Francuski sud je krajem marta Marin le Pen izrekao petogodišnju zabranu obavljanja javnih funkcija na osnovu toga što je njena partija krajnje desnice, Nacionalno okupljanje (RN), sistematski zloupotrebljavala sredstva iz javnih fondova u vrednosti od preko četiri miliona evra. Novac namenjen za plate osoblja poslanika Evropskog parlamenta umesto toga je korišćen za pokrivanje troškova delovanja RN u Francuskoj.
Le Pen se žali na presudu, a njene pristalice nisu jedine koje izrečenu kaznu smatraju problematičnom. I neki kredibilni liberalni glasovi zagovaraju stav po kome bi bilo bolje Le Penovoj omogućiti kandidaturu na predsedničkim izborima 2027. i tako biračima prepustiti da joj presude. Ali argumenti na osnovu kojih se politika stavlja iznad prava duboko su falični.
Jedan od tih argumenata reflektuje tvrdnju potpredsednika Sjedinjenih Država Džej Di Vensa da evropske političke elite ne veruju svojim građanima. U njegovoj interpretaciji, te elite nemaju nikakav problem s tim da izborne rezultate i ponište ukoliko ishod glasanja nije u skladu s njihovim željama. Za primer je uzeo prošlogodišnje predsedničke izbore u Rumuniji, koji su proglašeni nevažećim nakon što je kandidat krajnje desnice Kalin Đorđesku odneo pobedu u prvom krugu. Konstatujući da Đorđesku nije postupao „u skladu s izbornom regulativom“, rumunsko izborno telo zabranilo mu je da se kandiduje (na ponovljenim predsedničkim izborima koji će biti održani u maju, prim.).
Populisti uvek tvrde kako su žrtve korumpiranih liberalnih elita, a presude koje im bivaju izrečene predstavljaju kao dokaz da takva zavera postoji. Ali taj narativ ne stvaraju sudski slučajevi, već populisti sami
Evropske elite i bez izricanja zabrana nastoje da partije krajnje desnice zadrže podalje od vlasti. Najvažniji skorašnji primer je iznova postavljeni sanitarni kordon u Nemačkoj: sve mejnstrim partije obavezale su se na to da neće ulaziti u koaliciju s Alternativom za Nemačku (AfD), koja je na februarskim parlamentarnim izborima zauzela drugo mesto.
Ali ne postoje apsolutno nikakvi dokazi koji bi išli u prilog tezi da je francusko pravosuđe postupalo u korist određenih političkih krugova ili, još važnije, da je targetiralo Le Penovu. I mnogi drugi francuski političari – poput bivšeg premijera Fransoe Fijona, koji je na jednim predsedničkim izborima imao i ulogu favorita – osuđivani su za finansijske zloupotrebe. Čak su i bivši predsednici osuđivani za korupciju, poput Nikole Sarkozija. Le Pen je oduvek bila zagovornik oštrih kazni u takvim slučajevima, pa ipak danas nekako veruje da građani treba da preuzmu ulogu vrhovnog suda.
Foto: Daniel MIHAILESCU / AFP / Profimedia
Postoji suštinska razlika između sankcionisanja nekog kandidata za javnu funkciju zbog njegovog nezakonitog postupanja i uklanjanja čitave jedne političke opcije iz izbornog menija. Ova druga mogućnost karakteristična je za pristup poznat kao „militantna demokratija“, za šta je reprezentativan primer Nemačka. Tamo se čitava jedna partija drži u izolaciji jer njen program i lideri pozivaju na razaranje liberalnog demokratskog poretka.
Može se debatovati o legitimnosti takvih zabrana, budući da ima smisla brinuti zbog mogućnosti da akcije čiji je cilj očuvanje demokratije mogu dovesti do toga da joj nanose štetu. Ali to nije slučaj kad je reč o kazni izrečenoj Le Penovoj. Njena partija će učestvovati na izborima i, mada je RN oduvek bilo porodični biznis porodice Le Pen, bilo bi bizarno tvrditi kako očuvanje demokratije zahteva da tako i ostane.
Marin Le Pen je oduvek bila zagovornik oštrih kazni u slučajevima finansijskih zloupotreba političara, pa ipak danas nekako veruje da građani treba da preuzmu ulogu vrhovnog suda
Osim toga, popustljivost prema popularnim političarima koji su prekršili zakon može da ima teške posledice po demokratiju kao takvu. Time bi se, na kraju krajeva, poslala poruka da su takve figure iznad zakona – kao što je sada slučaj u SAD, gde je Vrhovni sud presudio da je predsednik Donald Tramp imun od krivičnog gonjenja za sva dela počinjena u okviru obavljanja dužnosti šefa države.
Bilo je posmatrača koji su pretpostavljali da bi na osnovu ovoga Tramp mogao da izvuče nekakvu pouku iz brojnih problema sa zakonom iz kojih se jedva izvukao (dva impičmenta da se i ne pominju), ali njega je to samo okuražilo. Njegov drugi predsednički mandat već sada je parada bezvlašća, odraz njegovog uverenja da je on taj koji propisuje šta je zakon. Još gore od toga, mnogi birači zaključiće kako je Trampovo postupanje u celini gledano u redu, čim mu elitne institucije poput Vrhovnog suda faktički daju za pravo.
Popustljivošću prema popularnim političarima se takođe rizikuje da ona postane perverzni podsticaj da se u politiku i uđe kako se izbegao izlazak pred sud. Silvio Berluskoni se devedesetih godina u politiku upustio jednim delom i zbog toga što je znao da je pod istragom za podmićivanje i utaju poreza. Naredne dve decenije uspevalo mu je da izmiče zakonu, da bi mu 2013. zbog utaje poreza bila izrečena dvogodišnja zabrana obavljanja javne funkcije, te kazna u vidu društveno korisnog rada.
Oni koji se sa skepsom odnose prema punoj primeni zakona kad je reč o populističkim liderima tvrde takođe da osuđujuće presude koje su im izrečene takvim političarima daju priliku da sebe predstavljaju kao mučenike – pa i da uvećaju popularnost. Tako i Le Pen sada sebe predstavlja kao žrtvu „lova na veštice“ koji su elite pokrenule s ciljem da dovedu do njene „političke smrti“.
Trampov drugi mandat već sada je parada bezvlašća, odraz njegovog uverenja da je on taj koji propisuje šta je zakon. Još gore, mnogi birači zaključiće kako je Trampovo postupanje u celini gledano u redu, čim mu elitne institucije poput Vrhovnog suda faktički daju za pravo
Ali populistički političari uvek tvrde kako su žrtve korumpiranih liberalnih elita koje ignorišu „narod“ i nastoje da skrajnu njegove autentične predstavnike. Naravno, presude koje im bivaju izrečene biračima koji podržavaju populističke političare moguće je predstaviti kao dokaz da takva zavera elita postoji. Ali taj narativ ne stvaraju sudski slučajevi, već populisti sami.
Dodatni razlog za brigu je što presude izrečene samoproklamovanim anti-establišment političarima mogu da potkopaju poverenje u pravosudni sistem, a konkretnom slučaju ojačaju i odavno prisutnu averziju koju Francuzi imaju prema „sudijama na vlasti“. Ali i po tom pitanju kritičari su sve shvatili naopako: populisti rutinski napadaju nezavisne sudije kao „neprijatelje naroda“.
Umesto da čine nepotrebne ustupke po pitanju primene vladavine prava, političari bi – kao i pravnici, novinari i pripadnici akademske zajednice – trebalo da insistiraju na tome da je princip sudske nepristrasnosti od ključnog značaja kako bi pravda bila zadovoljena, i kako bi bilo očuvano ono što su sudije koje su odlučivale u procesu protiv Le Penove i saradnika nazvale „demokratskim javnim redom“.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
