Etnička slepa mrlja

Dok u nekoj od lepih ulica Tel Aviva uživate u savršeno pripremljenom kapučinu i hrskavom kroasanu, teško vam je da zamislite kako nekih sedamdesetak kilometara odatle, u Gazi, ljude bombarduju i granatiraju (konstantno nasilje na šezdesetak kilometara udaljenoj Zapadnoj obali da se i ne pominje). Dok život na površini posmatrano deluje tako civilizovano, lako je zaboraviti na tuđe patnje.

Ovim se ne želi reći da Izraelci ignorišu rat. U svakom trenu ga mogu videti na svojim televizijskim ekranima, od prizora razorenih gradova u Gazi do žustrih diskusija o najnovijem razvoju događaja. Gnev izazvan ratom i nastojanjima Benjamina Netanijahua da ga produži, te njegovim pokušajima da potkopa pravosudni sistem i druge izraelske demokratske institucije, vidljiv je posvuda, a naročito u Tel Avivu, najvećim delom sekularnom i liberalnom gradu.

Svakodnevno se demonstrira protiv rata i Netanijahuovih smenjivanja zvaničnika koji se suprostavljaju njegovim autokratskim impulsima. Premijera i ekstremiste iz njegovog kabineta Izraelci nazivaju fašistima i ratnim zločincima, i raspravljaju o tome ko na koga ima veći uticaj: da li Donald Tramp na Netanijahua, ili obrnuto. Jedan bivši borbeni pilot u Izraelskim odbrambenim snagama (IDF) kazao mi je da više neće služiti u ratu koji smatra neprihvatljivim. Drugi Izraelac rekao mi je da bi mogao da napusti zemlju ukoliko i njegov sin bude pozvan u vojsku. Razgovarao sam i s jednim piscem koji očajava da će njegovu zemlju razoriti mržnja: ona između Izraelaca, te ona između Arapa i Jevreja.

Postoji jedna upadljiva praznina u svim antiratnim i prodemokratskim protestima u Izraelu: na njima jedva da iko i pominje Palestince

Mnogi antiratno i prodemokratski nastrojeni aktivisti osećaju se izolovanim od spoljnjeg sveta. Kulturni bojkot Izraela dovodi do prekida međunarodnih veza tamošnjih umetničkih institucija i univerziteta s inostranim partnerima. Osećaj izraelskih liberala je da su se našli između čekića neprijateljski nastrojenih snaga kod kuće – ne na poslednjem mestu vlastite vlade i njenih radikalno nacionalistički nastrojenih pristalica – i nakovnja ljudi iz drugih zemalja, koji za horor koji trpe Palestince podjednako krive sve Izraelce.

Može se saosećati s ljudima koji imaju osećaj da ih ne razumeju ili da su čak ostavljeni na cedilu. Krivica po asocijaciji nikada nije fer. Jedan dobar razlog za protivljenje kulturnim bojkotima jeste što se njima nanosi šteta upravo onima koji bi trebalo da vam budu saveznici u suprostavljanju diktaturama i nepravednim ratovima.

Postoji, međutim, jedna upadljiva praznina u svim antiratnim i prodemokratskim protestima u Izraelu: na njima jedva da iko i pominje Palestince. Posvuda se mogu videti transparenti kojima se zahteva da vlada „taoce vrati kući“. I oni na levici i oni na desnici nose žute trake (simbol sećanja na one koji su nestali ili oteti, u ovom slučaju Izraelaca koje su kidnapovali pripadnici Hamasa, prim.). Amaterske umetničke instalacije ispred odličnog Muzeja umetnosti u Tel Avivu na dirljiv način izražavaju frustraciju Izraelaca zbog sudbine talaca, od kojih su mnogi u međuvremenu izgubili život u teskobnim tunelima prokopanim ispod Gaze.

Iznenadnja izloženost divljačkoj brutalnosti Hamasovog napada – nečega za šta su mislili da im se više nikad neće ponoviti – u izraelskim Jevrejima oživela je sećanja na stoleća progona, pokolja i poniženja

Učesnici televizijskih debata oštro osuđuju nastavak rata koji bi za posledicu mogao da ima smrt svih preostalih izraelskih talaca. Ali iako se mogu videti snimci razorenih zgrada i ulica u Gazi, nema prizora na kojima se vidi kako palestinske civile ubijaju, sakate, proteruju iz domova i izgladnjuju. Harec i dalje izveštava o tim nedelima, ali čitaoci ovog kvalitetnog liberalnog dnevnika čine samo oko četiri odsto izraelske populacije. Ostalima je isuviše lako da se pretvaraju kako patnje Palestinaca s njima nemaju nikakve veze. Ili, još gore od toga: mnogi Izraelci čak i na pokretanje tog pitanja gledaju kao na nešto neprimereno, kao da bi i samo pominjanje nečeg takvog bilo ravno podsticanju na antisemitizam. Čuo sam da su na jednom antiratnom protestu u Jerusalimu demonstrantu koji je progovorio o palestinskim žrtvama odmah oduzeli mikrofon.

U Jerusalimu sam upoznao jednu sredovečnu ženu koja se žustro protivi i ratu i Netanijahuu, govori arapski i pokrenula je dobrotvornu organizaciju koja pomaže siromašnima. Kada sam je upitao pomaže li njena organizacija i Arapima, uzdahnula je i rekla kako bi volela da je to moguće. Potom mi je objasnila da Palestinci govore da žele mir, ali da svi oni podržavaju ubistva i otmice preko 1.200 Izraelaca 7. oktobra 2023. Ono što se tog dana dogodilo nju je podsetilo na nacistički holokaust. Kako da neko ima prijateljske odnose s takvim ljudima?

Ovakvo gledanje na stvari ne može se jednostavno odbaciti kao zatucanost ili rasizam. Stavove ove žene dele mnogi u Izraelu. Ima mnogo dobrih razloga da se bude kritički nastrojen prema izraelskoj represiji nad Palestincima i ravnodušnosti s kojom se Izraelci odnose prema njihovim patnjama. Ali bi bilo nepromišljeno potceniti šok koji je 7. oktobar izazvao: iznenadnja izloženost takvoj divljačkoj brutalnosti – nečemu za šta su mislili da im se više nikad neće ponoviti – u izraelskim Jevrejima oživela je sećanja na stoleća progona, pokolja i poniženja.

Netanijahu nije prvi izraelski premijer koji narativ o jevrejskom mučeništvu koristi za ostvarivanje političkih ciljeva. To isto je 1961. radio David Ben-Gurion, kada je pred sud u Jerusalimu izveden Adolf Ajhman

Ovo bi bio slučaj čak i da je Netanijahu manje ciničan lider nego što jeste, rešen da po svaku cenu nastavi rat kako bi svoju ekstremističku vladu održao na okupu. Da nije na vlasti, bilo bi mu suđeno za prevaru i korupciju, i mogao bi da bude proglašen krivim.

Netanijahu nije prvi izraelski premijer koji dugotrajni narativ o jevrejskom mučeništvu, s kulminacijom u holokaustu, koristi za ostvarivanje političkih ciljeva. To isto je 1961. radio (legendarni izraelski premijer, prim.) David Ben-Gurion, kada je pred sud u Jerusalimu izveden Adolf Ajhman, nacistički birokrata koji je stajao iza masovnih likvidacija Jevreja u okupiranoj Evropi. Ali Netanijahu je uradio više od svojih prethodnika kako bi promovisao ideju da su Palestinci, a posebno Hamas, egzistencijalna pretnja za Jevreje, i da ih samo on može spasiti od novog holokausta.

Napad od 7. oktobra pokazao je koliko je šuplja potonja tvrdnja, i to je jedan od razloga zbog koga se Netanijahuova popularnost strmoglavila. Ali većina Izraelaca deli njegov stav o postojanju egzistencijalne pretnje. To je i razlog zašto inače dobronamerni ljudi koji se žestoko opiru jednom iliberalnom i samoživom lideru kakav je Netanijahu, u isto vreme podležu upravo onim strahovima koje on raspiruje.

Copyright: Project Syndicate, 2025.