Sredinom 19. veka francuski general Kanrober bio je zbunjen drvenošću koju je britanska vojska pokazivala u manevru, u pokretu. A onda je otišao na neki dvorski bal, video kraljicu Viktoriju na podijumu, i sinulo mu je: „Britanci se bore onako kako Viktorija pleše“, zaključio je Kanrober. Evropa se od te epohe dosta promenila, valja priznati, pa se sada ljudi ne ugledaju na krunisane, već na druge popularne glave; na fudbalere, recimo. Zato su i Francuzi parlament birali onako kako im reprezentacija igra ovo Evropsko prvenstvo. „Petlovi“ su u poslednji čas savladali i Belgijance i Portugalce, a građani su u produžecima spasli republiku od Nacionalnog okupljanja (RN).
Zečepi nos
Izborna strategija koja je srpskom biraču poznata po sloganu „Začepi nos, i glasaj za DOS “, upalila je opet. Nakon što je prvi krug izbora u Francuskoj dao očekivane rezultate, to jest ubedljivu prednost desničarskog RN, pred drugi krug su se kandidati levice i centra – to jest Novog narodnog fronta (NFP) i koalicije „Zajedno“ (ENS) – masovno povlačili jedni u korist drugih kako se glasovi ne bi rasipali. Milionima Francuza ostalo je da ponesu štipaljke na biračka mesta, i zaokruže šta moraju. Levičari su makar i sa gađenjem glasali za Makronove liberale, ti su liberali makar i drhtećih ruku davali glas levici, i ishod je bio takav da su ga čak i ozbiljni svetski mediji, poput Bi-Bi-Sija i Gardijana, Rojtersa i Si-En-Ena, krstili tabloidno – „šokantnim“.
Novi narodni front će u novi francuski parlament poslati 180 ljudi, koalicija „Zajedno“ 159, a Nacionalno okupljanje 142. To što se desnica posle sveg trijumfalizma morala zadovoljiti bronzanom medaljom, jeste bio momentalni „šok“ olakšanja za svakoga ko ne veruje da umiveni Le Pen prestaje da bude Le Pen. Ali čim su se spustile zastave na pariskom Trgu republike, gde levica tradicionalno slavi, i sami su barjaktari morali sebi da postave pitanje koje je do ovakvih „sudbonosnih“ izbora i dovelo – od čega se to Francuska spasla?
Neprijatelji i protivnici
Od političkog haosa sigurno nije. I sam pišući o „šokantnoj pobedi“ NFP, to je sumirao Pol Milar, novinar javnog servisa Frans 24.
„Budući da u parlamentu nema ni apsolutne većine ni očiglednog puta napred za bilo koji od tri velika bloka, sasvim je moguće da su pred Francuskom godine političke zaglavljenosti. Ako u narednim godinama nijedan od tri pokreta ne bude mogao da sprovede velike i veoma potrebne reforme, to će glasače RN, kojih je sve više, samo učvrstiti u uverenju da levica ili centar ne mogu da poprave stanje u zemlji“, zapisao je Milar.
Predsednik Emanuel Makron zarekao se da fotelju neće napustiti do 2027, kada mu ističe mandat, a o njegovoj volji da pusti pobednički NFP da reformiše, dovoljno govore tekstovi koje je Mond objavljivao između dva izborna kruga. Premijer Gabrijel Atal, pisao je Mond, posle prvog kruga nije imao dilemu oko toga ko je prava nevolja za Francusku. NFP je nazvao političkim protivnikom, a RN neprijateljem. Govorio je da su Francuzi „moralno dužni“ da spreče desnicu da osvoji apsolutnu većinu i tako sprovede „katastrofalni projekat koji joj je na umu“. Sudeći po Mondu, a i po svemu što je kao predsednik pokazao, Emanuel Makron ima različito mišljenje o protivnicima i neprijateljima. Predsednik Francuske pravog neprijatelja vidi u levici, do te mere da je Mond mogao da tvrdi kako Makronov serkl polako prihvata pobedu Nacionalnog okupljanja. U vreme kada je pisao Mond, o Emanuelu Makronu je razmišljao i američki politički magazin Atlantik.
Budući da u parlamentu nema ni apsolutne većine ni očiglednog puta napred za bilo koji od tri velika bloka, sasvim je moguće da su pred Francuskom godine političke zaglavljenosti
Pol Milar
„Makron, poznat i pod nadimkom Jupiter, upravlja Francuskom sa ekstremnim samopouzdanjem, do ivice bezobzirnosti. Prevremene izbore je zakazao kladeći se na to da levica neće moći da se ujedini u roku od tri nedelje i da će desni centar da ga podrži. Levica se ujedinila u nekoliko dana, a deo desnog centra sada podržava ekstremnu desnicu. Šta je nekada bilo nezamislivo, sada je na granici neizbežnog“, zapisala je 5. jula Rejčel Donadjo, dopisnica Atlantika iz Pariza.
Donadjo je Makrona uporedila sa „baticom iz digitalnog sektora, oduševljenog mogućnošću da razbija stvari“. I razbijao je, još kako. Donadjo, istina, misli da su neke njegove reforme „verovatno unapredile Francusku“ – pri čemu treba obratiti pažnju na to da autorka govori o Francuskoj, a ne o Francuzima – no podvlači da je ideje sprovodio u delo dekretima, zaobilazeći skupštinu, i tako oslabio francusku demokratiju. I sada ide glavno, makar i pomalo skriveno ispod univerzalne američke slabosti spram kapitalizma:
„Makron je dobio toplo poštovanje gradskih elita, inostrane štampe i investitora. Njegove su radne reforme pomogle ekonomiji tako što su omogućile poslodavcima da lakše zapošljavaju i otpuštaju radnike. Podizanje starosne granice za penziju olakšalo je teret državi. Ali te su mere takođe ljudima donele nesigurnost. Makron je u unutrašnjosti Francuske poznat kao ’predsednik bogatih’, i tu reputaciju ni ne pokušava da zbaci.“
Neoliberalno divljanje
Makronovo neoliberalno divljanje, da upotrebimo pravi termin, dovelo je do toga da 84 odsto glasača Nacionalnog okupljanja – prema anketi na koju se poziva Donadjo – kaže da živi lošije nego nekada, pogotovo u ruralnoj i varoškoj Francuskoj. Valjda nema potrebe podsećati koliko je taj osećaj „klasnog nazadovanja“ svojevremeno doprineo usponu jedne nezgodne ideologije u francuskom susedstvu. Neki sagovornik Rejčel Donadjo u malom Avalonu, u Burgundiji, recitovao je da Francuska ne može da primi sav jad ovog sveta, da je migranata previše, da su delinkventni, i sve ostalo iz desničarskih svetih knjiga i podkasta, a sve to zato što se plaši sopstvene „deklasiranosti“, u kojoj onaj batica vidi progres. I u takvom Makronovom svetonazoru sporazuma sa levicom ne može da bude. Kada francuski ministar unutrašnjih poslova Žerald Darmanen posle izbora kaže kako bi „svim Francuzima dobro došlo malo skromnosti“ – pri čemu dakako govori u trećem licu, te sebe iz toga skromno izostavlja – i kada ministar ekonomije Bruno le Mer kaže da bi program Novog narodnog fronta „uništio sve što je u Francuskoj građeno godinama, i što je Francuskoj dalo poslove, privlačnost i fabrike“, to ne znači da je francuska vlada pomahnitala, pa pronašla inspiraciju u retorici Srpske napredne stranke. Ne znači ni da se Makron i društvo ni na ivici propasti nisu opametili. Oni samo nastavljaju svojim putem, jedinim kojim mogu da idu.
Levom stranom
A kakav je taj program levice, koji bi uništio Francusku? Novi narodni front u kampanji je obećao da će minimalna plata biti podignuta, da će starosna granica za penziju prvo biti vraćena na staro, pa dodatno spuštena, da će cene nekih osnovnih životnih potrepština biti zamrznute. To bi se finansiralo reformom poreskog sistema, pre svega povratkom takse na bogatstvo, koju je Makron ukinuo. Pol Milar, novinar javnog servisa Frans 24, navodi da je Žan-Lik Melanšon, lider Nepokorne Francuske, članice Novog narodnog fronta, rekao da NFP neće gubiti vreme, i da će ako treba svoju ekonomsku politiku sprovoditi dekretom – kao Emanuel Makron. Avaj, francuska levica možda jeste uspela da se munjevito ujedini, ali svi njeni bratoubilački ratovi uspešno se nastavljaju. Rafael Gliksman, predvodnik druge članice NFP, već je Melanšona pozvao da se „ponaša kao odrastao čovek“, i podvukao da je neophodno da se „razgovara, diskusuje, upusti u dijalog“. Gliksman je samo jedan u nizu ljudi sa leve platforme koji ratobornog Melanšona nikako ne želi da vidi na premijerskom mestu, ali ne kaže koga bi hteo umesto njega. Takvo razvodnjavanje daje nadu Makronu da bi i od levice i od desnice mogao da odvuče ono što je „manje ekstremno“, i skrpi kakvu-takvu parlamentarnu većinu. A o nadama koje ta zaglavljenost daje desnici, pre svega Nacionalnom okupljanju, nema potrebe govoriti opširno.
Makron, poznat i pod nadimkom Jupiter, upravlja Francuskom sa ekstremnim samopouzdanjem, do ivice bezobzirnosti, piše magazin Atlantik
„Nacionalno okupljanje i dalje liže svoje rane, ali neuspeh ne menja činjenicu da je ekstremna desnica osvojila najveći broj parlamentarnih mesta u svojoj istoriji. Predsednik RN Žordan Bardela osudio je republikanski front kao ’sramnu alijansu’ koja je skuvana iza zatvorenih vrata kako bi njegovu stranku sprečila da dođe na vlast, kako bi poduprla diskreditovani makronistički establišment, uprkos tome što niko neće moći da upravlja zemljom“, zapisao je Pol Milar.
Na stranu bombastična retorika, na stranu to što vrata nisu bila zatvorena, već širom otvorena – uprkos Makronovom podmetanju noge – to što Bardela priča jeste očigledna istina. Francuska se, po odavno ustanovljenom i planetarnom političkom običaju, nije ujedinila za nešto, već protiv nečega. Za Marin le Pen, koja bi trebalo da bude kandidat RN na predsedničkim izborima 2027, neuspeh sopstvene stranke mogao bi da bude skriveni blagoslov. Na ličnom planu – možda će to usporiti uspon Žordana Bardele, opasnog mladog rivala. Na stranačkom – svaka je društvena frka dobra vest za ekstremnu desnicu, dobra prilika da pozivima na red i mir privuče još prepadnutih i deklasiranih. Zato je Marin le Pen i mogla da kaže kako je pobeda Nacionalnog okupljanja samo odložena.
