Šesti jul je ove godine pao u subotu, ali su Džozef Bajden i Donald Tramp uprkos tome imali dosta posla. Tako vam je to kada se nadmećete za fotelju predsednika Amerike, uvek ima nešto da se radi, hleb je to sa sedam kora, pa morate da ubeđujete birače kako smeju da vas ostave samog u (Beloj) kući, što je tog dana činio Bajden, ili da zavitlavate rivala na društvenim mrežama, što je činio Tramp. A daleko od obojice, u Ilinoisu, Sonja Masi je tog 6. jula pozvala policiju jer joj se učinilo da je u njenoj kući uljez. Građanka Masi je bolovala od shizofrenije, i to verovatno objašnjava jednu njenu čudnu repliku, kojom je zabrinula policijsku patrolu. Zabrinuti policajac Šon Grejson, koji je Sonji Masi ispalio metak u lice, nije, čini se, imao psihičkih problema; osim ako u psihičke probleme ne ubrajamo to što je bio belac pred kojim je stajala crnkinja. Ako Olivera Stouna još zanima da ilustruje američko društvo, vreme je da snimi i film pod nazivom Ubijena 6. jula. A Ben Kramp, advokat porodice Masi, ponadao se da će to ubistvo dobiti smisao u novembru, na predsedničkim izborima. Da li bi američka policija ubijala crnce još češće i još manje kažnjivo ako bi pobedio Donald Tramp? Moguće je. Problem je, međutim, što ih je ubijala i za vakta Baraka Obame, i to je samo jedna od sumnji koje će morati da savlada Kamala Haris, nova kandidatkinja demokrata za predsednicu SAD.
Bajdenov „patriotizam“
No pre toga dajmo i nekoliko reči o Džou Bajdenu. Popularna bolećivost kaže da bi o njemu trebalo govoriti sve najbolje, ali zdrav politički razum nalaže suprotno. Čim je Bajden za vikend objavio da odustaje od predsedničke trke – to jest bacio peškir u ring, što bi rekli „preko bare“ – od demokrata se pored bučnog uzdaha olakšanja moglo čuti i da je njegovo povlačenje čin nesebičnog patriotizma. Ben Bergis, profesor filozofije sa Univerziteta Ratgers, nije pevao u tom horu.
„U stvarnosti, Bajden se tvrdoglavo držao nominacije nedeljama nakon što je svima – osim ljudima koji su mu najfanatičnije odani – postalo sasvim jasno da nema šanse da pobedi. Odate su mu mnoge počasti u kojima je izostavljena njegova sramna odluka da diplomatski štiti i materijalno pomaže genocidno divljanje Izraela u Gazi, u kome je ubijeno više dece nego u svim drugim svetskim ratovima prethodnih godina zajedno“, zapisao je Bergis u magazinu Jakobinac.
Teško može efektnije od toga, pa ćemo dodati samo mišljenje Abdulaha Fajeda, novinara portala Voks. Još krajem juna, dva dana posle debate u kojoj je Džozef Bajden zabrinuo čak i Amerikance koji nisu policajci, Fajed je podsetio da su posle Drugog svetskog rata samo Hari Truman i Lindon Džonson odustajali od potrage za novim mandatom dok su sedeli u Beloj kući. Nije lako odustati od tolike moći, primećuje Fajed, no to još ne znači da im je trebalo aplaudirati. I Trumanu i Džonsonu popularnost je opadala – obojici, zanimljivo, i zbog ratova u Koreji i Vijetnamu – i bilo je izgledno da bi sledeću trku izgubili.
„Ako Tramp pobedi Bajdena, u zapisniku sa autopsije će verovatno pisati da je Bajden predao demokratiju čoveku koji želi da bude autokrata samo zato što je bio suviše gord da odustane. Ako izuzmemo pobedu, Bajden može da učini samo jedno ukoliko želi da njegova zaostavština ne bude određena njegovim egom – da pusti nekog drugog da pokuša. Džonson i Truman su shvatili da predsedništvo nije njihova prćija, i da je moć prolazna koliko god bila privlačna. Bilo bi mudro od Bajdena da se toga seti“, zaključio je Fajed.
Da li je Bajden naposletku ispao mudar ili su ga kolege naterale da takav ispadne, pitanje je kojim se svetski mediji bave od vikenda. En-Bi-Si, recimo, podvlači rolu Nensi Pelozi, jedne od sivih eminencija demokrata, koja se inače fotelje u Predstavničkom domu Kongresa drži već 37 godina, i starija je od nesuđenog predsednika. En-Bi-Si veli da je Pelozi veštim manevrima iza scene, nikada sama ne pozivajući Bajdena ne predaju, bila ključni podsticaj završnoj predsedničkoj mudrosti, i time ga ozbiljno naljutila.
Demokratsko borilište
No britanski Gardijan je u utorak objavio još važniju vest o Nensi Pelozi – nekadašnja dvostruka predsednica Predstavničkog doma podržala je Kamalu Haris. Pelozi je time stala u već dug red istaknutih demokrata koji žele da vide kako potpredsednica avanzuje u predsednicu. U toj koloni su i neki ljudi koji su u teoriji mogli da budu konkurenti Kamali Haris, poput Džej Bi Prickera, guvernera Ilinoisa pomenutog na početku teksta, i Grečen Vitmer, guvernerke Mičigena. Nacionalna konvencija u Čikagu, koja će trajati od 19. do 22. avgusta i nakon koje demokrate treba da imaju konačnog kandidata, Bajdenovim povlačenjem se – opet teoretski – pretvara u borilište umesto uobičajene birokratske formalnosti. Stvarne šanse za bitku su ipak male, uprkos tome što neki mediji uporno podsećaju na ankete koje pokazuju kako bi Mišel Obama, recimo, pobedila Donalda Trampa. Gardijan primećuje da je do izbora ostalo svega stotinak dana, i demokratama će biti ogroman zadatak da čak i Kamalu Haris spreme za borbu u tako kratkom razdoblju, bez obzira na to što nju mogu jednostavno da predstave kao noviju i unapređenu verziju Džozefa Bajdena. Za drugog kandidata jednostavno nema vremena, i bilo bi iznenađenje kada bi se takav i pojavio, a kamoli izborio za kandidaturu.
Kada je reč o samoj Kamali Haris, i nju je Endrju Prokop, novinar Voksa, u zanimljivoj analizi naposletku nazvao autsajderom. Prokop podseća da Kamala Haris po istraživanjima zaostaje za Donaldom Trampom i na nacionalnom nivou i u kolebljivim državama.
„Možda te ankete ne vrede mnogo, jer glasači nisu imali pravu priliku da je upoznaju. Možda će voditi pametnu, živahnu kampanju i pridobiti ih. Možda će uzbuđenje zbog njene kandidature raspaliti entuzijazam. Možda. Ali Haris ima veoma stvarne slabosti. Biće napadana kao pripadnica liberalne elite San Franciska. Biće smatrana odgovornom za učinak Bajdenove administracije.“
Endrju Prokop ima još argumenata, ali dovoljno je usredsrediti se na ove. Prokop pomalo šaljivo piše kako njegovi prijatelji iz obrazovane i urbane obalske elite bujaju optimizmom. Ali ni u jednoj državi takvi ljudi ne dominiraju u biračkom telu.
„Pobedničkom kandidatu su neophodni i drugačiji glasači, uključujući neke koji baš i ne vole obrazovanu i urbanu obalsku elitu. Može li ona da ubedi glasače Srednjeg zapada da je na njihovoj strani, da ih ne posmatra kao bednike, da nije nekakav liberalni ekstremista iz San Franciska koji hoda po oblacima?“
Ubeđivanje birača
Endrju Prokop podseća da je Donald Tramp vremenom značajno napredovao čak i među afroameričkim glasačima – onima koji iza sebe nemaju prestižne fakultete a ispred sebe lagodnu budućnost. Same demokrate ili barem neki od njih, nastavlja Prokop, smatraju da je njihova partija, pod finansijama i vođstvom onih obrazovanih i urbanih obalskih elita, naprosto postala nesposobna da komunicira sa „deklasiranima“. Našim rečima, demokrate imaju problem koji imaju i Makronovi centristi u Francuskoj. Naravno, ni demokrate ni republikanci ne postoje zbog dobra „deklasiranih“, ali demokrate su nekada barem bile sposobne da ih zavedu. Pitanje je da li su i danas.
Kao prirodni ishod toga, Endrju Prokop piše i da demokrate uglavnom misle da je Bajdenova administracija u principu radila dobro, i da je problem pre svega kako to objasniti građanima. To fascinantno slepilo, naravno, nije u skladu sa anketama koje pokazuju kako građani uporno smatraju da je Bajdenova administracija zabrljala i u ekonomiji i u spoljnim odnosima i u mnogo čemu drugom; da je zapravo svakog prosečnog birača nečim razjarila.
Pobedničkom kandidatu su neophodni i drugačiji glasači, uključujući neke koji baš i ne vole obrazovanu i urbanu obalsku elitu. Može li Kamala da ubedi glasače Srednjeg zapada da je na njihovoj strani, da ih ne posmatra kao bednike
Endrju Prokop
„Kamala Haris nije lično odgovorna za inflaciju, za probleme na granici, za povlačenje iz Avganistana, za rat u Gazi. Ali je istina da je čvrsto branila pristup Bajdenove administracije tim pitanjima. Biće joj teško da kritikuje bilo koju odluku iz Bajdenovog mandata, jer će je pitati zašto to nije učinila ranije. Kada se za predsedništvo bori nov kandidat, obično može da ponudi idealistična obećanja promene, raskid sa onim što je predsednik činio, na svakom polju na kome javnost promenu želi. Kamala Haris nosi teret prošlosti. A javnost nije tom prošlošću zadovoljna.“
Endrju Prokop naravno ne zaboravlja da i Donald Tramp nosi teret nepopularnosti, i to sopstvene, a ne saradničke. Demokrate mogu da se nadaju da će javnost borbu Harisove i Trampa shvatiti kao duel nekadašnje javne tužiteljke i sadašnjeg tuženog. Možda će Kamala Haris zaista biti prijemčivija mladim glasačima, pogotovo ako nisu belci, nego što je to bio Džozef Bajden. Ali da se vratimo Benu Bergisu, filozofu sa Ratgersa, za to je neophodno da ponude nešto različito; ne samo različito od Donalda Trampa, nego i od sebe samih.
Tramp i Izrael
Bergis dakako podseća da bi Trampova pobeda mogla da bude kataklizmična; da bi njegova podrška Izraelu, ako išta, mogla da bude i bezobzirnija nego Bajdenova; da su neki delegati na republikanskoj konvenciji nosili plakate sa natpisom „Masovne deportacije – odmah“; da nelegalnih imigranata u SAD – po opreznim procenama – ima jedanaest miliona, i da bi svaki pokušaj tih masovnih deportacija bio autoritarni udar iz noćnih mora; da će Tramp, u najmanju ruku, činiti ono što je činio i u prvom mandatu – seći poreze bogatima, ukidati propise o bezbednosti na radnom mestu, prepustiti štrajkbreherima „brigu“ o radnicima. Ali opet – ako žele uspeh, demokrate bi morale da ponude nešto različito… Mogu li?
„Bajden je bio dovoljno očajan da u poslednjim sedmicama kandidature oprezno opipa i taj teren. Govorio je o ukidanju medicinskih dugova, otkrio je plan po kome stanodavci ne bi smeli da povise stanarinu više od pet odsto ako žele poreske olakšice. Sada je Kamala Haris favorit za nominaciju. Teško je setiti se toga, ali nekada je tvrdila da podržava zdravstveno osiguranje za sve. Tokom predsedničke kampanje 2020. od toga je odustala, ali možda bi mogla ponovo da prigrli tu ideju“, zapisao je Bergis u Jakobincu.
U ključnoj poruci Bergis upozorava da i Tramp i njegov saputnik Džej Di Vens ove godine ozbiljno udaraju u populistički doboš. Vens je na republikanskoj konvenciji suze ronio nad zajednicama koje su opustošene deindustrijalizacijom, nepristupačnim stanarinama, drogama; nad zajednicama čiji su poslovi otišli preko bare, a deca u ratove. Naravno da ni Tramp ni Vens nemaju ni prstohvat namere da išta od toga reše, naravno da su oni deo problema a ne rešenja, ali:
„Populizam dira u tačke koje su zaista bolne, i tom zovu ne može da se odupre insistiranjem da je u osnovi sve u redu, i da nam je samo potrebno još kompetentnih liberalnih tehnokrata koji će razumno upravljati državnom lađom. Čak i ako Kamala Haris ili neki drugi kandidat prigrle populističke agende, mogli bi da izgube. Previše birača bi moglo da zaključi da je to samo isprazna predizborna retorika. Kamala Haris pogotovo nije verodostojan glasnik. A budući da je do izbora ostalo jedva malo više od sto dana, možda više nema ni vremena da se izbori drugačije uokvire.“
Čitalac će svakako primetiti da Bergis ovde govori o „populističkim agendama“, o mimikriji zarad izborne pobede, a ne o stvarnom pokušaju da se život prosečnog Amerikanca poboljša. Mogućnost da Kamali Haris ili nekom demokrati takva „eureka“ padne na pamet, Bergis ostavlja za kraj teksta, ali se ne čini da joj se nada. Sonji Masi, staroj 36 godina, majci dvoje dece, sada je svakako svejedno.
