U decenijama proteklim od Drugog svetskog rata mnogo je ljudske pameti uloženo u to da se, urbi et orbi, pokaže da međunarodni odnosi nisu, ili barem ne moraju da budu, igra s nultim zbirom, u kojoj dobitak jedne strane neminovno znači gubitak za drugu. A svejedno smo završili u svetu u kome, po drugi put u osam godina, američki birači za pobednika na predsedničkim izborima – samo ovog puta tačno znajući s kim imaju posla – izglasavaju nekoga kome je, uz sve ostalo što ga odlikuje, koncept obostrane ili, nedaj bože, šire koristi u bilo kakvoj socijalnoj interakciji ne samo potpuno stran, već i mrzak.
Jer, u glavi Donalda Trampa – koji će se, nakon što je do nogu potukao Kamalu Haris, u januaru vratiti u Belu kuću – pobednika (a to znači i poraženih) uvek mora biti. Kao što mu je duboko usađeno i uverenje da se svi odnosi s drugim ljudima, pa i onima koji su naspram njega kao predstavnici strane države, mogu svesti na transakciju po sistemu ja tebi – ti meni. Ali tako da je uvek on taj koji će iz te transakcije izvući više, ili je bar u stanju da sebe uveri u to: otud the art of the deal i drugo s tog repertoara…
Videlo se to u mnogo navrata tokom njegovog prvog mandata, kada je u kontaktima sa stranim liderima – ponajviše onima za koje mu je naročito bilo važno da ih impresionira: čvrstorukašima svih podvarijanti – odsustvo znanja, iskustva, pripremljenosti i svega drugog što bi u takvim situacijama bilo od pomoći svakom šefu države ili vlade, pa i jednom predsedniku Sjedinjenih Država, Tramp diletantski pokušavao da nadomesti blefiranjem, improvizacijom, čak i pukim govorom tela: dovoljno je prizvati u sećanje ona bizarno agresivna rukovanja pred kamerama, koja su za cilj imala da se pokaže ko je tu alfa mužjak.
Sada se, međutim, na međunarodnu scenu vraća Tramp 2.0: ostareo i mentalno primetno krhkiji, ali i dalje prpošan i uveren kako je pukom snagom svoje ličnosti u stanju da usmerava tok globalnih dešavanja. A još mnogo važnije: okružen neuporedivo iskusnijim, sposobnijim i lojalnijim saradnicima nego što je to onomad bio slučaj.
Zavisno od toga kako ko gleda na njega, dakle, svet će moći da se podeli na one koji imaju razloga da se tog i takvog Trampa plaše ili mu se raduju. Ovo stoga što će pomenuti izrazito transakcioni karakter Trampovog poimanja spoljne politike, apsolutna nezainteresovanost za multinacionalne formate, diplomatske i bilo kakve druge norme, te generalno ciničan svetonazor sve međunarodne aktere, hteli – ne hteli, tokom njegovog drugog mandata razvrstati na dobitnike i gubitnike procesa predstojećeg temeljnog redefinisanja ne samo američke uloge u svetu, nego i onoga što Amerika jeste. A osim što nije teško pretpostaviti ko će se tu na kojoj strani naći, takva manihejska „sistematizacija“ – čijem uspostavljanju je otkako je u politici i sam u velikoj meri doprineo – prirodno je okruženje za nekog ko se prvo pročuo kao domaćin rijaliti programa u kome se procenjivao poslovni talenat učesnika: kao što se ovih dana konstatuje na mnogim stranama, ovo u šta ćemo početkom naredne godine svi kolektivno stupiti odista je Trampov svet.
Tramp ne samo da će dati podsticaj populističkim liderima poput Viktora Orbana, Roberta Fica i Aleksandra Vučića da oforme neku vrstu „iliberalne internacionale“, nego će njegov uticaj i evropske mejnstrim konzervativce dodatno pogurati udesno
Ne može se ni izbliza jednim tekstom obuhvatiti sve što je u opsegu američke spoljnopolitičke optike, koju izolacionistički nastrojeni Tramp sad iznova namerava značajno da suzi. Ali kad se sagledavaju potencijalne globalne posledice postupanja nastupajuće administracije, fokus treba usmeriti na one za koje njegov comeback predstavlja najveću opasnost. A zanemarimo li na trenutak činjenicu da će, budući da radikalna MAGA agenda uz ostalo podrazumeva i negiranje klimatskih promena, te snažnu podršku industrijama koje spadaju u najveće zagađivače, efekte takve Trampove politike u vidu sve dramatičnijih vremenskih nepogoda na posredan način osetiti svi na planeti (mada – kako to zanemariti?), među posmatračima postoji neka vrsta konsenzusa oko toga ko se, pojedinačno posmatrano, njegovog povratka mora najviše da boji: Ukrajina.
Zemlji koja se već gotovo tri godine herojski opire ruskoj agresiji Tramp i budući potpredsednik SAD Džej Di Vens (ovaj drugi i više) prete obustavljanjem dalje vojne i druge pomoći ne bi li je naterali da prihvati po nju neizbežno nepovoljni predlog za uspostavljanje mira o kome Tramp već dugo govori. Sve da se i ostavi po strani Trampovo nesuvislo insistiranje da će taj njegov predlog rat okončati u roku od 24 sata, pa još i pre njegovog stupanja na dužnost – ne objašnjava kako takav podvig namerava da izvede; možda je nešto natuknuo Vladimiru Putinu kad su, kako je preneo Vašington post, par dana nakon izbora razgovarali telefonom – jasno je da se, s obzirom na stanje na ratištu i ogromnu razliku u resursima koje dve zemlje imaju na raspolaganju, Kijev u svakoj varijanti suočava s nemogućom situacijom. Čak i sa stranom vojnom pomoći većom nego što je dosad bila – a bojeći se eskalacije Zapad ni dosad nije bio spreman da joj dostavi sve što je tražila – izgledi Ukrajine da povrati okupirane teritorije praktično su nepostojeći, ma koliko predsednik Volodimir Zelenski insistirao na utemeljenosti svog „plana za pobedu“. A opet, zarad okončanja rata pristati na trajni gubitak značajnog dela teritorije, pa još bez istinskih garancija da u nekom trenutku u budućnosti Rusija neće ponovo napasti, iz (ne samo) ukrajinske perspektive prosto je nezamislivo.
„Tramp se čini spremnim da Ukrajinu ostavi na cedilu. Ima razloga da se veruje kako bi za početak mogao da pozove na zamrzavanje linija fronta. To bi otvorilo mogućnost za mirovne pregovore s Rusijom, ali bi takav potez u isto vreme prizvao aveti Minhenskog sporazuma, na osnovu koga su Velika Britanija i Francuska 1938. deo Čehoslovačke žrtvovale Adolfu Hitleru. Primoravanje Ukrajine da se odrekne velikih delova teritorije u korist Rusije neće svetu doneti ‘mir u naše doba’ kao što ni predaja Sudetske oblasti nacističkoj Nemačkoj nije sprečila Hitlera da šest meseci kasnije okupira čitavu Čehoslovačku, a još šest meseci kasnije započne Drugi svetski rat. Takav scenario bio bi posebno katastrofalan po Evropu, nespremnu da sama nosi teret podrške ratnim naporima Ukrajine“, konstatuje Šlomo Ben-Ami, bivši izraelski ministar spoljnih poslova, u članku za Project Syndicate.
I da nije rata u Ukrajini, Trampov povratak bi i za Evropu bio najgori mogući scenario. Njegov prvi mandat, u daleko manje dramatičnim okolnostima – pre pandemije, ruske invazije i toksične klime koju su ta dva događaja generisala – bio je tek neka vrsta stres testa za Evropsku uniju i zemlje u njenom neposrednom okruženju u poređenju s onim što se sad nadvija nad kontinentom.
„U Trampovoj pobedi (…) za Evropu nema ničega osim loših vesti. Jedino pitanje je koliko loše će biti. Njegov pristup ’Amerika na prvom mestu’, nepredvidljivost i transakcioni pristup globalnim pitanjima Evropljanima će naneti stratešku, ekonomsku i političku štetu“, piše u Gardijanu Pol Tejlor, prekaljeni spoljnopolitički novinar, sada saradnik briselskog Evropskog političkog centra.
Invazija na Ukrajinu i maligni uticaj Rusije kako u nekadašnjim članicama Sovjetskog Saveza, tako i u drugim zemljama u kojima je odranije prisutno prorusko raspoloženje, bezbednost Evrope su u značajnoj meri poljuljali i u okolnostima kad, zahvaljujući NATO kišobranu, američka podrška postoji; šta bi tek moglo da usledi ukoliko ta podrška na ovaj ili onaj način pod Trampom bude uskraćena – glavni uzrok njegove iritacije je to što, uprkos dugogodišnjim (i opravdanim) američkim zahtevima da se to koriguje, jedan broj evropskih članica NATO svoja izdvajanja za odbranu i dalje nije podigao na makar dva odsto BDP – može samo da se nagađa. Kao i o razmerama ekonomske štete koja bi po Evropu usledila ukoliko Tramp ostvari pretnju o uvođenju sveobuhvatnih carina od najmanje 10 a možda i čitavih 20 odsto na uvoz robe iz EU, što bi označilo početak carinskog rata između dojučerašnjih najbližih saveznika – kao dodatak onom koji već uveliko vode SAD i Kina, a koji će se sada, s Trampom ponovo na vlasti, razbuktati do neviđenih razmera.
Sve ovo uz sad već praktično podrazumevajući vetar u leđa koji Trampova pobeda daje radikalno desnim i antidemokratskim snagama u EU i na njenom obodu.
„Uticaj drugog Trampovog mandata na unutrašnje političke okolnosti u Evropi mogao bi da bude štetan koliko i na trgovinu i međunarodne odnose. Kao što kaže jedan bivši evropski zvaničnik s dugogodišnjim iskustvom, Tramp ne samo da će dati podsticaj populističkim liderima poput Viktora Orbana, Roberta Fica i Aleksandra Vučića da oforme neku vrstu ’iliberalne internacionale’, nego će njegov uticaj i evropske mejnstrim konzervativce dodatno pogurati udesno“, piše Tejlor.
Razvoj događaja kakav nakon Trampovog povratka na vlast preti Evropi, jasno, neće biti ograničen na nju.
„Širom sveta će iliberalni političari koji rade na tome da potkopaju vlastite demokratije slediti američko vođstvo. Budući da neće imati razloga da se boje američkih kritika ili reakcija, računajte s tim da će se progon medija i političkih protivnika u zemljama poput Meksika i Turske intenzivirati. Računajte da će se od Rusije podsticano varanje na izborima, kakvo se nedavno moglo videti u Gruziji i Moldaviji, proširiti i drugde. Računajte s nasilničkom retorikom u svakoj demokratiji: ako to prolazi američkom predsedniku, drugi će zaključiti da će proći i njima. Autokratski deo sveta će, na drugoj strani, slaviti pobedu nekoga čiji prezir prema vladavini prava nije ništa manji od njihovog“, nabraja u magazinu Atlantik Dejvid Frum.
Barem u odnosima s Kinom neće biti dramatičnih promena – osim, naravno, onih carinskih stopa, koje će otići u nebo: Tramp preti da će ih podići na 60 odsto, čime će Ameriku praktično zatvoriti za kinesku robu, ili će je, u meri u kojoj će je tamo uopšte još biti, učiniti toliko skupom da će njena kupovina postati neisplativa. (Uvođenjem carina na uvoz iz svih delova sveta Tramp će, razume se, u velikoj meri nauditi i svojim sunarodnicima, jer će to poskupeti svu uvoznu robu – a to je u suprotnosti s njegovim obećanjem većeg blagostanja, zbog čega su u tolikom broju i glasali za njega. Ali ne deluje da previše njih to shvata.) U svakoj varijanti, politika ekonomskog „rasparivanja“ od Kine i proširenja mera za usporavanje njenog napretka u industrijskim granama od strateškog značaja, intenzivirana u vreme Trampove prve administracije i nastavljena u mandatu Džoa Bajdena, biće jedna od retkih oblasti u kojoj treba očekivati kakav-takav kontinuitet u američkoj spoljnoj politici.
Tramp je bio i ostao protiv američkih prekomorskih ratnih avantura, ali ako bi Si Đinping iz toga izveo zaključak kako bi u predstojećem četvorogodišnjem okviru moglo da usledi pripajanje Tajvana Kini – što je moguće izvesti samo silom – pogrešio bi
Ovo, u svetlu Trampovog povratka, Kinu čini posebnim slučajem: za nju to definitivno nije dobra vest, ali ne bi joj mnogo bolje bilo ni da na mesto predsednika SAD dolazi neko drugi. Dinamika teško narušenih odnosa mogla bi, međutim, da se promeni zavisno od razvoja situacije oko Tajvana. Tramp je bio i ostao protiv američkih prekomorskih ratnih avantura – i to jednim delom objašnjava i simpatije koje za njega postoje u nekim delovima sveta. Ali ako bi predsednik Si Đinping iz toga izveo zaključak kako bi u predstojećem četvorogodišnjem okviru moglo da usledi pripajanje Tajvana Kini (što je moguće izvesti samo silom), pogrešio bi. Pasivnost Amerike bi u takvoj situaciji bila protumačena kao znak Trampove slabosti. A rečeno je već – Tramp ništa ne mrzi više od mogućnosti da bude doživljen kao slabić, gubitnik: to, iz njegove tunelske vizije, može biti samo onaj drugi, ko god to bio.
Što nas, posle Ukrajine, Evrope i Kine, globalnog zagrevanja i sveopšteg trgovinskog rata u najavi, dovodi do još jednog, reklo bi se večitog čvorišta američke spoljne politike: Bliskog istoka. Tamo Izrael paralelno vodi dva rata, jedan u Gazi i drugi u Libanu, a pod vođstvom premijera Benjamina Netanijahua i uz huškanje njegovih ekstremičkih koalicionih partnera deluje više nego voljno da započne još koji. Aneksiju i kolonizaciju dela ili čitave Zapadne obale, recimo – razvoj događaja koji se u aktuelnoj konstelaciji čini sasvim mogućim; ili možda čak i još direktniju konfrontaciju s Iranom od one ove godine u dva navrata već viđene, ovog puta u vidu udara na njegova nuklearna postrojenja. Ni Bajdenova administracija nije otišla dalje od jalovih kritika Netanijahuovog postupanja u proteklih 13 meseci, a nadolazeća Trampova neće učiniti ni toliko; doda li se tome lična i svetonazorska bliskost dvojice lidera, moglo bi se učiniti kako će Netanijahu sad i bukvalno moći da radi šta hoće (mada ni dosad nije delovalo da ga išta sputava). Postoji, ipak, granica do koje je Tramp spreman da mu gleda kroz prste, ukazuju analitičari.
„Netanijahu i njegovi saveznici (…) očekuju da će dobiti odrešene ruke za nastavak kolonizacije palestinske Zapadne obale. Ali bi uskoro mogli da se suoče sa saznanjem da Trampovo zalaganje za smanjenje američkog spoljnopolitičkog angažmana važi i za Bliski istok. Koliko god njegova retorika bila zapaljiva, Tramp je pokazao da nije naklonjen ulasku u rat. Stoga će verovatno pritisnuti Izrael da okonča operacije u Gazi i Libanu, čak i ako to znači da će Netanijahu zbog toga morati da raspusti krhki savez s ekstremistima koji fantaziraju o uspostavljanju novog bliskoistočnog poretka kroz rat s Iranom. Uvlačenje SAD u takav poduhvat odavno je Netanijahuov san. No za razliku od Bajdena, Tramp sebe neće podneti kao političku žrtvu na oltar radikalnog cionizma“, piše Ben-Ami, čije viđenje dele i mnogi drugi komentatori. Oni ukazuju na to da je, prema izveštajima, Tramp od izraelskog premijera direktno zatražio da, ovako ili onako, operacije u Gazi i Libanu privede kraju do njegove inauguracije, ili tu negde. Uostalom, poslovnim interesima porodice Tramp bi mnogo više od eskalacije u prilog išlo smirivanje na Bliskom istoku i nastavak započetog pa prekinutog procesa normalizacije odnosa Izraela i Saudijske Arabije – mada palestinsko pitanje više neće moći da se zaobilazi kao u vreme njegovog prvog mandata.
Kakvo je vreme došlo, još će Tramp iznova krenuti da traži objašnjenje zbog čega ga i dalje zaobilaze pri izboru laureata Nobelove nagrade za mir.
