Donald Tramp demonstrira izvanrednu efikasnost kad je o autodestrukciji reč. Posle svega nekoliko meseci na vlasti već je razorio transatlantsko savezništvo Severne Amerike i demokratske Evrope. Pokretanjem trgovinskih ratova protiv američkih saveznika i dovođenjem u pitanje američkih bezbednosnih garancija u Evropi za barem jedan naraštaj uništio je i poverenje u Sjedinjene Države. Značaj Amerike u svetu naglo opada.
Reč Trampove administracije ne vredi apsolutno ništa, kao što pokazuje njena izdaja Ukrajine, koja nastavlja da se bori za slobodu, demokratiju i druge kvintesencijalne evropske vrednosti. Odsad pa nadalje, Evropa će sama morati da se suprostavlja agresivnom, imperijalnom susedu, Rusiji. Ako ne želi da je snađe sudbina Ukrajine, mora da, bez odlaganja, odgovori na neka urgentna pitanja.
Američko odricanje od uloge vodeće svetske sile koja održava poredak i garantuje slobodnu trgovinu vodiće uspostavljanju drugačijeg međunarodnog poretka. Taj novi poredak se neće okretati oko američke moći, već oko rivalstva nekoliko velikih sila s nuklearnim naoružanjem. Kao što ponašanje Rusije pokazuje, oni koji raspolažu takvim naoružanjem neće se snebivati da ucenjuju one koji ga nemaju. Na pravilima utemeljeni poredak već pripada prošlosti; ubuduće će poredak funkcionisati u skladu s hirovima moćnih, ako uopšte bude funkcionisao.
Hoće li se Evropljani konačno okupiti oko zajedničkog cilja? Da li uopšte pretenduju na to da postanu istinska sila? Odgovori na ta pitanja odlučiće budućnost kontinenta i stotina miliona njegovih žitelja
U takvom scenariju Evropa ima najgore moguće karte, jer nije „istinska“ globalna sila, u smislu da nema vojni kapacitet da se sama brani. Postojeća evropska politička struktura – sačinjena od malih i država srednje veličine – nesposobna je za suočavanje s aktuelnim pretnjama.
Ono što Evropljane ujedinjuje je, iznad svega, zajednička sudbina, proizašla iz jedne očajne situacije. Hoće li se konačno okupiti oko zajedničkog cilja? Da li uopšte pretenduju na to da postanu istinska sila? Odgovori na ta pitanja odlučiće budućnost kontinenta i stotina miliona njegovih žitelja.
Izbor s kojim se Evropljani sada suočavaju jeste onaj između slobode i potčinjenosti. Ali nejasno je imaju li još snage da na asertivan način demonstriraju vlastitu suverenost i nezavisnost na bezbednosnom planu.
Evropljani moraju da identifikuju sve oblasti u kojima su se oslanjali na Ameriku i investiraju u dostizanje samodovoljnosti. Uspostavljanje evropskog suvereniteta je situacija tipa „sad ili nikad“
Trampova administracija ne dovodi u pitanje samo vojnu bezbednost Evrope, nego i globalni trgovinski sistem na kome počiva evropska ekonomija. Evropa sebi više ne može da priušti tehnološku zavisnost od vanevropskih velikih sila, posebno u osvit ere veštačke inteligencije. Isto važi i za njenu zavisnost od uvoznih sirovina, jer se preko njih brzo mogu potkopati drugi privredni sektori te ugroziti nacionalna ili regionalna bezbednost.
Evropljani moraju da identifikuju sve oblasti u kojima su se oslanjali na Ameriku i investiraju u dostizanje samodovoljnosti. Uspostavljanje evropskog suvereniteta je situacija tipa „sad ili nikad“.
Nakon dva razorna svetska rata u 20. stoleću, ključne evropske zemlje – počev od Francuske i Nemačke – uspele su da uspostave ravnotežu između vlastitih interesa i izvesnog nivoa solidarnosti sa svojim evropskim susedima. Ali Evropa nikada nije napravila odlučujući korak ka otelotvorenju zajedničke političke volje. Nacionalni egoizam uvek se pokazivao jačim od tog imperativa – ne na poslednjem mestu zato što je bezbednosni kišobran koji je američko prisustvo obezbeđivalo umanjivao potrebu Evrope da tu političku volju stekne. Sada je, međutim, ta potreba očigledna. Evropljani sada moraju da naprave taj završni korak koji su ranije generacije uvek nalazile načina da izbegnu.
Savremena Evropa mnogo može da nauči na De Golovom primeru. Dopadalo im se to ili ne, Evropljani moraju ili da nauče da žive s nekontrolisanim bezbednosnim rizicima, ili da postanu „degolisti“. Trećeg puta nema
Šarl de Gol, spasilac Francuske u njenim najcrnjim danima – kada se zemlja suočavala s vojnim porazom pretrpljenim od nacističke Nemačke – a potom i njen veliki modernizator šezdesetih godina, svoje memoare otvara sledećim rečima: „Čitavog života imao sam izvesnu ideju o Francuskoj. Ona je bila inspirisana koliko osećanjima, toliko i razumom“. Godine 1940. bio je anonimni general čiji je usamljeni glas iz egzila u Londonu neprestano pozivao sunarodnike u okupiranoj Francuskoj da se odupiru. Njegova ideja bila je neuništiva – i na kraju pobednička.
Savremena Evropa mnogo može da nauči na De Golovom primeru. Dopadalo im se to ili ne, Evropljani moraju ili da nauče da žive s nekontrolisanim bezbednosnim rizicima, ili da postanu „degolisti“. Trećeg puta nema.
Danas nam je, više nego ikada, potrebno snažno ideološko jezgro: zajednička ideja o Evropi kao kontinentu slobode, ljudskih prava, solidarnosti i vladavine prava. Evropa mora da ostane globalni bastion progresa i elementarne pristojnosti. Te vrednosti se mogu sačuvati samo ukoliko nastupamo kao jedan narod s ciljem da izrastemo u istinsku svetsku silu.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
