Uprkos plemenitim ciljevima koji su motivisali stvaranje Fejsbuka, a koje je njegov tvorac Mark Zakerberg naširoko proglasio, legitimno se zapitati koji je cilj kojem teži ovaj digitalni gigant? Gledajući unazad od vremena njegovog nastanka do globalnog uspeha Fejsbuka, mora se primetiti da očigledno postoji fundamentalna naivnost u Zakerbergovom pristupu internetu, a samim tim i u deklarisanim ciljevima ove platforme. Ta naivnost ponajpre se ogleda u verovanju da su povezivanje ljudi i njihovo umrežavanje dovoljni da svet učini boljim mestom.
U svetlu onoga što je postao, ne možemo se zadovoljiti ovim narativom. Ne možemo se praviti da ne znamo sve što danas znamo o ekscesima i zloupotrebama Fejsbuka. Skandal u koji je Fejsbuk bio upleten 2016. godine sa kompanijom za obradu podataka Kembridž analitika, kada su zloupotrebljeni lični podaci korisnika kako bi se podržala kampanja za Bregzit i ponuđene usluge Donaldu Trampu, ozbiljno su kompromitovale kompaniju. Promenljiva kontrola onoga što kruži na platformi, agresivna propaganda, nasilje, sve se to sa pravom zamera Fejsbuku…. I kad god se Fejsbuk našao na meti kritika, Zakerberg je lansirao u javnost sliku iznenađenog, pa čak i uvređenog čoveka. Ali nakon toliko ispada – teško je poverovati da je vlasnik tehnološkog giganta baš toliko naivan.
Nadzorni kapitalizam
Stvari su, naravno, komplikovanije od toga. Najbolji primer za to je verovatno vrednost Fejsbuka. Vrednost se sada procenjuje na oko šeststo milijardi, a Zakerbergovo bogatstvo na šezdeset milijardi dolara. Sve ovo nije nastalo ni iz čega – na prelazu 2007. i 2008. godine. Tri godine nakon osnivanja Fejsbuka Zakerberg pronalazi svoj ekonomski model i angažuje ženu koja je veoma važna u istoriji platforme. Šeril Samerg je došla iz Gugla gde je već implementirala sistem koji se zasniva na konceptu nadzornog kapitalizma. U suštini, prate se korisnici na osnovu onoga što je prikupljeno, kreiraju se baze podataka i prodaju se.
Ako prestanemo da koristimo velike reči o humanosti projekta i posmatramo sa strogo ekonomske tačke gledišta, šta je Fejsbuk? To je ogromna reklamna agencija koja može da prati kretanje svojih korisnika u realnom vremenu i koja je stoga sposobna da oglašivačima prodaje činjenice i podatke: želite li nekoga ko ide na odmor u planine, ko voli snoubording – izvolite…. Ovo invazivno prikupljanje podataka korisnika će im omogućiti da ih komercijalno potom ciljaju. Kada govorimo o trivijalnim stvarima, možemo reći da to i nije mnogo bitno, ali kada je reč o političkim, verskim pitanjima ili čak ličnom životu, stvari postaju zabrinjavajuće. U suštini, nemamo predstavu da sopstvene podatke predajemo privatnoj firmi, koja od toga pravi biznis.
Ono što Fejsbuk radi je strukturiranje mnogo potpunije baze podataka o korisnicima nego što bi bilo koja obaveštajna služba mogla da ima. I to o svim dimenzijama njihovih života. Paradoksalno, postoji potpuni nesklad između okrnjenog imidža Fejsbuka i njegovog uspeha na berzi. Fejsbuk posluje izuzetno dobro, pa … čak i sve bolje! Dakle, javna osuda Zakerberga mu uopšte ne šteti. Naprotiv.
Fascinacija imperijom
Da pričamo o moći … Zakerberg je suveren područja koje broji 2,4 milijarde ljudi i o svakom njenom stanovniku zna isto ili više od samih država kojima ti pojedinci pripadaju. Ali on je i moćan jer je bogat. Šta radi sa svojim novcem? Osnovao je fondaciju poput Bila Gejtsa, koji mu je uzor. On smatra da deo bogatstva mora vratiti zajednici, pa je sa suprugom osnovao svoju kompaniju filantropskog karaktera. Ali novac ne raspoređuje nasumično vođen velikim ciljevima – njegov novac je strukturiran, kapitalizovan i profitabilan. Razume se, postoji deo sredstava koja se koriste za finansiranje istraživanja u biologiji, zdravstvu, nauci, unapređenju obrazovanja… Čak i ljudi koji digitalne gigante vide kao nova industrijska carstva koja se ne razlikuju mnogo od onih koja su oduvek postojala u Sjedinjenim Državama kažu da su impresionirani dok prolaze pored zgrada Opšte bolnice Zakerberg u San Francisku. U zemlji koja je skoro napustila ideju javnog dobra, Zakerberg finansira prvu javnu bolnicu i to je vredno svake hvale.
Ono što Fejsbuk radi je strukturiranje mnogo potpunije baze podataka o korisnicima nego što bi bilo koja obaveštajna služba mogla da ima. I to o svim dimenzijama njihovih života
Opet, šef kompanije koja je notorno invazivna u pogledu privatnosti, izuzetno drži do toga da njegov život ostane daleko od javnosti. Zakerberg svoju doktrinu temelji na postulatu da će rušenjem barijera privatnosti ljudi razumeti šta drugi osećaju. Na kritike zbog takvog pristupa, Zakerberg, ne bez cinizma, odgovara da svako može da zaštiti svoj privatni život. Naravno, prenebregava činjenicu da je mnogo lakše to učiniti ako ste bogati.
Jedna od fascinacija Marka Zakerberga je Rimsko carstvo. Treba reći da podozrenje uvek izaziva kada moćni ljudi veličaju imperije i careve. Kako ovu fascinaciju možemo protumačiti u slučaju šefa Fejsbuka? Još kao dečak je naučio latinski i grčki, ima dve ćerke indikativnih imena – Maksimu i Avgustu. On ističe da je Rimsko carstvo bilo temeljni civilizacijski projekat koji je značajno doprineo razvoju čovečanstva. Objašnjava kako je Carstvo, da bi postiglo mir, sticalo neprijatelje i delovalo nasiljem. Čini se da je Zakerberg strastveni zaljubljenik u monumentalnu arhitekturu i razvoj grandioznih projekata. Dakle, u maniru rimskih careva, čak i ako to izaziva otpor, uspeva da nametne svoju viziju. Ljudi će za 100 godina shvatiti da je Fejsbuk bio temeljni napredak u istoriji čovečanstva, rezonuje Zakerberg.
Zakerberg svoju doktrinu temelji na postulatu da će rušenjem barijera privatnosti ljudi razumeti šta drugi osećaju. Naravno, prenebregava činjenicu da je mnogo lakše to učiniti ako ste bogati
Šta znači ova zapanjujuća i u najmanju ruku preterana ambicija? To znači da Zakerberg smatra da je nasilje možda neophodan korak u izgradnji bolje budućnosti. To, takođe, znači da Zakerberg svoj rad vidi kao nešto mnogo veće od jednostavnog tehnološkog ili preduzetničkog uspeha – on mu daje civilizacijsku dimenziju. Možda čak i političku dimenziju, pa otuda možemo smatrati da veruje da se na izvestan način bavi politikom. Za njega se verovalo da je istrajni pristalica demokrata, ali ne – njegova jedina odanost je prema Fejsbuku. Veruje da su njegovi korisnici – zajednica. On oseća da uvodi ljude u svoju političku viziju – onu koja ima sopstvenu koncepciju privatnosti, svoju koncepciju slobode, i standarde koje nameće zajednici. Zakerberg je politički nastrojen, ali on ne želi vlast – jednostavno, stvorio je svet u kome on pravi zakone.
Otuđena mašina
Mnogo toga može da objasni tekst Kod je zakon iz 1999. godine velikog američkog pravnika Lorensa Lesinga. Danas je vrlo jednostavan za razumevanje, ali je pre četvrt veka bio vizionarski. Lesing kaže da se sve važniji deo naših života odvija onlajn, putem mašina i programa. Dakle, kompjutersko programiranje je politička aktivnost jer programi i algoritmi koji iz njih proizlaze odlučuju o tome šta se može ili ne može učiniti. Računarsko programiranje je zakon digitalnog sveta i u ovom dobu dobijamo informacije, sastajemo se, komuniciramo, trošimo novac… i sve to radimo onako kako nam programi dozvoljavaju.
Šef Fejsbuka je politički nastrojen, ali on ne želi vlast – jednostavno, stvorio je svet u kome on pravi zakone
Dakle, ako Fejsbuk odluči da ne možete da prikazujete golotinju na platformi, ali da možete da pokažete oružje – to stvara zakon koji važi za sve stanovnike planete Fejsbuk. Lesing daleke 1999. godine zaključuje da se pravila demokratije moraju primeniti na digitalne i virtualne prostore, inače ćemo dočekati pojavu digitalnih tiranija u kojima bi algoritmi naterali korisnike da rade ono šta žele programi – bez mogućnosti diskusije. Danas su društveni mediji ostvarili Lesingovu noćnu moru.
Ne fascinira uzalud Zakerberga Rimsko carstvo jer je on na svoj način car, a njegova imperija je Fejsbuk. Suveren je taj koji, ne polažući nikome račune, uspostavlja zakone koje poznajemo kao opšte uslove korišćenja, koje niko ne čita, ali koje ne bismo smeli da ignorišemo. Zakerberg je, dakle, suveren koji vlada nad delom života 2,4 milijarde ljudskih bića, a njegovi konkurenti su druge ekonomske, ali i političke imperije, Fejsbuk je de facto postao geopolitička sila. Fejsbuku, uvek i svugde gde je sa razlogom napadan, treba dosta vremena da prizna svoju odgovornost, a zatim da reaguje i blokira sporne sadržaje. U suštini, reč je o projektu sa namerama koje nisu nužno loše, ali su bez ikakve vizije mogućih posledica.
Sve to stvara čudan utisak – da je projekat prerastao svog tvorca. Zakerberg se danas nalazi pred mašinom koja kao da je krenula svojim putem, koja generiše toliko novca da je veoma komplikovano vratiti ovaj brod na pravi put. On ima 60 odsto glasačkih prava u upravnom odboru, ali ima i dosta poteškoća da upravlja svojom mašinom. Štaviše, jasno možemo videti da u Sjedinjenim Državama republikanci, koji obilato koriste Fejsbuk za emitovanje svog političkog oglašavanja i lažnih vesti, govore da je Fejsbuk prodemokratska platforma. Sa druge strane, demokrate govore da se mora demontirati Fejsbuk, da se korisnici moraju osloboditi njegovih invazivnih platformi. Zato, zbog monopola kompanije sve više ljudi poziva na njegovu demontažu. Opet, Zakerberg drži pognutu glavu i pokušava da izbegne iskušenja regulacije i rasturanja svog digitalnog carstva.
Zakerberg se danas nalazi pred mašinom koja kao da je krenula svojim putem, koja generiše toliko novca da je veoma komplikovano vratiti ovaj brod na pravi put
Ali, ovaj nadzorni kapitalizam, koji na kraju šteti svima osim finansijskim tržištima, predstavlja veliki izazov za budućnost. U stvari, to je veoma komplikovano pitanje – Fejsbuk je jedna od platformi koja radi na nadzoru svih korisnika interneta, poput Gugla i drugih, pa bi demontaža Zakerbergove imperije otvorila pitanje kako regulisati nadzore svih sličnih platformi.
Naivnost i cinizam
Ovde se logično postavlja pitanje da li je demontiranje Fejsbuka tehnički moguće?
Zbog integracije svojih servisa za razmenu poruka i baza podataka, uključujući Instagram, Vocap ili Mesindžer, ta operacija je izuzetno komplikovana. Ali svejedno, kompanije sa tako malo odgovornosti i transparentnosti bi trebalo da podležu demokratskim pravilima kao i svi drugi u civilizovanim društvima. Da li je zaista na Fejsbuku ili Guglu da određuju šta je dozvoljeno a šta ne, da određuju šta se sme reći? Ovo znači da je sloboda našeg digitalnog sveta prepuštena privatnim kompanijama. S druge strane, ove komercijalne firme koje ne plaćaju uredno poreze su preduzeća zasnovana na modelu razvoja koji nije prilagođen funkcionisanju demokratskih institucija. Sa te tačke gledišta, propisi i regulativa očigledno nisu na nivou. Zakerberg i Fejsbuk nisu dorasli izazovima koje su postavili, a države nemaju sredstva koja su neophodna za regulisanje ovakvih globalnih platformi.
Ali da se vratimo samom vlasniku Fejsbuka. Da li Zakerberg stvarno misli da njegovo digitalno carstvo radi za dobrobit čovečanstva? On to uporno ponavlja od samog početka. Kao što smo videli, njegova iskrenost može biti ozbiljno dovedena u pitanje u mnogim okolnostima i na mnogim primerima.
Ipak, realno je zaključiti da Zakerbergova naivnost i cinizam, paradoksalno, mogu sasvim lepo da idu ruku podruku. Uspeh Fejsbuka je jasan dokaz za to.
