Još je Karl Marks ukazao na činjenicu da „ljudska svest obično zaostaje za stvarnošću“. Isto važi i za institucije koje se – one nacionalne kao i međunarodne – nalaze pred stalnim izazovom prilagođavanja sve bržim promenama sveta. Evropska unija je tokom poslednje decenije 20. veka nastojala da stvori novu evropsku institucionalnu arhitekturu u okolnostima velikih geopolitičkih potresa. Tada je došlo do ujedinjenja Nemačke, do dezintegracije istočnog bloka i raspada sve tri istočnoevropske federacije, uključujući SSSR, kao i rata na Balkanu. Krajem 20. i početkom 21. veka proširenje na istočnu i centralnu Evropu u okviru NATO, odnosno u EU, odvijalo se skoro simultano (1999-2004/2007), što je objašnjavano nastojanjem da se stabilizuje kontinent posle velikih transformacija iz devedesetih godina. Ova simultanost se, međutim, nije nastavila tokom naredne decenije, kada je NATO primio u članstvo četiri balkanske zemlje (Albanija i Hrvatska su ušle u NATO 2009, Crna Gora 2017, i Severna Makedonija 2020), dok je EU uključila jedino Hrvatsku (2013. godine).
Uspesi i neuspesi EU
Politika proširenja Evropske unije je u celini imala izuzetno dobre rezultate, još od vremena osamdesetih godina 20. veka, kada su se tri mediteranske zemlje (Grčka, Španija i Portugalija) iz stanja diktatura pretvorile u modele zapadnih demokratija, pa sve do velikog praska (proširenja EU sa 15 na 27 članica) koji je omogućio demokratsku stabilizaciju i ubrzani razvoj centralne i istočne Evrope. S druge strane, posmatrano iz današnje perspektive, Unija se pokazala nesposobnom da obezbedi stabilnost svog šireg susedstva, što takođe predstavlja njen vitalni geostrateški interes. Tako je „politika susedstva EU“ prema geografski bliskim državama koje nisu bile viđene za punu integraciju – nazivana „istočno partnerstvo“ (prostor Rusije i bivšeg SSSR-a), odnosno „mediteranska politika“ EU (južni, arapski susedi i Izrael) – doživela je potpuni neuspeh, odnosno katastrofalni geopolitički debakl. O ovome svedoče kako tekući ratovi i sukobi u Ukrajini, na Kavkazu, Gazi, Libanu i Siriji, Libiji, ali i šire stanje nestabilnosti u zemljama u susedstvu Unije, na istoku i na jugu. Unija takođe nije uspela da na pravi način definiše i realizuje strateške odnose sa tri velika suseda na svojim geografskim obodima, od kojih se jedan u međuvremenu pretvorio u direktnog neprijatelja (Rusija), jedan je od zemlje kandidata za članstvo u EU postao – iako u članstvu NATO – slabo kontrolisani, potencijalni geopolitički konkurent EU (Turska), dok se treći od zemlje članice transformisao u još uvek nedovoljno nedefinisanog partnera Unije (Ujedinjeno Kraljevstvo).
Geopolitička slabost Evropske unije, kao posledica procesa „multikriza“ tokom poslednje decenije (institucionalna, finansijska, migrantska kriza, Bregzit), kao i gubitka ozbiljnog strateškog vođstva, uz izvesno slabljenje američkog interesa za stanje u Evropi, odrazila se i na politiku proširenja. Ulaskom Hrvatske u EU proces proširenja na region Zapadnog Balkana tokom poslednje decenije izgubio je svoju geopolitičku i transformišuću dimenziju, pa je usporen do tačke skoro potpunog zaustavljanja – što se praktično i desilo u slučaju Turske (ali iz specifičnih razloga). Pokušaj nekadašnjeg predsednika EK Žan-Kloda Junkera da 2018. godine revitalizuje ovaj proces predlogom da Srbija i Crna Gora do 2025. godine budu uključene u EU, bio je ignorisan od strane Evropskog saveta. Pregovori o pristupanju pomenutih zemalja formalno su nastavljeni, ali puževom brzinom. Gubljenjem strateške orijentacije i jasnog cilja (rokova i sl.) proces pristupanja je izgubio transformišući uticaj na unutrašnje stanje u zemljama kandidatima. Ovo se posebno odrazilo na slučaj Srbije, koja je tokom pregovora i navodnih „evropskih reformi“ iz stanja delimične demokratije nazadovala u hibridni autokratski režim, podsećajući donekle na ono što se desilo sa Erdoganovom Turskom.
Fazna integracija Zapadnog Balkana
Sa velikim ratom u Ukrajini, proces proširenja EU je dobio novu dimenziju i vraćen u centar geopolitičkog odlučivanja u EU. Ukrajina i Moldavija, uz Gruziju, čiji su zahtevi za članstvo u EU dugo smatrani nerealnim, ubrzano su dobile status kandidata nakon februara 2022. godine i otpočele pregovore o pristupanju. Rat je istovremeno pokazao u kojoj meri je proces proširenja EU na Zapadni Balkan, koji traje već više od dve decenije, predstavljao nezavršeni posao. Stoga su tokom prošle i ove godine ubrzani pregovori o pristupanju sa Crnom Gorom, i otpočeli sa Albanijom. Neformalno se pominju 2026. i 2027. godine kao mogući rokovi za kraj pregovora ove dve zemlje. BiH je takođe dobila status kandidata za članstvo, ali uz dodatne uslove. S druge strane, pregovori sa Srbijom nisu pomereni sa mrtve tačke na kojoj su zaustavljeni 2021. godine. Severna Makedonija je i dalje upletena u mrežu teških bilateralnih odnosa sa Bugarskom i obaveze o još jednoj izmeni ustava. Plan rasta za Zapadni Balkan usvojen 2024. godine, koji obuhvata dodatna sredstva od strane EU predstavlja neku vrstu međukoraka u daljem procesu tzv. „fazne“ integracije ovih zemalja.
Rat u Ukrajini je pokazao u kojoj meri je proces proširenja EU na Zapadni Balkan, koji traje već više od dve decenije, predstavljao nezavršeni posao
Resetovanjem sastava institucija EU, koje je završeno 1. 12. 2024. godine (Evropski parlament, Evropska komisija, predsednik Evropskog saveta) EU je u poziciji da definiše perspektive proširenja do kraja ove decenije. Unija se, međutim, i dalje nalazi u raskoraku između geopolitičke potrebe da doprinese integraciji i stabilizaciji svog „unutrašnjeg dvorišta“ na Balkanu i hroničnih internih nesuglasica oko reformi same EU. Imajući u vidu da je deo država kandidata već u NATO, malo je verovatno da će geopolitički princip istisnuti kriterij prijema kandidata „prema zaslugama“ kao ključnog načela EU (kriteriji iz Kopenhagena) na čemu insistira i sadašnja predsednica EK Ursula fon der Lajen. Ona je takođe odbacila određivanje bilo kog eksplicitnog roka za proširenje EU, poput 2030. godine.
Ničija zemlja
Teško je očekivati da bi se ponekad pominjana ideja o kolektivnom prijemu svih kandidata za članstvo u EU sa Zapadnog Balkana mogla realizovati po uzoru na „veliki prasak“. Stoga je realnija mogućnost da do kraja mandata ove Evropske komisije i kraja ove decenije, EU završi pregovore o članstvu bar sa jednom (Crna Gora) – ili manjim brojem država – čije članstvo ne bi predstavljalo neko ozbiljnije budžetsko ili političko opterećenje. Ovo podrazumeva konsenzus između država članica, koji u ovom trenutku još ne postoji.
Nedostatak ovakvog scenarija leži u činjenici da bi u geografskom srcu Balkana ostala jedna vrsta „ničije zemlje“ odnosno institucionalno najmanje integrisani prostor, koji formalno ostaje izvan NATO, odnosno EU, a koji je istovremeno najpodložniji raznim spoljnim uticajima i potencijalnoj destabilizaciji (Srbija i Kosovo, BiH – uz Severnu Makedoniju). Ovaj prostor bi verovatno bio deo kasnijeg „paketa“ za ulazak u članstvo EU, tokom naredne decenije.
Sadašnje srpsko rukovodstvo nije do sada pokazalo stvarnu spremnost da prilagodi unutrašnju i spoljnu politiku interesu ulaska u EU. Interna očekivanja vrha vlasti da bi Srbija mogla da bude primljena u EU iz isključivo geopolitičkih razloga – a da se produži sadašnji sistem vladavine uz fingiranje političkih reformi, uz jačanje autoritarnosti, visoku korupciju, kontrolu medija i nepoštovanje vladavine prava – potpuno su nerealna.
Očekivanja vlasti da bi Srbija mogla da bude primljena u EU iz isključivo geopolitičkih razloga – a da se nastavi fingiranje političkih reformi, uz jačanje autoritarnosti, visoku korupciju, kontrolu medija i nepoštovanje vladavine prava – potpuno su nerealna
Narednim koracima Evropske komisije (najava studija za 2025, o posledicama prijema novih članica po pojedine interne politike EU), kao i otvaranjem debate o višegodišnjem budžetu Unije, za period 2028-2034, pokazaće se spremnost država članica EU da konkretno pripreme proširenje EU, koje će u daljoj perspektivi obuhvatiti i najkompleksnije pitanje – Ukrajinu. Istorijski je paradoks da će buduće granice evropskog „mirovnog projekta“, kako je često nazivana EU, nažalost, na istoku biti određene linijom fronta i ljudskom krvlju.
