Ko kaže da u ratu muze ućute? Ali Vaez, čovek zadužen za Iran u Međunarodnoj kriznoj grupi, ovako je opisao svet u kome Izrael i Iran više ne razmenjuju mišljenja samo preko posrednika, već i direktno:
„Obe strane odmeravaju koliko brzo će se peti uz lestve eskalacije, ali svejedno su na nepoznatoj teritoriji, na kojoj su nove crvene linije u magli, a stare su izbledele“, rekao je Vaez za Asošiejted pres.
I merdevine i magla i izbledela farba pesničke su slike, no sada nas nažalost ne zanima poezija, već to da li druga runda iranskih udara i izraelskih protivudara znači crveno usijanje i prste na crvenoj dugmadi. A kratak odgovor je jedno antiklimaktično „ne“. Izraelski napad na Iran u noći između petka i subote bio je korak na nestabilnim lestvama ali oprezan. Al Džazira podseća da se Tel Aviv – posle sedmica spekulacija o tome kako će odgovoriti na salvu koju je Teheran poslao 1. oktobra – zadržao na vojnim metama. Poslao je stotinu aviona, tvrdi Jerusalim post, i naškodio je i iranskoj protivvazdušnoj odbrani i njegovoj raketnoj industriji, ali nije ciljao rafinerije nafte, elektrane, gasovode ili nuklearna postrojenja a jeste najavio udar nekoliko sati ranije.
Pritisak SAD
Ta je relativna uzdržanost Izraela delom posledica diplomatskog pritiska Sjedinjenih Američkih Država – kakav ne postoji kada je reč o Palestini – ali ne treba zbog toga slaviti Vašington. Beloj kući sigurno nije bila potrebna nova bliskoistočna kataklizma desetak dana pre izbora, a osim toga Izrael i bez SAD zna da Iran ne može da tretira onako kako može Palestinu ili Liban.
Kada je reč o Iranu, zasada se čini da je zadovoljan time da izraelski udar proglasi neuspešnim. Ajatolah Ali Hamnej rekao je da značaj tog napada „ne treba ni preuveličati ni umanjiti“ i da će o odgovoru odlučiti „vlasti“. Bi-Bi-Si primećuje da je za Hamneja netipično i da bude tako umeren i da delegira odgovornost, a ni te druge vlasti ne vitlaju sabljama. Predsednik Masud Pezeškijan kabinetu je rekao da „Iran ne traži rat ali da će braniti svoja prava“, preneo je Bi-Bi-Si.
Uprkos popularnoj zapadnoj predstavi Irana kao zemlje verskih fanatika, Teheran spoljnu politiku zasniva na pretpostavci da će svako u regionu ostati tu gde jeste
Ori Goldberg
Nepoznato je, dakle, kako će Teheran odgovoriti i hoće li uopšte odgovarati, ali posle aprilske i oktobarske razmene udaraca može se oprezno zaključiti da opšti sukob nije iza ćoška. Možda se u Izraelu sanja o svetu bez Irana, i možda se u Iranu sanja isto, samo sa obrnutim ulogama, ali i u jednoj i u drugoj zemlji malo ko misli da su ti snovi ostvarivi. Kako bi rekao izraelski analitičar Ori Goldberg, uprkos popularnoj zapadnoj predstavi Irana kao zemlje verskih fanatika, Teheran spoljnu politiku zasniva na pretpostavci da će svako u regionu ostati tu gde jeste. To se vidi, podseća novinar Hareca Cvi Barel, i po njegovoj diplomatiji prethodnih godina, i pokušajima da sa arapskim zemljama Bliskog istoka nađe modus vivendi. Iran je – po jednom odličnom Goldbergovom poređenju – na Bliskom istoku „stranac“ koliko je i Izrael, ali je pre dve godine obnovio diplomatske odnose sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, a prošle godine i sa Saudijskom Arabijom, bez obzira na animozitet, pa i pucnjavu preko posrednika, što traje sve od iranske revolucije 1979.
Uzdržanost Teherana
I ne samo to, već Teheran pod Pezeškijanovim predsedništvom pokušava da otvori kapiju i ka Evropi i ka SAD, sve uz podršku i samog Alija Hamneja, podvlači Cvi Barel.
„Te mreže veza i poluga, koje je Iran ispleo prethodnih godina, uz dodatak ekonomske krize, navele su Teheran da u trenutnom bliskoistočnom ratu uglavnom bude uzdržan, sve do trenutka u kome se šteta koju Izrael nanosi njegovom prestižu počela pretvarati i u pretnju za unutrašnji ugled režima“, zaključio je Barel.
Barel međutim smatra da će Teheran i to pre svega popravljati diplomatijom. E sad, to što se one crvene linije nikako ne mogu videti od sveg dima na Bliskom istoku, to je druga priča.
