Nekome ko za to nema previše interesovanja (i strpljenja) – dakle, ogromnoj većini – holandsku političku scenu teško je predstaviti u nekoliko rečenica. No, ishod netom održanih izbora, koji su iznedrili iznenađujućeg pobednika, makar pruža priliku da se taj elementarni uvid stekne u relaksiranijoj atmosferi od one u kojoj su protekla neka druga skorašnja glasanja na evropskom tlu.
Osnovne postavke je, istina, lako pohvatati. Izborni cenzus praktično ne postoji, a cela zemlja je jedna izborna jedinica, pa je za jedno poslaničko mesto u donjem domu parlamenta dovoljno osvojiti samo 0,67 odsto glasova; shodno tome, u ovo 150-člano telo redovno ulazi dvocifren broj partija i nijedna ne može sama do većine, te su vlade neizostavno koalicione. Pregovori o formiranju koalicija zato su po pravilu ekstremno teški i traju mesecima: prethodni izbori su, recimo, održani u novembru 2023, a odlazeća vlada premijera Dika Shofa formirana je tek u julu 2024.
Sve mejnstrim stranke, pa i one tri koje su sa PVV činile odlazeću vladu, unapred su isključile mogućnost saradnje s Vildersom
Sve preko ovoga zalaženje je na komplikovani teren sa strane posmatrano ne uvek jasnih ideoloških i inih razlika koje u tom mnoštvu razdvajaju jedne od drugih; nije ni čudo što su već dugo jedina dva internacionalno prepoznatljiva lica holandske politike aktuelni generalni sekretar NATO Mark Rute i lider krajnje desne Slobodarske partije (PVV) Gert Vilders. Prvi zato što je na premijerskom mestu proveo gotovo 14 godina; drugi jer se, u eri panevropske ekspanzije ekstremne desnice, njegova toksična, ksenofobična agenda s margina definitivno preselila u holandski i kontinentalni mejnstrim, pa usput i njega od manje-više lokalne atrakcije pretvorila u jednu od „zvezda“ rastućeg sazvežđa lidera krajnje desnice kojima je baš krenulo u životu.
Sada je, međutim, ta zvezda ponešto zgasla. Jasna pobednica izjašnjavanja iz 2023, PVV se i na izborima održanim u poslednjoj oktobarskoj sedmici do kraja borila za prvo mesto – time i pravo da prva pokuša sastavljanje nove vlade – ali i da je opet osvojila najviše mandata (a nije: izborila ih je 26 naspram 37 pre dve godine) Vildersu se takva prilika neće ponovo ukazati: sve mejnstrim stranke, pa i one tri sa desnog centra koje su sa PVV činile Shofovu vladu, unapred su stavile do znanja da saradnja s njim ne dolazi u obzir. U slučaju potonjih – Narodne partije slobode i demokratije (VVD), Novog socijalnog ugovora (NSC) i Pokreta farmera-građana (BBB) – valjda zato jer su se iz prve ruke uverile kako izgleda deliti vlast s radikalnom desnicom i pretvarati se kako u tome nema ničeg nenormalnog. Ne samo da ta vlada za 11 meseci koliko je potrajala ništa nije uradila, trošeći vreme na beskonačne rasprave i opterećena okolnošću da na insistiranje partnera u njoj za samog Vildersa nije bilo mesta; nego ju je na kraju Vilders (formalno jedini član PVV) i srušio uskraćujući joj podršku zato što su se VVD, NSC i BBB usprotivile njegovom radikalnom planu za pooštravanje imigracione politike.
Vapijući manjak od 400.000 stanova – u zemlji s nepunih 18 miliona stanovnika – tek je jedan od mnoštva socijalnih problema koji čekaju novu vladu
Za šurovanje s Vildersom nisu platile ni izbliza istu cenu. Novajlije s prošlih izbora su ili izbrisane (NSC je ostala bez svih 20 mandata), ili osakaćene (BBB je sa sedam spala na tri poslanika); VVD, u tom krugu najstarija i najveća – time i najodgovornija za udruživanje s PVV – pretrpela je minimalne gubitke i završila kao treća, sa 20 poslanika. Ali, suprotno predviđanjima, ni preporođeni demohrišćani (CDA), ni sada i zvanično ujedinjeni Zeleno-levi i laburisti (GL/PvdA) nisu ti koji su isplivali na vrh; već liberalno-progresivna, snažno proevropski orijentisana D66, koja je kao i PVV izborila 26 mandata, ali je dobila nekih 28.000 glasova više, što je čini (relativnom) pobednicom ovih izbora. S te pozicije D66 sada kreće u mukotrpne pregovore o formiranju nove vladajuće većine, i ukoliko oni budu uspešno okončani, njen 38-godišnji lider Rob Jeten postaće novi premijer.
Kako je D66 to postigla, nakon što je na izborima pre dve godine (i tada predvođena Jetenom) doživela veliki neuspeh? Najviše zahvaljujući samom Jetenu, koji je samopouzdanim, optimistički intoniranim javnim nastupima – nudeći nadu i pozitivan duh naspram Vildersovom nihilizmu – uspeo da privuče birače sa svih strana političkog spektra. Taj pozitivan pristup nije, doduše, bio dovoljan da se pretnja u vidu ekstremne desnice umanji: deo glasova koje je izgubio Vilders prelio se dvema još ekstremnijim organizacijama, JA21 i Forumu za demokratiju (FvD), pa će ove tri stranke u zbiru imati malo više poslanika nego što su ih imale u odlazećem sazivu. A bez odlučnih, konkretnih mera optimizam neće biti dovoljan ni za rešavanje nagomilanih socijalnih problema, od kojih je vapijući manjak od 400.000 stanova – u zemlji s nepunih 18 miliona stanovnika – tek jedan od najurgentnijih. Ali od nečega se mora krenuti; buđenje nade da stvari mogu postati bolje nije loš početak.
