Demokratije i diktature imaju radikalno različit odnos prema ratu. Dok su nasilni konflikti imali centralno mesto u ideologijama koje su dovele do nastanka totalitarnih režima tridesetih godina prošlog veka, demokratije su ratu s tim režimima pribegle tek kao poslednjem sredstvu.
Slično tome, arapski režimi na savremenom Bliskom istoku otvoreno su proklamovali nameru da Izrael izbrišu s lica zemlje, dok je Izrael u ratove ulazio samo kad je to bilo apsolutno neophodno. Stoga, sada kada premijer Benjamin Netanijahu Izrael svojevoljno drži u stanju rata, može samo da se zaključi kako ta zemlja više nije demokratija za kakvu se izdaje.
Netanijahu je u nekoliko momenata bio u prilici da okonča krvoproliće u Gazi, i za to bi imao podršku armije koja ne smatra da se produženjem nasilja može ostvariti dodatna prednost
Tekući izraelski rat u Gazi započet je kao opravdani odgovor na masakr oko 1.200 Izraelaca koji je 7. oktobra 2023. počinio Hamas. Ali taj konflikt se brzo degenerisao i prerastao u orgiju razuzdanog nasilja, patnju civilnog stanovništva i flagrantne ratne zločine. Kao što potvrđuje opsežna istraga čije nalaze je nedavno objavio Njujork tajms, Netanijahu je u nekoliko ključnih momenata bio u prilici da okonča krvoproliće, i za to bi imao punu podršku armije koja ne smatra da se produženjem nasilja može ostvariti neka dodatna prednost. Ali se svaki put odlučio za nastavak rata.
Takva odluka u potpunosti je motivisana njegovom vlastitom korišću. Netanijahu želi da produži svoj boravak na vlasti – i izbegne da mu se po više optužnica sudi za korupciju. Njegova krhka koaliciona vlada zavisi od podrške fašističkih verskih zilota koje bi zadovoljila samo totalna izraelska pobeda – što je cilj koji je nemoguće ostvariti – i trajna okupacija Gaze. Da bi ostao na vlasti, Netanijahu zato minira pregovore o uspostavljanju primirja, čime odlaže i oslobađanje preostalih izraelskih talaca u rukama Hamasa. Kada je jedan takav dogovor postignut, Netanijahu je bio taj koji ga je prekršio.
Cena Netanijahuovog cinizma nezamislivo je visoka. Gaza je pogođena dramatičnom humanitarnom krizom koja iz dana u dan postaje sve gora, dok je na drugoj strani živote izgubilo na stotine mladih izraelskih vojnika, a na hiljade njih je ranjeno – mnogi od njih i osakaćeno. Povrh toga, Netanijahu je umanjio šanse za postizanje istorijskog mirovnog sporazuma sa Saudijskom Arabijom čijim bi sklapanjem praktično bio označen kraj čitavo stoleće dugog arapsko-izraelskog konflikta.
Iz Netanijahuove perspektive, međutim, njegova strategija za Gazu fantastično je uspešna. Sprečio je sprovođenje zvanične istrage o vlastitoj odgovornosti za Hamasov masakr, iako je pre toga godinama omogućavao Kataru da finansira ovu grupu, a neposredno pre napada ignorisao upozorenja koja je dobijao od obaveštajne zajednice. A uspeo je da stopira i suđenje zbog korupcije koje ga čeka.
Netanijahuova krhka koaliciona vlada zavisi od podrške fašističkih verskih zilota koje bi zadovoljila samo nedostižna totalna pobeda i trajna okupacija Gaze
Ali to je samo deo onoga što je postigao. Netanijahu sada u svojim rukama ima više moći nego bilo koji drugi izraelski premijer pre njega, i njom se služi kako bi čelnike oružanih snaga i obaveštajnih službi zamenio ljudima koji su mu lojalni. Na korak je od toga da se reši poslednjeg preostalog „neprijatelja“, državnog tužioca Galija Baharav-Mijare, u sklopu dugotrajnih aktivnosti usmerenih na slabljenje autoriteta i nezavisnosti izraelskog sudstva. Za to vreme Izraelcima se puni glava bombastičnim patriotskim narativom, ne bi li im se skrenula pažnja s ovog potkopavanja demokratije.
Mnoge od Netanijahuovih taktika podsećaju na one kojima se služi ruski predsednik Vladimir Putin otkako je 2022. pokrenuo sveobuhvatnu invaziju na Ukrajinu. Poput Netanijahua, Putin rat koristi da ojača svoju vlast. Takođe kao Netanijahu, i on odbacuje prilike da rat okonča i pod uslovima koji njemu idu u prilog.
„Da je pre par meseci prihvatio ponudu, Tramp bi mu predao u ruke svu ukrajinsku zemlju koju je Rusija okupirala“: Vladimir Putin Foto: Kirill KUDRYAVTSEV / AFP / Profimedia
Da je Putin pre par meseci prihvatio uspostavljanje primirja, američki predsednik Donald Tramp praktično bi mu predao u ruke svu ukrajinsku zemlju koju je Rusija okupirala od početka invazije. Ali Putin želi više od toga. On želi uspostavljanje ruskog suvereniteta nad čitavom istočnom Ukrajinom (zajedno s Krimom), a da ono što bi ostalo od Ukrajine postane razoružana „neutralna država“. I još bi da se NATO povuče natrag ka Zapadu, kako bi Kremlj povratio nekadašnju „sferu uticaja“. Neće se zadovoljiti ničim manjim od toga.
Putin i Netanijahu imaju još nešto zajedničko: posvećeni su tome da svoje ključne biračke baze izoluju od efekata ratova koje vode. Putin se dobro seća toga kako je rastući bilans gubitaka u Avganistanu doprineo tome da se sovjetske elite odreknu tadašnjeg režima. To je razlog zbog koga izbegava mobilizaciju širokih razmera (a urbanu srednju klasu i birokratsku elitu drži podalje od bojišta), umesto toga se opredeljujući za masovnu regrutaciju vojnika po ugovoru – u zamenu za bogate isplate – iz siromašnih ruskih provincija. Ruski gubici u Ukrajini su enormni, ali je tačne brojke nemoguće sa sigurnošću znati; u svakom slučaju, ruski mediji o tome ne izveštavaju.
Budući da su ekstremističke frakcije u Knesetu ključne za očuvanje vladajuće koalicije, premijer je dramatično uvećao ionako izdašne subvencije ultraortodoksnoj zajednici, koja parazitira na ostatku izraelskog društva
U Izraelu, pak, postoji izreka prema kojoj u Bnei Braku – gradu koji je dom pojedinačno najveće zajednice ultraortodoksnih Jevreja u zemlji – „nema sahrana i ucveljenih majki“. Netanijahu se pobrinuo za to dajući garancije da ultraortodoksni Jevreji neće biti pozivani u vojsku. Budući da su ultraortodoksne frakcije u Knesetu ključne za očuvanje Netanijahuove koalicije, on je dramatično uvećao ionako izdašne subvencije toj zajednici, koje joj omogućavaju da i dalje parazitira na ostatku izraelskog društva, čak i u situaciji kad zemlja muku muči da pokrije troškove tekućih ratova protiv Hamasa, Hezbolaha, Huta i Irana.
Putin i Netanijahu vode računa o tome da svoje prave namere prikriju ideologijom. Prema Putinovom narativu, „večna Rusija“ zarobljena je u permanentnom konfliktu s razvratnim Zapadom namernim da je uništi; prema Netanijahuovom, opkoljena jevrejska država se s egzistencijalnim pretnjama suočava sa svih strana, ne na poslednjem mestu onom u formi Hamasa. Oba lidera svoje neprijatelje porede s nacistima.
Realnost je, međutim, daleko sumornija. Rusija i Izrael zarobljeni su u ratovima bez kraja u koje su se svojom voljom upustili, i iza čijeg kontinuiranog trajanja i u jednoj i u drugoj zemlji stoje cinizam i sebični interesi jednog čoveka. A u oba slučaja je dekadencija „na pravilima utemeljenog“ međunarodnog poretka koji se uzdigao iz pepela Drugog svetskog rata ta koja im omogućava da i dalje teraju po svome.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
