za rešenje tog problema je uvođenje sveobuhvatnih carina na robu uvezenu iz Unije. Najbolja opcija stoga je pokušaj da se uvođenje carina predupredi unilateralnim otvaranjem evropskih tržišta za uvoz iz SAD
Budući da su SAD najveće izvozno tržište EU – u Ameriku je 2023. izvezeno robe u vrednosti od 500 milijardi evra, što je petina ukupnog prošlogodišnjeg izvoza Unije – traljava evropska ekonomija ranjiva je na američki protekcionizam. Osim toga, budući da američki izvoz u EU iznosi samo 350 milijardi evra, i da Tramp više ne mora da brine o reizboru, malo je verovatno da bi eventualna evropska odmazda bila delotvorna. Najbolja opcija stoga je pokušaj da se Trampovo uvođenje carina predupredi unilateralnim otvaranjem evropskih tržišta za uvoz iz SAD.
Još jedna velika pobeda koju bi Evropljani trebalo da omoguće Trampu bila bi obavezivanje evropskih članica NATO da će izdvajanja za odbranu iduće godine podići na 2,5 odsto, a do poslednje godine Trampovog mandata na tri. Takva mera bi ionako u svakom slučaju bila dobrodošla. Evropa je ranjiva u suočavanju s ruskom agresijom jer nije u stanju da se sama brani. To je razlog što su, gledajući dalje u budućnost, zemlje poput Poljske svoje budžete za odbranu povećale ubrzo nakon početka ruske invazije na Ukrajinu.
Povećanje odbrambenih budžeta članica EU bio bi zalog kojim bi se pariralo Trampovim nagoveštajima da neće pomoći odbranu onih evropskih zemalja koje ne izdvajaju dovoljno novca u tu svrhu, ili da će se SAD u potpunosti povući iz NATO. Uz malo sreće, ovako veliki iskorak evropskih zemalja mogao bi da spreči takvu katastrofu.
S ozbirom na to koliko malo Italija izdvaja za odbranu, Melonijeva možda ne bi bila idealan izbor ličnosti koja bi trebalo da prenese tu poruku. Bolji izaslanik u tom kontekstu bio bi novi generalni sekretar NATO, Mark Rute, koji je – tada kao centristički holandski premijer – tokom prvog Trampovog mandata s njim uspeo da održava dobre odnose.
Povećanje odbrambenih budžeta članica EU bio bi zalog kojim bi se pariralo Trampovim nagoveštajima da neće pomoći odbranu onih evropskih zemalja koje ne izdvajaju dovoljno novca u tu svrhu, ili da će se SAD u potpunosti povući iz NATO
Konačno, Evropljani će, da bi spasili Ukrajinu, morati da igraju na kartu Trampove sujete. Administracija predsednika Džoa Bajdena i njeni evropski saveznici sve vreme tragaju za načinima za ubrzanje slanja pomoći Ukrajini kako bi se umanjila pretnja u vidu Trampove pobede na izborima, a evropske zemlje će u svakom slučaju morati da nastave da pružaju podršku Ukrajini. Ali već posustali ukrajinski otpor će očigledno trpeti bez američke pomoći. Trampov reizbor će izazvati uzbunu u Ukrajini. On je u više navrata govorio o obustavljanju američke podrške i okončanju rata u roku od 24 sata, implicirajući da će Ukrajinu naterati da se odrekne teritorije koju je izgubila i ostavljajući je ranjivom u svetlu neke buduće ruske agresije.
Ali Tramp je opsednut potrebom da ostavlja utisak snažne osobe, ne na poslednjem mestu i u očima čvrstorukaša poput Putina i kineskog predsednika Si Đinpinga. Zato bi Meloni trebalo da istupi s tezom da bi ostavljanje Ukrajine na cedilu učinilo da Tramp deluje kao slab lider, i da bi za njega bilo bolje ukoliko bi se suprostavio Putinu i rat okončao na neki pošteniji način, time mu učvršćujući (priželjkivani, prim.) status „vrhovnog pregovarača“. Jedan od korisnih saveznika po tom pitanju mogao bi da bude Majk Pompeo, Trampov bivši državni sekretar i moguće njegov novi ministar odbrane, koji je čvrst zagovornik podrške Ukrajini.
Lako je naći razloge zbog kojih bi ova strategija mogla da propadne. Tramp je živopisan karakter; Melonijeva bi, sada kada se on vraća na vlast, mogla da promeni poziciju po pitanju odnosa prema EU i Ukrajini; evropske vlade su međusobno podeljene i, generalno govoreći, politički anemične. Institucije EU jesu slabe, ali ljubomorno čuvaju svoje pregovaračke privilegije. Orban bi mogao da Trampa ubedi da je potrebna drugačija strategija. Ali čak i ako je tako, Evropa mora nešto da pokuša – jer su alternative zastrašujuće.
