Kada sam nedavno iz Pariza putovala za Osaku, ekran na kome je bila prikazana ruta našeg leta odražavao je stanje sveta u 2024: avion se kretao u cik-cak od Francuske do Austrije, preko Rumunije, Turske, Gruzije i Turkmenistana, preleteo Kinu via pustinje Gobi, pa zaobišao Severnu Koreju pre nego što je napravio zaokret od 90 stepeni u smeru našeg odredišta. Pažljivim planiranjem leta izbegnuta su ratna žarišta (Ukrajina, Bliski istok, Iran) i sankcijama pogođena Rusija, sada potpuno otuđena od Zapada. Leteli smo preko sveta zahvaćenog haosom.
Dan za danom, tokom kojih su se na našim ekranima smenjivali prizori granatiranih škola, uništenih bolnica, žena koje u očaju vrište, masovnih protesta i studenata koji protestuju na univerzitetima, 2024. je bila supersumorna godina. Kako sam najveći deo proteklih deset godina bila zauzeta istraživanjem koje je rezultiralo knjigom Picasso, l’étranger (Pikaso, stranac, u Francuskoj objavljenoj 2021, prim.), sveopšta pometnja i razaranje stalno su me podsećali na monumentalno remek-delo ovog umetnika, Gerniku.
U proleće 1937, prvo proleće Španskog građanskog rata, Pablo Pikaso je progovorio univerzalnim jezikom kako bi osudio jednu ekstremnu epizodu eskalacije užasa u modernom dobu: uništenje, u roku od nepuna četiri sata, baskijskog gradića koji je uživao u sunčanom pijačnom danu. S punom ozbiljnošću prizivajući viševekovno obilje inspiracija, i sažimajući sve reference koje je njegova čudesna književna, likovna i verska erudicija bila u stanju da obuhvati, Pikaso se posvetio stvaranju ogromnog, tragičnog tabloa. Čak i danas, kad se izbeglicama u tranzitnim kampovima postavi pitanje da navedu neko veliko umetničko delo, na pamet im pada Gernika.
Mišel Leris pomaže nam da razumemo moć Pikasove slike: „Stari svet počinio je samoubistvo. (…) Nema reči kojima bi se sumirala naša katastrofa. (…) U formi crno-belog pravougaonika koji podseća na antičku tragediju, Pikaso nam šalje pismo saučešća: sve što volimo će umreti“
Etnograf Mišel Leris pomaže nam da razumemo moć Pikasove slike: „Stari svet počinio je samoubistvo. (…) Nema reči kojima bi se sumirala naša katastrofa. (…) U formi crno-belog pravougaonika koji podseća na antičku tragediju, Pikaso nam šalje pismo saučešća: sve što volimo će umreti“. Kontinuirana relevantnost ove poruke mnogo nam govori o stanju sveta. Svi smo svesni da se čini kao da živimo u poslednjim satima Jučerašnjeg sveta, memoarske knjige Štefana Cvajga o Evropi na ivici katastrofe, koju je započeo da piše 1934. a svom izdavaču poslao neposredno pre nego što će 1942. izvršiti samoubistvo.
Kako da, gotovo devet decenija nakon Gernike, pojmimo godinu na odlasku, u kojoj su sve granice užasa probijene? Mi Evropljani smo mesecima iščekivali ishod američkih predsedničkih izbora, kao da je to bio nekakav barometar naših svakodnevnih života. Hoće li naizgled nepojmljiva pobeda Donalda Trampa dodatno potamneti već ionako sumornu sliku? Njegov plan za planetu glasi „Buši, mala, buši“ – a nauka, globalno zagrevanje i sudbina naših unuka mogu da se nose.
Svi heroji su otišli
I eto nas, na udaru zlogukih političkih vetrova koji ljude navode da se povlače, poraženi populističkim sloganima kojima se proglašava koliko je Amerika velika dok se odriče svojih najvećih vrednosti, i okruženi rastućim brojem demokratija koje skreću udesno, odbacujući novopridošle i zaboravljajući koliko su im energije imigranti doneli u prošlosti. Da li smo zaboravili da je Pikaso bio smatran opasnim „strancem“ u Francuskoj, „unutrašnjim neprijateljem“ u Španiji i „degenerisanim umetnikom“ u Nemačkoj? „Od Virgilija do Avgustina Hiponskog, od Enejide do Ispovesti, heroji naših veličanstvenih priča su ljudi koji odnekud beže“, primećuje istoričar Patrik Bušeron. „Oni su begunci i otpadnici koji su, poput Eneja koji preko noći beži iz spaljene i porušene Troje, izmislili svet u kome danas živimo.“
Globalni politički trend, međutim, ukazuje na povratak zakona džungle: nije li to kraj međunarodnog prava i delikatnog ustrojstva uspostavljenog nakon 1945? Kao Evropljani, više smo nego svesni da će – izuzev ako svi zajedno momentalno ne poverujemo u nešto što nije realno da će se dogoditi – naš kontinent biti prva žrtva novog trampističkog poretka.
Globalni trend ukazuje na povratak zakona džungle: nije li to kraj delikatnog ustrojstva uspostavljenog nakon 1945? Kao Evropljani, više smo nego svesni da će – izuzev ako ne poverujemo u nešto što nije realno da će se dogoditi – naš kontinent biti prva žrtva novog trampističkog poretka
Moje viđenje protekle godine čini je najmračnijom od svih koje mogu da prizovem u sećanje. Budući da sam Jevrejka alžirskog porekla, moje vlastito kulturno nasleđe – ukorenjeno u srednjovekovnu kulturu Al Andaluza (teritorije pod mavarskom kontrolom koja je od osmog do 15. veka zahvatala gotovo čitavo Iberijsko poluostrvo, prim.) i lagano tkano tokom mnogih decenija, u dijalogu srodnih jezika, izgrađeno na prijateljstvima s Libancima, Palestincima i Izraelcima – pokidano je monstruoznim ratovima u Gazi i Libanu. Arapi i Jevreji su sada ostrvljeni jedni na druge, ispunjeni mržnjom i fanatizmom, i nezainteresovani za bilo kakav pokušaj međunarodnog posredovanja.
U martu 1987, tokom jedne posete Gazi, zabeležila sam: „Gaza Siti: 115.000 stanovnika (…) Pojas Gaze: 650.000. U ovom trenutku, njih 50.000 je u zatvorima (…) Trista kvadratnih kilometara (…) Nakon Hongkonga, najgušće naseljeno mesto na planeti.“ Pre 37 godina imala sam osećaj da je Bliski istok na ivici. Uslediće potom Sporazum iz Osla, koji će podstaći nade da je stvorena svest o neophodnosti rešenja s dve države. Ali 4. novembra 1995. jedan jevrejski ekstremista ubiće Jicaka Rabina i to će razoriti prethodno ostvareni krhki napredak.
Otad su uspon krajnje desnice i nekontrolisana kolonizacija Bliski istok pretvorili u plodno tlo za onu vrstu mržnje koju je Hamas svojim užasnim terorističkim napadom oktobra 2023. pažljivo uzgajao. Svet koji sam poznavala – svet koji sam podigla za sebe i nazivala ga svojim – više ne postoji. Ekstremisti na obema stranama ubili su dijalog.
Kad kiše naiđu
Čak je i fizički svet devastiran. Na putu ka Japanu suočili smo se s tajfunom Kong-rej. U Kjotu, imperijalnom „gradu hiljadu hramova“, ljudi su oluju iščekivali s mudrošću iz koje je izbijala rezignacija.
Tokom naredna dva dana iskusili smo kondenzovanu verziju klimatskih obrazaca japanskog arhipelaga: nakon opasnih poplava usled obilnih, ledenih kiša, usledili su dani blistavi poput prolećnih – čisti, veličanstveni, očaravajući. Tog dugog novembarskog vikenda oko hramova i svetilišta umesto kišobrana su se mogli videti elegantni suncobrani. Ali posvuda nad Japanom pretnja u vidu ekstremnih vremenskih prilika narasla je kao rezultat globalnog otopljavanja i nešto je o čemu se svakodnevno brine. „Mnogi ljudi posećuju ovo svetilište tražeći zaštitu božanskih sila pred vatrom i drugim pošastima“, kaže natpis na ulazu u šintoistički hram Misaki na obali reke Takase.
Čovečanstvo se suočava s budućnošću ispunjenom prirodnim katastrofama dramatičnih razmera i na neodrživom nivou, predviđa Međuvladin panel za klimatske promene. Pa ipak, loše vesti nastavljaju da nas zasipaju, kao sekire da padaju
Azijskom tajfunu su, par dana ranije, prethodile monumentalne poplave na širem području Valensije, u Španiji, gde su sela koja su se prostirala južno od reke Turije izbrisana s mape, a tačan broj stradalih nije bio poznat ni nedeljama nakon katastrofe. Spisak je svakog dana bivao sve duži, a žitelji tog dela zemlje su svoj gnev iskalili na španskom kralju, premijeru i posebno predsedniku regionalne vlade, Karlosu Masonu, koji ne veruje u klimatske promene. Čovečanstvo se suočava s budućnošću ispunjenom prirodnim katastrofama dramatičnih razmera i na neodrživom nivou, predviđa Međuvladin panel za klimatske promene. Pa ipak, loše vesti nastavljaju da nas zasipaju, kao sekire da padaju.
Kako živeti na vulkanu? Antropocen, epoha u kojoj su ljudske aktivnosti postale sila sposobna da promeni uslove koji na planeti vladaju, neizbežno je postao centralna, čak opsesivna tema mnogih intelektualaca. „Jesmo ignorisali planetu, ali nam se to vratilo u obliku kriza. I bili su nam potrebni naučnici da ukažu kako je sve međusobno povezano da bismo to shvatili“, upozorava Dipeš Čakrabarti, istoričar s Univerziteta u Čikagu. „Globalna era izrodila je gordost; planeta nas pak poziva da budemo ponizni. Samo u ovako urušenom svetu možemo da formulišemo ovaj poziv na poniznost: čak i ukoliko u ovom trenutku zvuči utopistički, meni se čini da je od apsolutno presudnog značaja.“
Naučni dokazi su nedvosmisleni, ali ih Tramp i mnogi drugi negiraju. S obzirom na to da su američki izbori prošli tako kako su prošli, „stabilizovanje rasta temperature na manje od 1,5 stepeni Celzijusa verovatno je postalo nemoguće“, zaključuje Majkl Man s Univerziteta Pensilvanija. To je „poslednji ekser u kovčegu“, dodaje Rejčel Klitus iz organizacije Savez zabrinutih naučnika. Gde su političari spremni da ograniče globalno zagrevanje uzrokovano ljudskim ponašanjem? I oni spremni da nametnu drastične mere koje bi nas zaštitile od u protivnom neizbežne tragedije?
Umesto usklađivanja s planetarnim protokom vremena, politička evolucija sveta ide u suprotnom smeru, ka sudaru imperija. Kako nam uspeva da ne vidimo ono što nam je pred očima? Pod uticajem globalnog zagrevanja, aktuelne i buduće masovne migracije biće sve mučnije, opasnije i smrtonosnije.
A opet, često se upravo u najmračnijim trenucima rađaju najmoćnije ideje. U mom slučaju, putovanje u Kjoto omogućilo mi je da steknem jedan drugačiji pogled na odlazeću godinu. To je možda zato što duhovni domen podrazumeva mirnije, integrisanije forme od onih u svetovima kojima upravljaju monolitne ideje. Kako da ne odamo počast miroljubivom sinkretizmu verskih zdanja u Japanu, poput hrama Jošiminedera, u čijem sastavu je i jedno divno očuvano šintoističko svetilište sa statuama dve male lisice?
Kad političari zastrane, institucije ostaju neme, a populizam divlja, na pojedincima je da nam ukažu na put kojim treba krenuti. Tako je zapravo bilo i s Gernikom 1937. Moramo da obnovimo otvoreni dijalog. Pisci i umetnici moraju da se aktiviraju
Dugotrajna koegzistencija otelotvorena u Kjotu građena je od šestog stoleća, kada je indijska filozofija preko Kine i Koreje stigla do Japana, da bi se u njemu prožela sa šintoističkim verovanjima. Japan je, naravno, nekad bio preplavljen nasiljem: hramovi su spaljivani ili vandalizovani, statue Bude bacane u reke ili korišćene za ogrev. Sloboda veroispovesti je uspostavljana postepeno, i tek pod međunarodnim pritiskom – počev od ustava iz Mejđi perioda, koji je usvojen 1899. i rezultirao uspostavljanjem miroljubive kohabitacije budizma i šintoizma, čiji elementi su se međusobno prožimali i integrisali u obe verske prakse. (Tokom Mejđi perioda, od 1868. do 1912, Japan je prošao kroz transformaciju iz izolovanog, feudalnog društva u modernu kapitalističku zemlju, prim.)
Dužnost da se svedoči
Uoči nove 2024. prijateljima sam poslala novogodišnju čestitku s fotografijom fascinantnog mozaika iz 12. veka u katedrali u Otrantu, i porukom koja je u isto vreme trebalo da zvuči i ozbiljno i veselo. Danas, godinu dana kasnije, više nema nikakve sumnje: 2024. nam nije donela mnogo veselja. Kad političari zastrane, institucije ostaju neme, a populizam divlja, na pojedincima je da nam ukažu na put kojim treba krenuti. Tako je zapravo bilo i s Pikasovom Gernikom 1937.
Moramo da obnovimo otvoreni dijalog. Pisci i umetnici moraju da se aktiviraju. Žan-Pol Sartr i drugi su svojevremeno ustali i formirali Raselov tribunal za ratne zločine. Kao što je 1966. rekao u obraćanju auditorijumu na japanskom Kejo univerzitetu: „Intelektualac je čovek koji je postao svestan suprotnosti, u sebi i u društvu, između potrage za praktičnom istinom i dominantnom ideologijom. (…) Proizvod rascepljenih društava, intelektualac je dužan da im svedoči jer je internalizovao njihovu liniju rascepa. (…) U tom smislu, nijedno društvo ne može da prigovara vlastitim intelektualcima a da time i samo sebe ne optužuje, jer može imati samo onakve intelektualce kakvima ih stvara.“
Pa ipak, glasovi intelektualaca se danas gotovo i ne čuju. Posvećenost, sloboda govora, autonomija: to su garanti umetničke moći. Nudeći nam svoju viziju, umetnici nas upozoravaju, prvo anticipirajući globalne potrese, potom razotkrivajući i osuđujući tragedije kojima smo okruženi. Gernika nam se stalno iznova ponavlja.
Setimo se Marka Rotka i njegove Kapele Rotko u Hjustonu, u Teksasu, vizionarskog i ekumenskog umetničkog dela iz 1971. na raskršću estetike, etike i politike; ili instalacije Carstva koju je u pariskom Gran paleu postavio Huang Jong Ping i koja se na veličanstven način referiše na povratak sukoba imperija, istovremeno zadržavajući kosmopolitsku singularnost.
Šta tek reći za Plutajuće dokove, vizionarsku instalaciju postavljenu na jezeru Izeo u junu 2016, godinu dana nakon izbijanja migrantske krize? Njen autor je Kristo, Bugarin koji je gotovo 60 godina pre toga kao politička izbeglica emigrirao u Francusku. Potvrđujući vlastitu slobodu, Kristo je ovim radom proklamovao omnipotentnost umetnosti, posetiocima – a bilo ih je više od milion – ponudivši iskustvo koje ih je ispunilo samopouzdanjem i koje nije moglo a da ne ostavi traga na njima. Prelazak s jedne obale na drugu, osećaj krhkosti i ranjivosti, proganjao je posetioce i dugo nakon što su ponovo stupili na čvrsto tlo.
Konačno, ne zaboravimo ni na razornu snagu fotografije Bez naslova (cunami drvo) Naoje Hatakejame iz 2018. Snimak nemog, osakaćenog, namučenog stabla – svedoka nuklearnog incidenta u Fukušimi, u otad preporođenom regionu iz koga Hatakejama potiče – uhvatila je suštinu godine koju smo upravo preturili preko glave. Kakva nas umetnička predskazanja čekaju u godini pred nama?
