Evropljani su se tokom februara definitivno uverili da njihova najbliža saveznica, Amerika, više nije zainteresovana za – na uzajamnom poverenju utemeljenu – saradnju koja je transatlantske odnose definisala proteklih osam decenija. S nepoštovanjem se odnoseći prema saveznicima, pritiskajući Ukrajinu i mešajući se u unutrašnje poslove Evrope, Sjedinjene Države su se iz statusa njenog najvažnijeg partnera i najagilnijeg pristalice Ukrajine transformisale u nešto nalik neprijatelju.
Istina, američki predsednik Donald Tramp počeo je pregovore o sudbini Ukrajine s ruskim predsednikom Vladimirom Putinom a da niko, čak ni Amerikanci, zapravo ne znaju kakvu strategiju njegova administracija sledi. Ali je na nedavnoj Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji postalo jasno kako Evropa više ne može da ignoriše staro američko nezadovoljstvo raspodelom troškova zajedničke odbrane u okviru NATO. A i nije reč samo o izdvajanjima za odbranu. Kako se SAD sve više fokusiraju na Aziju (i same sebe), Evropa nekako mora da popuni veliku prazninu koja se ukazala povlačenjem dosadašnjeg političkog i vojnog lidera.
Razmere američkog strateškog pomeranja najočiglednije su na primeru Ukrajine. Tramp pozicionira SAD kao posrednika između agresora Rusije i njene žrtve Ukrajine. Nakon što je prethodno snažno podržavala Ukrajinu, Amerika se sada prema toj namučenoj zemlji odnosi siledžijski da bi je naterala da pristane na pregovore, istovremeno je ucenjujući da joj prepusti kontrolu nad eksploatacijom kritično važnih minerala. Dok je administracija Džoa Bajdena s evropskim saveznicima imala najtešnju moguću saradnju kako bi koordinirali podršku Kijevu, sankcije Rusiji i pripreme za obnovu Ukrajine, Trampova administracija smatra da u tim pregovorima Evropljani ne treba da imaju nikakvu ulogu.
S nepoštovanjem se odnoseći prema saveznicima, pritiskajući Ukrajinu i mešajući se u unutrašnje poslove Evrope, SAD su se iz statusa njenog najvažnijeg partnera transformisale u nešto nalik neprijatelju
Evropljani su o geopolitičkom stanovištu nove američke administracije mnogo mogli da saznaju iz istupa potpredsednika Džej Di Vensa, koji je u Minhenu, neposredno pred izbore u Nemačkoj, cinično izrazio podršku tamošnjoj proruskoj krajnjoj desnici. Ako se ovo političko mešanje pokaže uspešnim, SAD time neće oslabiti samo Nemačku, već i čitavu Evropsku uniju.
Nakon što su se u prvi mah našli u situaciji zeca uhvaćenog u snop automobilskih farova, evropski lideri povukli su prve poteze koji bi trebalo da vode očuvanju stabilnosti i suvereniteta kontinenta. Hitni neformalni sastanak u Parizu 17. februara bio je važan prvi korak u dugom procesu koji sada mora da bude ubrzan. Igrom slučaja, taj sastanak usledio je samo nedelju dana nakon što je Pariz bio domaćin samita o veštačkoj inteligenciji, na kome su Evropljani imali priliku da debatuju o tehnološkoj konkurentnosti i privlačenju novih investicija. Koliko god da su ovi skupovi bili različiti po sadržaju i strukturi, oba se tiču istog izazova: staranje o vlastitom suverenitetu Evropa mora da preuzme u svoje ruke.
Ukrajina je najneposredniji izazov s kojim se Evropa suočava, ali će očuvanje evropskog suvereniteta predstavljati daleko veći i dugoročniji projekt. Evropljani moraju da sistemski redefinišu svoj pristup bezbednosti. Ako Ukrajina i Rusija dođu do dogovora, njegovo održavanje najvećim delom će pasti na Evropljane, budući da SAD žele da smanje svoje međunarodne obaveze i više nisu pouzdan partner. U tom scenariju, Evropljani bi morali da uspostave ravnotežu između sprovođenja mirovnog dogovora u Ukrajini i očuvanja sposobnosti za odbranu drugih teritorija koje se graniče s Rusijom, poput skandinavskih i baltičkih država.
Na duži rok, Evropljanima će biti mnogo bolje ako Ukrajina postane važan deo evropske odbrane. Kao zemlja s ratom prekaljenom armijom, inovativnom vojnom industrijom, te izuzetno izdržljivim i kreativnim stanovništvom, Ukrajina bi za Evropu mogla da bude značajan izvor snage ukoliko je bude moguće stabilizovati i integrisati.
Nakon što su se u prvi mah našli u situaciji zeca uhvaćenog u snop automobilskih farova, evropski lideri sad moraju da intenziviraju napore za obezbeđivanje spoljnih granica Unije i očuvanje liberalne demokratije unutar nje
Evropljani ne smeju da odlažu produbljivanje bezbednosne i odbrambene saradnje. To znači razvijanje novog bezbednosnog koncepta kontinentalnih razmera kako bi se omogućilo da bude preraspodeljen teret unutar NATO, koji će najbolji okvir za kolektivnu odbranu ostati i u slučaju povlačenja Amerike, ili njenog istupanja iz alijanse.
Zemlje zastupljene na hitnom sastanku u Parizu i onom održanom par dana kasnije mogle bi da čine jezgro grupe koja će pokrenuti stvari. Francuska, Poljska, Nemačka, Holandija i skandinavske države, te baltičke zemlje (koje su najdirektnije ugrožene) deluju spremno za tako nešto. Isto važi i za Veliku Britaniju, koju bi trebalo smatrati intergralnim delom ove grupe, s obzirom na njenu snažnu podršku Ukrajini, ključnu ulogu koju ima u NATO i status nuklearne sile.
Ali koliko god od esencijalnog značaja bio NATO, i EU mora da intenzivira vlastite napore za obezbeđivanje spoljnih granica Unije i očuvanje liberalne demokratije unutar nje. Iako se EU neće transformisati u odbrambenu uniju, niti će formirati evropsku vojsku, svakako može da učini više kako bi obezbedila javna dobra od vitalne važnosti. Promovisanje energetske bezbednosti i domaćih inovacija će u narednim godinama biti od esencijalne važnosti. Zajedničke strategije i objedinjeno finansiranje mogu od Evropljana da naprave mnogo snažnije aktere u ovim sektorima, u kojima inače vlada velika konkurencija.
EU, Britanija i Norveška zajedno imaju preko 500 miliona stanovnika i ukupnu kupovnu moć veću od one američke. A uprkos unutrašnjim političkim tenzijama, imaju i institucionalnu stabilnost potrebnu za navigaciju u ovim kriznim vremenima
Evropljani moraju da ojačaju mišiće ne samo zato što se stara savezništva urušavaju, već i zato što se čitav geopolitički pejsaž menja. Situacija u SAD trebalo bi da im bude podsticaj da ojačaju veze s drugim važnim partnerima poput Japana, Južne Koreje i Australije, i donese im više samopouzdanja u odnosima s Kinom.
Minhen je jasno pokazao da je duga era posleratnog atlantizma okončana. U toku je moćan povratni proces i bilo bi ravno samoobmanjivanju nadati se da će šteta koju nanosi Trampova administracija jednom u budućnosti jednostavno moći da bude sanirana. Evropa svoje jake strane mora da koristi kao temelj na kome će graditi, i preuzme odgovornost za vlastitu bezbednost unutar NATO.
EU, Britanija i Norveška zajedno imaju preko 500 miliona stanovnika i ukupnu kupovnu moć veću od one američke. A uprkos unutrašnjim političkim tenzijama, imaju i institucionalnu stabilnost potrebnu za navigaciju u ovim kriznim vremenima. Evropa ima resurse da ostvari veliki napredak na planu tehnologije, digitalne ekonomije, odbrane i drugih ključnih sektora; a Minhen je pokazao da ne sme da traći vreme kako bi taj napredak i ostvarila.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
