Zašto je Japanu trebalo toliko vremena da dobije prvu ženu na premijerskom mestu? Može se učiniti kako nije fer postaviti ovakvo pitanje. Na kraju krajeva, ni Sjedinjene Države nikada nisu izabrale ženu za predsednika, niti se ikada neka žena našla na čelu Komunističke partije Kine. Čak ni Holandija, nekadašnji bastion liberalizma, nikada nije imala premijerku.
Nekoliko žena vodilo je azijske zemlje, ali su skoro u svakom slučaju u pitanju bile kćeri čuvenih muškaraca na liderskim pozicijama. Premijerka Indije Indira Gandi bila je kćer Džavaharlala Nehrua, prvog premijera te zemlje, a otac južnokorejske predsednice Park Gun-hje bio je Park Čung-hi, vlastodržac iz armijskih redova koji je zemljom vladao šezdesetih i sedamdesetih.
Takaiči se čini nezainteresovanom da Japankama pomogne da uspeju u javnom životu. A ipak, njen primer bi mogao biti i njen najveći doprinos na tom frontu
Svejedno, jasno je da Japan ima rodni problem. U Globalnom izveštaju o rodnom jazu iz 2024, Japan je 118. od 146 rangiranih zemalja, dok se Južna Koreja – istina, u većoj meri konfučijansko društvo od Japana – našla na 94, a Kina na 106. mestu. Žene zauzimaju manje od 20 odsto liderskih pozicija u politici ili biznisu, uprkos tome što imaju relativno visok stepen obrazovanja. Broj žena na japanskim univerzitetima gotovo je ravan onom muškaraca, ali je u vodećim obrazovnim institucijama samo 20 odsto studentkinja.
Imajući ovo u vidu, nedavno imenovanje Sanae Takaiči za premijerku nesumnjivo predstavlja značajan trenutak za zemlju. Ali da li njen dolazak na tu funkciju signalizira i fundamentalnu promenu u rodnim odnosima u Japanu? Hoće li Takaiči pomoći drugim ženama da i one probiju stakleni plafon?
Njeni konzervativni pogledi na društvena pitanja ne deluju ohrabrujuće. Protivi se pravu udatih žena da zadrže devojačka prezimena, kao i istopolnim brakovima. Kada govori o migrantima – bez kojih Japan više ne može normalno da funkcioniše – iz njene retorike izbija netolerancija.
Tokom kampanje za izbor lidera Liberalno-demokratske partije (LDP) Takaiči se desničarskim nacionalistima umiljavala širenjem glasina o lošem ponašanju stranih turista u poseti Japanu. A u svoj 19-člani kabinet uvrstila je samo dve žene, manje nego u slučaju nekih ranijih vlada.
Pa ipak, uspon Takaičijeve na vrh japanske politike, koja je i dalje u ogromnoj meri muški svet – pa još unutar jedne konzervativne partije kojom dominiraju muškarci – zaslužuje poštovanje. Ona je atipična i na druge načine. Za razliku od mnogih vodećih političara u Japanu, pa i žena na liderskim pozicijama drugde u Aziji, Takaiči ne potiče iz porodice aktivno uključene u politiku. Odrasla je u konzervativnom provincijskom okruženju, uz majku koja je smatrala da devojke ne bi trebalo da pohađaju univerzitet. Takaiči je insistirala na tome da će studirati.
Poput njenog idola, Margaret Tačer, prve žene na čelu britanske vlade, Takaiči sebe vidi kao „Gvozdenu lejdi“, sposobnu da, kad je to potrebno, bude tvrđa od muškaraca. (Čuven je prekor koji je Tačer uputila tadašnjem američkom predsedniku Džordžu Bušu starijem, poručujući mu da se „ne premišlja mnogo“ oko odgovora na iračku okupaciju Kuvajta 1990.) Ovo istovremeno znači i kako ispoljavanjem ženstvenosti i deljenjem osmeha mora da održava balans sa svojim maskulinim inklinacijama i interesovanjima, u koja spadaju hevi metal muzika i motocikli.
Možda jedini način na koji žena u većini zemalja može da se popne na vrh neke konzervativne partije i jeste da bude veći jastreb od svojih muških pandana. Bivša nemačka kancelarka Angela Merkel nije bila neki naročiti jastreb, ali je bila nemilosrdnija od muških rivala, što joj je i pomoglo da ih sve nadigra. Jednom kad je stekla vlast, Merkel je projektovala neku vrstu materinske sigurnosti: kad ste u njenom toplom zagrljaju, sve će biti dobro.
To nije bio stil Tačerove, a nije ni Takaičijeve. Ona je jastreb po pitanju imigracione politike i odbrane, a poput njenog mentora, pokojnog premijera Šinza Abea, nije sklona tome da raspreda na temu japanskih zločina u Drugom svetskom ratu, niti vidi problem u odavanju pošte preminulima u hramu Jakusuni, gde počivaju i neki od osuđenih ratnih zločinaca.
Odluka Takaičijeve da do narednog marta izdvajanja za odbranu podigne na dva odsto bruto nacionalnog dohotka i njena želja da izmeni japanski pacifistički ustav nailaze na odobravanje američkog predsednika Donalda Trampa koga je, reklo bi se, pridobila tokom njihovog prvog susreta. Tramp ju je čak predstavio kao „pobednicu“, dodajući kako su „naprečac postali veoma bliski prijatelji“. Ali su zato ratoborni stavovi Takaičijeve alarmirali Kineze, koji joj u vreme nastanka ovog teksta još nisu čestitali dolazak na čelo japanske vlade.
Kao što je Tačer liberalnije nastrojene političare u svojoj Konzervativnoj partiji otpisivala kao „mlakonje“, i Takaiči ima sklonost da se ponaša tako da u poređenju s njom neke od kolega iz LDP – uključujući i njenog neposrednog prethodnika, beznadežnog Išibu Šigeru – izgledaju kao šonje. To bi od nje moglo da načini efikasnog lidera; a mogla bi da uspe čak i u onome u čemu Abe nije – da promeni ustav i japanskoj armiji da značajniju ulogu.
Ispoljavanjem ženstvenosti i deljenjem osmeha nova premijerka mora da održava balans sa svojim maskulinim inklinacijama i interesovanjima, u koja spadaju hevi metal muzika i motocikli
Ono po čemu se razlikuje od Abea, makar na retoričkom planu, jeste odnos prema imigraciji. Abe je relaksirao uslove za dobijanje japanske vize kako bi industrijskom, poljoprivrednom i građevinskom sektoru osigurao priliv neophodne radne snage iz inostranstva. Promovisao je i turizam kao izvor dodatnih prihoda. Nasuprot tome, Takaiči ima tvrd stav kad je reč o imigracionoj politici. Ali budući da time oduzima argumentaciju partijama krajnje desnice kojima je ksenofobija prirođena, to bi moglo da joj omogući da pod povoljnijim uslovima tiho nastavi s vođenjem Abeovih politika.
Takaiči se čini nezainteresovanom da Japankama pomogne da uspeju u javnom životu. A ipak, njen primer bi mogao biti i njen najveći doprinos na tom frontu. Kada je Barak Obama 2008. izabran za predsednika SAD, u njujorškom Harlemu su Afroamerikanci plesali na ulicama. Sećam se jednog ponosnog oca koji je uzvikivao: „I moj sin može da postane predsednik SAD!“ Sada i japanske majke mogu da gaje iste nade za svoje kćeri. Nije ni to malo.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
