Često se citiraju reči Marka Tvena da se „istorija možda ne ponavlja, ali se često rimuje“. Mogao je ovome da doda i kako, kad se istorija zbilja rimuje, rezultati često bivaju katastrofalni.
Kao što su teritorijalne ambicije Sila osovine – Nemačke, Italije i Rusije – pripremile teren za Drugi svetski rat, aktuelni blok autoritarnih režima koji čine Kina, Rusija, Iran i Severna Koreja, nastoji da demontira liberalni međunarodni poredak. Kao i tada, i sada bi razni konflikti diljem sveta mogli da prerastu u globalni rat u slučaju da vojna savezništva budu automatski aktivirana u znak odgovora na neprijateljske poteze rivala.
Faktor Tramp
Razmotrimo, na primer, vrlo realnu mogućnost da se bivši američki predsednik Donald Tramp 2025. vrati u Belu kuću. S obzirom na njegovu potpunu nezainteresovanost za bezbednost Evrope, jasno je zbog čega bi evropske zemlje, koje se još od završetka Drugog svetskog rata oslanjaju na američke bezbednosne garancije, trebalo da budu zabrinute.
Ali nije reč samo o Trampu. Imajući na umu rastući uticaj Kine i, shodno tome, rekalibriranje američkih strateških prioriteta, čak i drugi mandat Džoa Bajdena mogao da bi da vodi manjoj američkoj posvećenosti Severnoatlantskoj alijansi u korist AUKUS pakta, vojnog saveza Sjedinjenih Država, Australije i Velike Britanije, čija je misija suprotstavljanje kineskoj pretnji u regionu Indo-Pacifika. Slabljenje američkog interesovanja za Ukrajinu potcrtava tu promenu orijentacije, zbog čega Evropa sama mora da popunjava novonastali bezbednosni vakuum.
Sledstveno tome, u evropskim prestonicama počelo je da se strahuje od izbijanja rata. Poljski premijer Donald Tusk nedavno je izjavio kako je Evropa ušla u „predratnu eru“, dok je predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen upozorila kako kopneni rat „možda ne preti neposredno, ali nije ni nemoguć“. Francuski predsednik Emanuel Makron, sa svoje strane, nije isključio mogućnost slanja trupa u Ukrajinu, dok je načelnik Generalštaba britanske armije, general Patrik Sanders, pozvao na „nacionalnu mobilizaciju“, dodajući kako građani Britanije moraju biti spremni za sukob s Rusijom.
Kompletne zalihe municije Bundesvera, nemačkih oružanih snaga, ne bi potrajale duže od dva dana borbenih dejstava u sukobu s protivnikom ranga Rusije
Rusija predstavlja udaljenu pretnju državama poput Španije ili Italije, ali većina zemalja članica EU strahuje da im je predsednik Vladimir Putin pred vratima, iz čega se vidi koliki je problem to što Evropa nema stratešku autonomiju. Konsultantska kuća Mekinsi procenjuje da su u proteklih par decenija smanjivanjem svojih armija evropske zemlje uštedele 8,6 biliona (8.600 milijardi) dolara, u poređenju s prosečnim izdvajanjima za odbranu u periodu od 1960. do 1992. Uglavnom upotrebljavane u humanitarnim ili mirotvornim misijama, oružane snage evropskih zemalja se ponekad opisuju kao „bonsai vojske“ – minijaturne verzije istinskih armija, s limitiranim borbenim iskustvom.
Poništavanje Hladnog rata
Osim toga, budući da evropska odbrambena industrija daleko zaostaje za ruskom, a još više za onom američkom, za izgradnju evropskih odbrambenih kapaciteta verovatno će trebati godine. Ilustrativan je podatak da kompletne zalihe municije Bundesvera, nemačkih oružanih snaga, ne bi potrajale duže od dva dana borbenih dejstava u sukobu s protivnikom ranga Rusije.
Mada Rusija nije jaka kao što je nekad bila, Evropa ima dobre razloge za zabrinutost. Putinova rešenost da poništi ishod Hladnog rata eskalirala je u gotovo religioznu opsednutost obnovom ruske imperijalne moći. Agresija na Gruziju 2008, aneksija Krima 2014. i invazija na Ukrajinu, koju je pokrenuo pre dve godine, ilustracija su te nepokolebljive ambicije. Ruski brodovi i špijunski avioni redovno patroliraju nadomak granica sa Švedskom, Finskom i baltičkim zemljama, a odlaze čak i do britanskih obala.
Putinova agresija naterala je Evropu da zaboravi na svoj postistorijski pogled na svet i uozbilji se po pitanju ponovnog naoružavanja. Vojna potrošnja u zemljama članicama Evropske unije je u 2022. dostigla rekordnih 240 milijardi evra, što je povećanje od šest procenata u odnosu na prethodnu godinu, dok Mekinsi procenjuje da bi godišnja izdvajanja Evrope za odbranu do 2028. mogla da narastu na 500 milijardi evra.
Organizaciona i materijalna degradacija koju je ruska armija pretrpela tokom više od dve godine intenzivnih sukoba u Ukrajini, te rizik da bi proglašavanje pune mobilizacije u slučaju rata s Alijansom moglo da destabilizuje njegov režim, Putina će verovatno odvratiti od pokretanja novih vojnih kampanja u dogledno vreme. Ako ruski dobici u Ukrajini budu ograničeni na aktuelne odbrambene linije i jasna pobeda izostane – što je ishod koji zavisi od zapadne podrške Ukrajini – Putinov apetit za nove avanture na Baltiku mogao bi da bude drastično umanjen. Ali ga neće sprečiti da pokuša da destabilizuje Moldaviju, Gruziju, južni Kavkaz, Zapadni Balkan, pa čak i Francusku i Britaniju, niti će ograničiti operacije ruskih privatnih vojski u Africi.
Sistem odvraćanja
Putinove nuklearne pretnje, međutim, reflektuju nesposobnost Rusije da se s NATO nadmeće na planu konvencionalnog naoružanja: ta vrsta trke u naoružanju je osamdesetih godina osakatila Sovjetski Savez. Iako evropske zemlje i dalje za odbranu izdvajaju manje od ciljana dva odsto bruto društvenog proizvoda, Rusija ne može da parira odbrambenim budžetima zemalja članica NATO, čak i kada se iz ove kalkulacije izuzme Amerika.
Ali iako bi povećana izdvajanja za odbranu Rusiju mogla da odvrate od toga da napadne neku evropsku zemlju, povećani vojni budžeti sami po sebi neće rešiti strateške probleme kontinenta. Da bi bila u stanju da se odbrani, Evropa mora da podigne i nivo integracije i interoperatibilnosti svojih različitih vojnih kultura i sistema naoružanja. Kako će to biti dugotrajan proces, predlog Fon der Lajenove za uvođenje funkcije evropskog komesara za odbranu predstavlja korak u dobrom smeru.
Uglavnom upotrebljavane u humanitarnim misijama, oružane snage evropskih zemalja se ponekad opisuju kao „bonsai vojske“ – minijaturne verzije istinskih armija
Potrebno je takođe da Evropa smanji zavisnost od američkog nuklearnog kišobrana. Uspostavljanje nezavisnog evropskog sistema nuklearnog odvraćanja, koje mogu da obezbede samo Francuska i Britanija, od ključnog je značaja za suprotstavljanje Putinovoj agresiji. Bez takvog instrumenta odvraćanja, kako je nedavno primetio britanski nedeljnik Ekonomist, ista ona logika koja je Francusku navela da razvije svoje Force de Frappe, udarne vojne i nuklearne snage – polazeći od pretpostavke da Amerika ne bi zbog Pariza žrtvovala Njujork – mogla bi da se odnosi i na ostatak Evrope: da li bi Francuska bila spremna da zbog Talina rizikuje Tuluz?
S tim na umu, čak i ukoliko bi Evropa poboljšala svoje odbrambene kapacitete, ne bi bilo mudro pretpostaviti da će politički lideri nužno donositi racionalne odluke. Istoričarka Barbara Takman u svojoj knjizi The March of Folly (Marš lakomislenosti, prim.) iz 1984. konstatuje kako politički lideri često postupaju u suprotnosti s vlastitim interesima. Katastrofalni američki ratovi na Bliskom istoku, zlosrećna sovjetska kampanja u Avganistanu i tekući mrzilački rat između Izraela i Hamasa u Gazi, koji ima potencijal da eskalira u širi regionalni konflikt, prvorazredni su primeri takvih pogrešnih poteza. Kao što Takman primećuje, maršu lakomislenosti nema kraja. I upravo to je razlog zbog koga Evropa mora da se pripremi za period povišene budnosti.
