U mestu Preko, na ostrvu Ugljen, na zvoniku crkve Gospe od Ružarija, stoji ploča sa imenom porodice Lončar, obnoviteljima crkve. U toj porodici koja je u 19. veku stigla iz Like, rođen je 1924. godine Budimir Lončar. Zvali su ga Budi, ili Budo, a ratno ime mu je bilo Leko. Tako su ga uglavnom zvali svi u diplomatiji, ali i supruga Janja. U Beogradu je bio Leka. Obišao je zemaljsku kuglu, službovao u Americi, Evropi, Aziji… ali se stalno vraćao u rodno Preko. I tu je preminuo 1. avgusta u 101. godini. U moru.
Svet je napustio poslednji jugoslovenski šef diplomatije, istrajni borac za očuvanje Jugoslavije, antifašista i šarmantni gospodin-partizan koji je premrežio najveće događaje sa najvećim svetskim političarima: od Tita, Vilija Branta, Butrosa Galija, Džimija Kartera, Džordža Buša, Fidela Kastra, Henrija Kisindžera… do Helmuta Šmita, Lorensa Iglbergera, Džordža Soroša, Dejvida Rokfelera… Iz rata je izašao sa činom majora, potom je u Zagrebu bio pitomac vojno-političke škole, kratko vreme šef OZNA za Zadar, jednako kratko je radio u Sekretarijatu unutrašnjih poslova odakle je datiralo njegovo poznanstvo sa Josipom Manolićem, budućim predsednikom Vlade Republike Hrvatske.
Odlazak u Njujork
U Beograd je došao da bi se pripremao za diplomatu i 1950. godine odlazi u Njujork za vicekonzula u Jugoslovenskom generalnom konzulatu. Tada se putovalo do Pariza, a odatle u neku atlantsku luku na brod za Ameriku. Četiri dana je ostao u Parizu, a domaćin mu je bio jugoslovenski ambasador u Francuskoj Marko Ristić koji ga je fascinirao svojom pričom. Marko u tom trenutku ima 48 godina, Lončar je tek napunio 25. U Njujork je stigao brodom Queen Mary, prva klasa, koji je imao dva bazena, više od 2.000 putnika i glavnu hostesu koja je otvarala večeru, pozdravljala goste, stvarala atmosferu, a zvala se Marina Šaljapina (1912-2009), jedna od šest kćeri slavnog operskog pevača Fjodora. Tako su počela Lekina diplomatska putovanja koja neće prestajati do početka devedesetih godina.
Specijalni savetnik Koče Popovića
Godine koje je proveo na čelu Grupe za analizu i planiranje značile su puni procvat i efikasnost u radu Sekretarijata inostranih poslova. Kao specijalni savetnik sekretara inostranih poslova Koče Popovića koji je na tom mestu bio od 1953. do 1965, svakog dana ga je u 10 sati čekao u kabinetu i za nešto manje od jednog sata upoznavao ga sa stanjem u svetu, sa vestima i informacijama, nudio analizu i predviđanja. Izdvojio bi petnaestak telegrama koji su tražili lično reagovanje Popovićevo, a za ostalo bi sam predlagao rešenja. Jednom je, na depeši koja je stigla od otpravnika poslova u Brazilu da je u toj zemlji 1964. izvršen vojni udar, Koča samo napisao: „Našem otpravniku je jedino jasno da mu ništa nije jasno.“ Leki nije bio svojstven Kočin cinizam. Dobro su sarađivali, a iz tog perioda posebno je bio značajan Lončarov angažman 1960. tokom zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. U Njujorku su bili Tito i Koča, a Leka je najviše učinio da se u prostorijama Jugoslovenske misije u UN sastanu lideri velike petorke nesvrstanih – Tito, indijski premijer Džavaharlal Nehru, egipatski predsednik Gamal Abdel Naser, vođa Indonezije Sukarno i predsednik Gane Kvame Nkrumah. Oni su doneli Rezoluciju koju su podneli Generalnoj skupštini sa zahtevom da se u rešavanje međunarodnih pitanja uključe i zemlje trećeg sveta. Za nju je glasalo 28 članica, što je pokazalo da ove zemlje imaju određeni politički i diplomatski potencijal. Tako se ova inicijativa nastavila, a Lončar je vodio neke od najvažnijih akcija koje su dovele do osnivanja Pokreta nesvrstanih 1. septembra 1961. u Beogradu. Veliki je njegov udeo u pripremu Druge konferencije nesvrstanih u Kairu 1964. godine. U iscrpnoj biografiji Budimira Lončara Od Preka do vrha svijeta, istoričar Tvrtko Jakovina je na više od 750 stranica dokumentovao kako se odvijala impresivna diplomatska karijera ovog izuzetnog političara.
Šta kad padne Berlinski zid
Bio je ambasador u Indoneziji, pripremio je Treću konferenciju nesvrstanih u Lusaki 1970, ali jedan od najvećih uspeha u karijeri postigao je kao ambasador u SR Nemačkoj (1973-1977). Pripremio je istorijsku posetu Josipa Broza Tita Nemačkoj 1974. godine. A baš mu se nije išlo u Nemačku: tokom rata, Nemci su ga dva puta ranili i ubili su oca njegove supruge Janje, ali Nemačka u koju on dolazi je promenjena pod vođstvom Vilija Branta koga je Lončar upoznao na Brionima kada je ovaj došao u posetu Titu. I već je tu od nemačkog kancelara dobio reči dobrodošlice. Imao je kasnije odličan prijem i kod sledećeg kancelara Helmuta Šmita. A kada je u svojstvu ministra inostranih poslova boravio u Bonu između 4. i 6. novembra 1989. godine, bio je intenzivno moljen da kaže šta misli o predstojećem ujedinjenju Nemačke (Berlinski zid je srušen 9. novembra). Tražili su to od njega kancelar Helmut Kol, predsednik Rihard fon Vajceker, lider Socijalističke internacionale Vili Brant. Od 1979. do 1983. bio je ambasador SFRJ u Sjedinjenim Državama.
Pismena ostavka
Krajem 1987. godine Budimir Lončar postaje savezni sekretar za inostrane poslove i ostaće na tom mestu do jeseni 1991. godine kada je, nemoćan da spreči rat u Jugoslaviji, podneo ostavku. U leto te godine, u Srbiji su ga miloševićeva glasila prozivala zbor „antisrpstva“, a u rodnom Preku tamošnji ogranak HDZ je skupljao potpise za peticiju kojom se Lončar optužuje da je „posve predan interesima velikosrpske Miloševićeve politike“. Život u Beogradu je postao nepodnošljiv i on je 12. decembra 1991. podneo pismenu ostavku. Posle nekoliko meseci je napustio grad u kome je najduže živeo. Mudar i gospodstven, do smrti je bio tražen i uvažavan savetnik, sagovornik i prijatelj.
Sa suprugom Janjom proveo je šest decenija zajedničkog života, bila je njegova najveća ljubav, pomoć i podrška. Rodila je sinove Srđana i Ivana koji su završili studije i sa porodicama žive u Americi. U svakom diplomatskom koru, Janja je bila najlepša i neodoljivo šarmantna. U pomenutoj biografiji kaže: „Leko je bio genijalan za ostvarivanje veza. S njegovom ambicijom i upornošću, mojom poslušnošću, kreativnošću i radom, sve se odlično ostvarivalo.“
