Pre godinu dana Hamas je u Izraelu ubio oko 1.200 ljudi – uglavnom civila – i uzeo preko 250 talaca. Otad je Izrael najveći deo Pojasa Gaze pretvorio u ruinu; ubijeno je, prema izveštajima, preko 40.000 ljudi, od čega između 10.000 i 20.000 pripadnika Hamasa. U obračunima s Hamasom i drugim iranskim proksijima život je izgubilo više od 700 izraelskih vojnika.
Očigledno je da je konflikt daleko od kraja. Retko prođe dan a da ne bude novih oružanih udara i novih žrtava. Ipak, najintenzivnija faza konflikta u Gazi je, moglo bi se reći, za nama: Hamas je vojno značajno oslabljen, pa su izraelski lideri fokus pomerili na sever, ciljajući vođe i arsenal Hezbolaha u Libanu. Stoga nije prerano sumirati i analizirati pouke i nasleđe napada od 7. oktobra prošle godine.
Za početak, oslanjanje na pretpostavke zna da bude opasno. Napad je bio drugi slučaj u istoriji Izraela da je zemlja njime bila zatečena; prvi takav primer bio je Jomkipurski rat 1973. Iako je bilo upozorenja na to šta Hamas planira, visoko vojno i političko rukovodstvo zemlje ih nije uzimalo za ozbiljno. Nastavili su da većinu bataljona Izraelskih odbrambenih snaga (IDF) drže na Zapadnoj obali, ostavljajući granicu s Gazom gotovo nebranjenom. Kao i pola veka ranije, samozadovoljstvo je imalo visoku cenu.
Sedmooktobarski napad pokazao je i da neprijatelj vašeg neprijatelja nije nužno vaš prijatelj. Čitavu je deceniju izraelska vlada predvođena premijerom Benjaminom Netanijahuom Hamasu obezbeđivala značajnu ekonomsku podršku, otvoreno se nadajući da će to Hamas staviti u bolju poziciju u borbi za primat s Palestinskom samoupravom (PA). Netanijahuov cilj bio je da podeli Palestince, oslabi uticaj međunarodno prihvatljivije verzije palestinskog nacionalizma, i tako rešenje s dve države učini nemogućim.
Izrael je na kraju bio i previše uspešan u slabljenju PA. Ali ono u čemu je omanuo bilo je uverenje da je u stanju da potkupi Hamas.
Koliko vojni, ratovi su i politički poduhvati. Moguće je pobediti u ratu na bojnom polju, pa ga ipak izgubiti. Upravo je to ono što se Izraelu dogodilo u Gazi, gde je izabrao da vodi konvencionalni rat protiv nekonvencionalnog neprijatelja, a da pritom nema spreman plan za ono što sledi posle. Vojni uspeh neophodno je pretvoriti u trajne bezbednosne i upravljačke aranžmane. Ali izraelski zvaničnici odbijaju da ponude ikakve predloge za jedno ili drugo, u strahu da bi održiv plan te vrste zahtevao da u njegovu realizaciju bude uključena i PA, zajedno s nekim arapskim stabilizacionim snagama, što bi onda dalo zamah stvaranju palestinske države i unutrašnjim tenzijama u Izraelu, koje bi mogle da rezultiraju padom Netanijahuove vlade.
Izrael ono što smatra uspehom – uništenje Hamasa – definiše uslovima koje je nemoguće ispuniti. Izrael tako gubi ne pobeđujući, dok Hamas pobeđuje ne bivajući poražen
Da sve bude gore, Izrael ono što smatra uspehom – uništenje Hamasa – definiše uslovima koje je nemoguće ispuniti. Izrael tako gubi ne pobeđujući, dok Hamas pobeđuje ne bivajući poražen. Hamas, koji je koliko organizacija toliko i ideja i mreža, neizbežno će preživeti u nekom obliku i očuvati sposobnost da se oporavi, posebno u pomaljajućem kontekstu izraelske okupacije nepreciziranog trajanja i bez rivala u vidu umerenije palestinske struje.
Ono što se dogodilo od 7. oktobra naovamo nudi neke pouke i za one koji bi da budu posrednici. Ubeđivanje samo po sebi nije dovoljno da bi se promenile pozicije drugih aktera, bili oni prijatelji ili neprijatelji. Diplomatiju je potrebno podržati podsticajima i kaznenim merama, a ponekad se mora odustati i od šargarepa i od štapova.
Dalje, diplomatski napori ne mogu da urode plodom ako medijator uspeh želi više od protagonista, koji sami moraju da dođu do zaključka da su kompromis i sporazum poželjnija opcija od nastavka konflikta. Kad protagonisti dođu do suprotnog zaključka, nema tog posredovanja, koliko god dobronamerno bilo, koje će uspeti.
Ima malo osnova za optimizam u nasleđu – ili, preciznije, nasleđima – 7. oktobra. Rešenje s dve države danas je udaljenije nego ikad. Takav pristup rešavanju palestinskog pitanja je i pre 7. oktobra bio malo verovatan, ali je proteklih 12 meseci uvećalo izraelske sumnje u poželjnost i mogućnost bezbednog suživota pored nezavisne palestinske države. Istovremeno, izraelski odgovor na 7. oktobar ojačao je antiizraelsko raspoloženje među Palestincima u Gazi, na Zapadnoj obali i u samom Izraelu, a uvećao privlačnost Hamasa koji, poput njegovih iranskih pokrovitelja, nema baš nikakav interes za miroljubivu koegzistenciju s Izraelom.
Ovo u zbiru znači da će budućnost verovatno ličiti na nekakvo „rešenje bez rešenja s jednom državom“: s izraelskom kontrolom teritorije koja se prostire između Mediteranskog mora i reke Jordan, daljim rastom doseljeničkog stanovništva i širenjem njihovih naselja (na okupiranim teritorijama, prim.) i čestim sukobima izraelskih snaga s Hamasom u Gazi, te sa Hamasu nalik milicijama na Zapadnoj obali.
Izrael je izgubio mnogo, ne samo u životima i ekonomskom smislu već i kad je reč o vlastitoj reputaciji i statusu u Sjedinjenim Državama i drugde u svetu. Mlađe generacije Izrael vide kao Golijata, a ne Davida; kao tlačitelja, a ne tlačenog. Antisemitizam je eksplodirao. A budući da su izgledi za rešenje s dve države praktično nepostojeći, Izrael bi lako mogao da se suoči s binarnim izborom između jevrejske države i demokratske države. Slabljenje Hezbolaha i Hutija (u Jemenu, prim.), koliko god dobrodošlo bilo, te realnosti neće promeniti.
Cenu svojih odluka Izrael plaća i u regionu. Iran je ostvario ono što je možda i bio jedan od izvornih ciljeva Hamasovog napada: da Saudijskoj Arabiji, moćnom akteru u arapskom i islamskom svetu, oteža uspostavljanje formalnih diplomatskih odnosa s Izraelom. Iako osuda izraelskih mera preduzetih nakon 7. oktobra neće sprečiti obaveštajnu i vojnu saradnju s vladama onih arapskih zemalja koje u Iranu takođe vide pretnju, saudijski vladar je, u situaciji kad stvaranje nezavisne palestinske države nije na vidiku, prestao da demonstrira otvorenost za normalizaciju odnosa s Izraelom.
Hamas, organizacija koliko i ideja, neizbežno će preživeti i oporaviti se, posebno u pomaljajućem kontekstu izraelske okupacije nepreciziranog trajanja i bez rivala u vidu umerenije palestinske struje
Visoku cenu plaćaju i SAD. Zbog nesposobnosti da utiču na izraelsku politiku izgubile su status u arapskom svetu, a kritikovanjem izraelske vlasti i povlačenjem nekih poteza od sebe su okrenule i deo Izraelaca. Povrh toga, Amerika se još jednom našla do guše uvaljena u bliskoistočna dešavanja, i to u vreme kad su njeni strateški prioriteti odvraćanje Kine od agresivnog ponašanja u Aziji i na Pacifiku, i pariranje ruskoj agresiji u Evropi. Sve to nesumnjivo pričinjava zadovoljstvo antizapadnoj osovini sastavljenoj od Kine, Rusije, Severne Koreje i Irana.
Ništa od ovoga nije bilo neizbežno. Jedna izraelska vlada za drugom radile su na tome da oslabe PA, istovremeno potcenjujući pretnju u vidu Hamasa, koji je to prošle godine iskoristio za organizovanje brutalnog napada. Izrael je na to uzvratio vojnom silom, a nimalo politički. SAD su, pak, najveći deo svog diplomatskog kapitala protraćile uzaludno zagovarajući primirje koje nijedna strana u sukobu nije želela. Humanitarna, ekonomska i diplomatska cena svega toga je enormna, a stanje u regionu koji je i dotad važio za najproblematičniji na svetu sada je još mnogo gore.