I dalje ne znamo koliku su štetu prošlomesečni američki vazdušni udari naneli iranskim nuklearnim postrojenjima. „Verujem da je reč o totalnom uništenju“, hvalio se predsednik Donald Tramp na samitu NATO. Ali inicijalni izveštaji američkih obaveštajnih službi sugerišu da bi Iran uranijum ponovo mogao da počne da obogaćuje već u roku od nekoliko meseci; do istog zaključka došao je i Rafael Marijano Grosi, generalni direktor Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA).
Ono što se s relativnom sigurnošću može reći, međutim, jeste da izraelsko-američka kampanja bombardovanja nije kresnula varnicu pobune protiv Islamske Republike – što je ishod kome se nadao izraelski premijer Benjamin Netanijahu. Tramp je pak spekulisao kako je promena režima očigledno rešenje za vladu „nesposobnu da NAČINI IRAN PONOVO VELIKIM“, ne pojašnjavajući, međutim, da li bi „MIGA“ (od Make Iran great again, prim.) trebalo da bude inicirano iz zemlje ili iz inostranstva.
Ideja da će bombardovanje civila slomiti njihov duh i okrenuti ih protiv vlastitih lidera odavno je prisutna – i najvećim delom diskreditovana. Nije funkcionisala ni u vreme Španskog građanskog rata, ni tokom Drugog svetskog rata, ni u Vijetnamu, pa ni u slučaju tekućeg izraelskog bombardovanja Gaze
Ideja da će bombardovanje civila slomiti njihov duh i okrenuti ih protiv vlastitih lidera odavno je prisutna – i najvećim delom diskreditovana. Nije funkcionisala ni u vreme Španskog građanskog rata, kada su Nemci i Italijani 1937. bombardovali Gerniku; ni tokom Drugog svetskog rata, kada je Hitler pokrenuo Blic, kampanju bombardovanja Velike Britanije, ili kada su saveznici do temelja razarali gradove u nacističkoj Nemačkoj. Cilj nije postigla ni operacija „Kotrljajuća grmljavina“ sprovođena u Severnom Vijetnamu od 1965. do 1968, kao što ga nije postiglo ni tekuće izraelsko bombardovanje Gaze.
Strateško bombardovanje – poznato i kao tepih ili teror bombardovanje – taktika je koju je između dva svetska rata najvećim delom razradio italijanski general Đulio Duet. Tokom Drugog svetskog rata, pak, ta vrsta brutalnih vazdušnih napada počela je da se poistovećuje s Arturom „Bombašem“ Harisom, komandantom Bombarderske komande britanskog Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva (RAF), te Kurtisom Emersonom Lemejom, generalom Američkog ratnog vazduhoplovstva. Nakon što je 1944-1945. s lica zemlje izbrisao niz japanskih gradova, usput pobivši stotine hiljada japanskih civila, Lemej je jednom prilikom priznao da bi mu se, da su nekim slučajem SAD izgubile rat, sudilo kao ratnom zločincu.
Strateško bombardovanje urbane zone pretvara u pustu zemlju, a Harisu je ispunjena želja da „pobije mnogo Švaba“. Ali uprkos raširenoj upotrebi u Drugom svetskom ratu ta taktika nikad nije rezultirala pobunom stanovništva bombardovane zemlje. A kakve god da su bile posledice bacanja atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki, do bune protiv japanske vlade nije došlo.
Bombardovanje, zapravo, može da izazove suprotan efekat: ono ljude razbesni i navede na to da počnu da podržavaju inače duboko nepopularne vlasti. Nemačka nastojanja da ih 1941. kontinuiranim bombardovanjima demorališe, Londonce su samo učinila prkosnijima, učvršćujući njihovu veru u to da će grad sve to izdržati. Vinston Čerčil je, naravno, zbog toga bio popularan. Ali na istovetan način reagovali su i Berlinci, čak i oni koji su mrzeli Hitlera. Ljudi se ponose svojom otpornošću, posebno u situacijama kad su suočeni sa zajedničkim neprijateljem.
Ljudi naprosto nemaju nikakvu želju da budu izloženi stranom bombardovanju, koliko god inače prezirali vlastite vođe. Ovo je posebno tačno u slučaju ponosnih nacija kakva je iranska
Taj stoicizam masa u najvećem broju slučajeva u demokratijama je prisutan koliko i u diktaturama. Severnovijetnamci su bili prisiljeni da se pokoravaju svojim vođama, ali nema dokaza da su američke bombe u nekom trenutku poljuljale njihov borbeni moral ili izazvale nekakav javni bunt. Pod udarima američkih borbenih aviona, vijetnamski patriotizam bio je autentičan.
Stvar je u tome da ljudi naprosto nemaju nikakvu želju da budu izloženi stranom bombardovanju, koliko god inače prezirali vlastite vođe. Ovo je posebno tačno u slučaju ponosnih nacija kakva je iranska, s gorkom istorijom stranih mešanja. Puč iza koga su stajale Sjedinjene Države i Velika Britanija 1953. ugasio je plamen pomaljajuće iranske demokratije. Mržnja prema tim zemljama otad je možda uminula, ali su Iranci i dan-danas sumnjičavi po pitanju njihovih namera. A koliko god da je teško zamisliti Irance kako se okupljaju oko Trampove MIGA zastave, još apsurdnija je ideja da bi kao svog političkog spasioca mogli da vide Netanijahua.
Nema sumnje da je slabljenje iranskih nuklearnih kapaciteta pozitivan razvoj događaja. Izraelski rat protiv iranskih proksija u Libanu i Siriji takođe bi se mogao ispostaviti kao dobra stvar. Ali kao što su druge zapadne vojne intervencije u Aziji i na Bliskom istoku pokazale, bombardovanje ne dovodi do demokratskih promena.
Porazi Japana i Nemačke u Drugom svetskom ratu i demokratske transformacije kroz koje su te zemlje potom prošle ponekad se navode kao primeri za suprotnu tezu. Ali o ulozi koju je strateško bombardovanje imalo u nanošenju tih poraza i dalje se debatuje. Demokratije su u tim zemljama izgrađene – tačnije rečeno rekonstruisane – nakon rata, a taj zadatak obavile su njihove elite, pod patronažom savezničkih sila. Niko danas ne sugeriše da bi SAD ili Izrael trebalo da okupiraju Iran, još manje da bi okupacija imala rezultate koje je imala u Nemačkoj ili Japanu.
Glumac Reza Kijanijan je oštar kritičar vlasti, ali nakon što su Izrael i SAD otpočele bombardovanje i kod njega je prevladao patriotizam. „Iran je moja zemlja. Ja ću odlučiti šta da činim, i neću čekati na vas da mi kažete šta treba da radim u vlastitoj zemlji“, rekao je
Da svrgnu iransku sklerotičnu, opresivnu i često brutalnu teokratiju mogu samo Iranci. Režim je izrazito nepopularan: jedno istraživanje iz 2023. pokazalo je da bi preko 80 Iranaca radije da ima demokratsku vladu. Bombardovanje Irana možda jeste razotkrilo njegove vojne slabosti, ali je moguće oslabilo i narastajuću opoziciju.
Indikativna je reakcija priznatog iranskog glumca Reze Kijanijana. Kao oštar kritičar vlasti i neko ko je podržao antirežimske demonstracije 2022, Kijanijan bi nesumnjivo pozdravio prelazak na demokratskiji sistem vladavine. Ali nakon što su Izrael i SAD otpočele bombardovanje i kod njega je prevagnuo patriotizam. „Niko izvan Irana ne može da čitavom jednom narodu govori da treba da se digne na noge. Iran je moja zemlja. Ja ću odlučiti šta da činim, i neću čekati na vas da mi kažete šta treba da radim u vlastitoj zemlji“, izjavio je za Fajnenšel tajms.
Ova razumljiva averzija prema spoljnoj intervenciji uskoro bi mogla da bude potisnuta obnovljenom odlučnošću da se stvari promene. Nikad se ne može predvideti šta bi moglo da se dogodi u situaciji kada je neki režim pod pritiskom. Zasad je vidljivo da se režim još većom silom obrušio na tobožnje izdajnike i disidente. A vojna slabost Irana uvećava izglede da njegovi lideri intenziviraju napore za sticanje nuklearne bombe. To sigurno nije ono što su Netanijahu i Tramp imali za cilj, niti ono što bi većina Iranaca poželela.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
