S jedne strane, izraelsko bombardovanje škole Al Tabin u kojoj je bilo smešteno oko 250 raseljenika iz Pojasa Gaze i tokom kojeg je ubijeno najmanje devedeset osoba, mahom žena i dece, prema saopštenju Civilne odbrane Pojasa Gaze. Napad se desio u subotu, 10. avgusta, uz sada već uobičajeno objašnjenje iz Tel Aviva da su Izraelske odbrambene snage (IDF) zapravo gađale militante Hamasa. Dan kasnije, IDF će izdati obaveštenje da raseljeni Palestinci treba da se sklone iz oblasti grada Kan Junis na jugu Pojasa Gaze usled najavljenih napada zbog prethodnog ispaljivanja raketa iz kvarta Al Džala na teritoriju Izraela. U noći između nedelje i ponedeljka, raketiranje se uistinu jeste dogodilo, ali na severu bliskoistočne zemlje, a odgovornost je preuzeo libanski Hezbolah.
S druge strane, Sjedinjene Američke Države, koje su pre nedelju dana na teritoriju neimenovane države – verovatno je reč o Jordanu – poslale nepoznati broj borbenih aviona u slučaju regionalne eskalacije već grozomornog sukoba. To je prisustvo američke vojske u istočnom Sredozemlju, uz već raspoređene nosače aviona, podmornice i nekih 45.000 vojnika, podiglo na još viši nivo, što sugeriše da je spremna da brani Izrael, u skladu s prethodnim obećanjima.
Šamaranje Irana
S treće, Iran koji se sprema za održavanje velikih vojnih vežbi, i to nakon zatvorene sednice tamošnjih bezbednosnih struktura koje su većale o uvođenju „nove jednačine“ – kao što je, uostalom, Izrael veoma nesrazmerno izračunao da je niska napada Hamasa 7. oktobra zavredela oko 40.000 poginulih u Pojasu Gaze, tako je i režim novoizabranog iranskog predsednika Masuda Pezeškijana razmatrao šta bi bila srazmerna odmazda spram Izraela. Jer, još mu obrazi bride; ako je na vazdušni udar na ambasadu u sirijskoj prestonici Damasku tokom kojeg je u aprilu ubijeno sedmoro pripadnika Iranske revolucionarne garde i bilo moguće odgovoriti spektakularnim baražom od oko tri stotine raketa i dronova, na čije se obaranje unapred računalo, potonji incident od 7. avgusta zahtevao je, činilo se u Teheranu, ozbiljniji odgovor. Ako ne zbog toga što je prethodno upozorenje zanemareno, onda zbog važnosti same mete: u prestonici Irana, praktično naočigled pripadnika elitnih Kuds jedinica, ubijen je Ismail Hanije, politički lider Hamasa, organizacije koja uz jemenske Hute i Hezbolah čini „osovinu otpora“, labavu mrežu militantnih bliskoistočnih organizacija koja operiše pod pokroviteljstvom Irana. Tome valja dodati i potonji uspešni atentat na vrhovnog vojnog komandanta Hezbolaha u Bejrutu, Fuada Šukra, i postaće jasno da frontalni rat o kome se priča od oktobra 2023. godine deluje sve izvesnije. Izrael nije preuzeo odgovornost za smrt dvojice dužnosnika, ali nije ni morao.
Pa opet, zvanični Teheran morao je dobrano da razmisli može li se uključiti u sukob, a ne potpisati sopstvenu smrtnu presudu, što bi okršaj s Izraelom i Amerikom izvesno predstavljao. Nemačke, britanske i francuske diplomate su jednoglasno uputile apel Iranu da se ne upušta u odmazde, a lično ga je upozorio i premijer Ujedinjenog Kraljevstva Kir Starmer. Američke bezbednosne službe plasirale su u javnost informaciju da imaju „saznanja o mogućem značajnom napadu“.
Izraelski stručnjak za Iran i viši istraživač pri univerzitetu u Tel Avivu Raz Zimt smatra da u aktuelnim okolnostima ni trajni prekid vatre više ne bi podrazumevao mir s Iranom i naročito Hezbolahom, ali da bi deeskalacija nasilja u Gazi drastično proširila polje za mirnodopsko delovanje.
„Danas, nakon deset meseci rata, moramo da budemo iskreni i kažemo da i dalje nismo ostvarili sve svoje ciljeve, čak ni u Gazi. Bila bi ogromna greška da doprinosimo daljoj eskalaciji tenzija i da pređemo granicu bez povratka, a to je regionalni rat“, rekao je Zimt u razgovoru za izraelsko glasilo Harec.
Osude Izraela
Svojevrsni rat u međusobnom ponižavanju – emociji koju je publicista i trostruki dobitnik Pulicerove nagrade Tomas Fridmen još 2003. godine identifikovao kao ratni agens kome se pažnja najmanje posvećuje – prekinula je zvonjava telefona izraelskog premijera Benjamina Netanijahua, makar na kratko.
Nakon deset meseci rata, moramo da kažemo da i dalje nismo ostvarili sve svoje ciljeve, čak ni u Gazi. Bila bi ogromna greška da doprinosimo daljoj eskalaciji tenzija i da pređemo granicu bez povratka, a to je regionalni rat.
Raz Zimt
S druge strane žice bio je nemački kancelar Olaf Šolc, koji je zahtevao „obustavu destruktivne spirale nasilnih odmazdi, smanjenje tenzija i konstruktivne napore u smeru deeskalacije“, stajalo je u saopštenju. Kad Nemci počnu da prigovaraju Izraelu, znači da je dogorelo – nemačkoj, pa i evropskoj javnosti, sve je teže objašnjavati dalju podršku režimu koji, uprkos masovnim protestima u matici, nastavlja da bombarduje najveći koncentracioni logor na otvorenom. Sve to, velikim delom, da se sam Netanijahu ne bi suočio s optužbama za genocid koje u prvi medijski plan gura Međunarodni krivični sud (MKS) u Hagu, ali i da bi izbegao istrage zbog korupcije. Slične optužnice podignute su i protiv lidera Hamasa.
Osudi izraelskih akcija priključio se i šef evropske diplomatije Žozep Borelj, rekavši da su predlozi ekstremno desničarskog ministra za nacionalnu bezbednost Itamara Ben Gvira da Palestincima treba uskratiti gorivo i humanitarnu pomoć, a potom pristupiti trajnoj okupaciji Pojasa Gaze, zapravo pozivi na ratne zločine. I, zaista, teško je Ben Gvirove izjave, kao i one koje je uputio ministar finansija Bezalel Smotrič, prema kome bi bilo „opravdano i moralno da dva miliona Palestinaca umre od gladi, iako međunarodna zajednica to neće dozvoliti“, ne smestiti u prilog tezi da zvaničnom Tel Avivu nikad nije bilo do uklanjanja Hamasa, koji je Netanijahuov režim godinama dotirao, već arapskog življa sa svih palestinskih teritorija.
Uzgred, među glasačima aktuelnog izraelskog režima, posredno i zagovornicima ekspanzionističke politike koju ovaj promoviše, idealni Netanijahuov naslednik bio bi upravo Ben Gvir (24 odsto), trećeplasirani je Smotrič (11 odsto), a između njih se našao Josi Koen, bivši šef Mosada (14 odsto). Isti onaj koga je u maju bivša tužiteljka MKS Fatu Bensuda optužila da je različitim polugama moći pokušao da spreči istragu o ratnim zločinima nad Palestincima.
Novi diplomatski pingpong
Konačno, drugi poziv Netanijahuu stigao je iz Vašingtona, budući da administracija predsednika Džoa Bajdena nastoji da pred izbore finalizuje svoje veliko primirje koje bi demokratskoj kandidatkinji za predsednika Kamali Haris izvesno povećalo rejting, a možda i podršku u glasačkom telu. Čulo se to i u nedelju 11. avgusta, kada je počela Nacionalna demokratska konvencija na kojoj je valjalo imenovati i potvrditi kandidate za predsednika i potpredsednika SAD, ali i predstaviti sveobuhvatnu platformu kojom će, nadaju se u taboru demokrata, pobediti na izborima i sprečiti Donalda Trampa da ponovo zasedne u Belu kuću. Da li zbog poziva koji se ne odbija ili nečeg drugog, tek, Netanijahuov kabinet je u četvrtak 8. avgusta obelodanio da će poslati pregovarački tim na razgovore koji treba da se održe dana kada se ovaj broj Radara bude našao na kioscima, u Dohi ili u Kairu. Nova runda diplomatskog pingponga, koji mesecima već podupiru SAD, Katar i Egipat, trebalo bi da spreči požar koji naveliko gori, ali se mnogi ponašaju kao da to nije slučaj.
Administracija američkog predsednika Džozefa Bajdena nastoji da pred izbore finalizuje svoje veliko primirje koje bi demokratskoj kandidatkinji za predsednika Kamali Haris izvesno povećalo rejting
Prevagu će možda predstaviti saznanja, koja je obelodanio jedan anonimni izraelski izvor, da je novi lider Hamasa Jahja Sinvar spreman da pod određenim, za širu javnost nepoznatim uslovima pristane na obustavu vatre, ali da je Netanijahu taj koji se još nećka. Po svoj prilici mu je neophodna još jedna ličnost iz izraelske politike na koju bi delegirao odgovornost zbog mogućeg odbijanja plana o razmeni talaca i prekidu vatre; nađe li se, uostalom, još jednom pred demonstrantima iz svoje zemlje, čiji je krik „Vratite ih kući“, misleći na sunarodnike koje je Hamas oteo, postao nezvanični naziv serije masovnih protesta protiv vlasti u Tel Avivu, izvesno neće imati adekvatan odgovor.
Čudnovata, a zapravo u realpolitiku natopljena inverzija starozavetnog mita o Davidu i Golijatu – snažnijem je do borbe, slabijem, gle čuda, do toga da nekako preživi.
Pobednici i gubitnici
Primirje i razmena zatvorenika i otetih građana izvesno bi osujetili Netanijahuovo obećanje dato pred američkim Kongresom krajem jula da će Izrael odneti „potpunu pobedu“ nad Hamasom. Ni u Izraelu, inače, nisu svi uvereni u nju – kada je ministar odbrane Joav Galant pred Knesetom rekao da „čuje razne heroje kako udaraju o ratne bubnjeve, pričaju o ’totalnim pobedama’ i drugim besmislicama“, Bibi ga je promptno – optužio da širi antidržavni narativ.
Sedamdeset četvoro izraelskih talaca i dalje je u rukama palestinskih militanata, njih 140 je vraćeno, a četrdeset jedan je izgubio život. U vreme zaključenja ovog broja, vrhuška IDF-a je i dalje pokušavala da ustanovi da li se broj poginulih i ubijenih nažalost popeo na četrdeset dva. S druge strane, prema navodima Ujedinjenih nacija, ali i na osnovu zvanične statistike države Izrael, u tamošnjim zatvorima trenutno je zatočeno više od 9.000 Palestinaca, od čega je skoro dve stotine maloletno. Izraelska nevladina organizacija B’Celem, koja je na uzorku od „desetine svedočenja palestinskih pritvorenika“ sačinila izveštaj koji je objavljen 5. avgusta, zaključila je da je u izraelskim kazamatima rasprostranjeno izgladnjivanje, seksualno zlostavljanje i drugi vidovi mučenja arapskih zatočenika. Sve je to ponukalo i američki Stejt department da se obaveže na dalju istragu za koju je pitanje hoće li se, i kada, desiti.
I, dok svetska javnost jednim okom gleda da li će Iran – ili Hezbolah, u njegovo ime – izvršiti „mogući značajni napad“ o kome su govorile američke službe, drugo oko uprto je za pregovarački sto za kojim će se možda doći do primirja, makar privremenog. O bilo čijoj „totalnoj pobedi“ nema ni govora, ali o totalnom porazu i te kako ima: i Palestinaca u Pojasu Gaze, i međunarodne politike koja tokom deset meseci nije uspela da spreči smaknuće gotovo 40.000 ljudi.
