Hamdan Balal je nedavno imao trenutke sreće i slave, i to svetske. Nakratko je, dakle, imao ono što naša civilizacija ne predviđa za Palestince, pogotovo ne za rođene u „Oblasti C“ Zapadne obale. Kada vas igra gena načini Palestincem, pa još i smesti u okupiranu oblast nad kojom Izrael ima potpunu kontrolu, u životu nemate vremena za bogzna šta pored borbe za opstanak. Uz obradu zemlje i odbranu ljudskih prava, dve nužne delatnosti u tim krajevima, možete još da tu borbu podignete u umetničku ravan. Balal je jedan od četvoro reditelja filma Mi nemamo drugu zemlju, koji je srpska publika mogla da gleda krajem prošle godine na festivalu Slobodna zona. Iole razuman gledalac i pre projekcije sluti na šta liči život u Masafer Jati, na malom komadu „Oblasti C“ koji oko hiljadu Palestinaca smatra domom, a Izrael vojnim poligonom. Gledalac možda na papiru poznaje i svaki detalj postepenog progona tih hiljadu ljudi, ali videti ih sabijene u 95 minuta bespoštednog dokumentarca, ipak je udarac u stomak; udarac toliko efektan da je film Mi nemamo drugu zemlju prošle godine proglašen najboljim dokumentarcem u Berlinu, a ovog meseca i u Los Anđelesu.
Licemerje Evrope
Takvo umetničko delo, naravno, ne može se zamisliti bez oštrih kritičara. Zato je u ponedeljak uveče 24. marta grupa naoružanih izraelskih doseljenika napala i povredila Hamdana Balala u njegovom rodnom naselju Susja, u Masafer Jati. Izraelska vojska je brzo reagovala i, logično, uhapsila Balala. Ako je to život Palestinca sa svežim Oskarom na polici, da li treba objašnjavati kako prolaze njegovi sunarodnici koji nisu bili te sreće da se proslave u svetu? Oni koji, recimo, žive u Krateru Gaze, od prošle sedmice opet izraelskom vojnom poligonu. Neka nam to ilustruju zaključci Evropskog saveta, skupa glavešina Evropske unije.
„Evropski savet žali zbog prekida primirja u Gazi, koji je izazvao veliki broj civilnih žrtava u nedavnim vazdušnim napadima. Savet žali zbog odbijanja Hamasa da preda preostale taoce. Evropski savet poziva na momentalni povratak punoj primeni sporazuma…“
Nova izraelska strategija počiva na ideji da se Hamas likvidacijom civilnog vođstva toliko oslabi da ga u Gazi zameni neka druga naoružana grupa, koja možda sa Hamasom ne bi delila ciljeve
Ni reči o tome ko su žrtve. Ni reči o tome ko ih je pobio. Ni reči o tome ko je prekinuo primirje osim ako čitalac iz fraziranja ne zaključi da je to krivica Hamasa iako se ni u samom Izraelu ne mora dugo tragati za ljudima i medijima koji za prekid krive režim Benjamina Netanijahua. Tako je novu rundu razaranja Gaze dočekala Evropska unija, koja inače baš ovih dana svira kako „Evropljani moraju da prihvate izazov i postanu lideri slobodnog sveta“, prema rečima Kaje Kalas, šefice diplomatije EU.
Kada je reč o bitnim akterima, kancelarija premijera Benjamina Netanijahua saopštila je da Izrael nastavlja da ruši ruševine Gaze jer je „Hamas uporno odbijao da oslobodi taoce i odbacivao predloge posrednika“. A što se tiče još bitnijeg učesnika, portparolka Bele kuće Kerolajn Levit je gostujući na kanalu Foks njuz rekla da su se Izraelci pre novog napada konsultovali sa vašingtonskom administracijom. Izvesno je da te konsultacije nisu trajale dugo, jer je primirje u Gazi Donaldu Trampu bilo potrebno samo zato da bi drugi mandat počeo kao mirotvorac. Predsedniku SAD ta maska više ne treba. Pozivajući se na izvore iz premijerskog kabineta, telavivski Harec je u više tekstova prethodne sedmice tvrdio da je Netanijahu – pre nego što je januarsko primirje i potpisano – „počeo da shvata“ kako rat mora da se produži i da u nastavku meta mora da bude civilno vođstvo Hamasa. Ta strategija, navodi Harec, počiva na ideji da se Hamas toliko oslabi da ga zameni neka druga naoružana grupa, jer ih u Pojasu Gaze ima mnogo, pa bi se možda našla i neka koja ne deli njegove ciljeve.
Provociranje sukoba
Smislenost te strategije na stranu, i Harec i mnogi drugi su i pre 18. marta, kada je Tel Aviv nastavio da bombarduje, upozoravali na brojna kršenja primirja – koja je skrivio Izrael. Prva faza prekida vatre, jedina kojoj su u ozbiljnim analizama i davane nekakve šanse, delimično je prošla po planu. Palestinci su oslobodili trideset troje izraelskih talaca, Izrael stotine palestinskih zatvorenika. Međutim, prema podacima ACLED, međunarodne neprofitne organizacije koja prikuplja podatke o svetskim oružanim sukobima, izraelska vojska je za manje od mesec dana „primirja“ u Gazi ubila najmanje trideset Palestinaca, što pešadijskim oružjem, što artiljerijom, što dronovima.
„Naš najveći strah se ostvario – izraelska vlada je odlučila da napusti taoce. Tvrdnja da je cilj nastavka borbi njihov povratak, prevara je“, saopštio je Forum porodica otetih i nestalih 18. marta
U istom periodu, podseća Harec, Tel Aviv je prekršio sporazum time što nije poslao delegaciju na pregovore o drugoj fazi. Nije se povukao iz koridora Filadelfi, blizu granice Gaze i Egipta, što je prema sporazumu trebalo da učini bezuslovno. Kada su najzad počeli pregovori o drugoj fazi primirja, Tel Aviv je u martu objavio da će zatvoriti granične prelaze i zaustaviti humanitarnu pomoć iako prema sporazumu to nije smeo učini sve dok pregovori traju… I tako dalje. No svi ti momenti su sporedni. Bitna su samo dva. Prvo – odluka Tel Aviva da nastavi rat nema nikakve veze sa preostalim izraelskim taocima. Toga je svestan i Forum porodica talaca i nestalih, organizacija koja okuplja familije žrtava sedmooktobarskog napada na Izrael.
„Naš najveći strah se ostvario – izraelska vlada je odlučila da napusti taoce. Tvrdnja da je cilj nastavka borbi njihov povratak, prevara je. Vojni pritisak ugrožava i taoce i vojnike“, saopštilo je to udruženje 18. marta.
No, kako bi rekao novinar Hareca Amos Harel, prema izraelskom premijeru taoci mogu i da umru u Hamasovim tunelima, jer im je svrha svakako da učvrste njegovu vlast. I to je poslednji bitan momenat.
„Netanijahu i dalje pokušava da smeni Ronena Bara, šefa Šin Beta. To svođenje računa je problematično u svetlu činjenice da unutrašnja istraga Šin Beta o bezbednosnim propustima 7. oktobra sadrži oštre optužbe na račun premijera i njegove politike slanja katarskog novca Hamasu.“
Da, i to je stara priča bez ishoda, to da je Netanijahuov režim monumentalno zabrljao zatvarajući oči spram Hamasa i Gaze dok je pokušavao da uništi Palestinsku samoupravu na Zapadnoj obali. Sve su priče stare, bliskoistočne pogotovo, samo ih nekada ljudi dobro ispričaju, kao u filmu Mi nemamo drugu zemlju.
Povratak ekstremne desnice
„Ovde se radi o nizu hitnih političkih ciljeva koje premijer neće javno priznati – o povratku Itamara Ben-Gvira i njegove ekstremno desne Jevrejske snage u vladu, o glasanju za budžet, o stabilizovanju vladajuće koalicije. Netanijahuov politički opstanak ovog puta zaista počiva na održavanju pritiska u Gazi – uključujući tu skretanje pažnje medija sa novih protesta protiv plana da se otpusti Bar. Netanijahuovi pravi ciljevi sve su jasniji – postepeni pad u autoritarni režim, čiji će opstanak pokušati da obezbedi trajnim ratom na više frontova“, zaključio je Amos Harel.
Nikoga nije iznenadila objava Izraela Kaca, ministra odbrane, da je njegova vojska spremna da na još sveže okupiranoj sirijskoj teritoriji ostane „neograničeno“
Čim je bombardovanje nastavljeno, Ben-Gvir i društvo su se trijumfalno vratili u vladu. Protesti protiv otpuštanja Ronena Bara pretvorili su se u proteste protiv nastavka rata, ali premijer ima i policiju, koja je jerusalimske demonstracije prošlog četvrtka rasturala vodenim topovima. Kada je reč o drugim frontovima, nikoga sredinom marta nije iznenadila objava Izraela Kaca, ministra odbrane, da je njegova vojska spremna da na još sveže okupiranoj sirijskoj teritoriji ostane „neograničeno“. Ministarstvo zdravlja u Gazi u ponedeljak je objavilo da je Izrael u poslednja 24 časa vazdušnim napadima ubio 65 ljudi. Broj palestinskih žrtava od početka rata prešao je 50.000, ne računajući Zapadnu obalu. Još nije poznato gde je Hamdan Balal.
