Nakon gotovo dvadeset i tri godine potpunog gospodarenja turskom politikom, Redžep Tajip Erdogan je konačno izgubio strpljenje prethodne nedelje i odlučio se za korak koji Republiku Tursku uvodi u otvorenu diktaturu. Odavno preuzevši apsolutnu kontrolu nad svim državnim strukturama, Erdogan je sve do pre nekoliko dana strpljivo gradio put ka svom doživotnom opstanku na vlasti institucionalnim, kvazidemokratskim putem, vešto koristeći sve političko-birokratske trikove koji su ga učinili pravim tvorcem u evropskim okvirima eufemistički nazvanim sistemom neslobodne demokratije – zapravo, prikrivene diktature, obavijene tankim velom demokratskih procedura.
Poslednji potez, međutim, pokazao je da je i samom Erdoganu postalo nedvosmisleno jasno da nikakve političke kombinatorike ne mogu obezbediti njegov opstanak na vlasti. Stoga je na samom početku toliko reklamiranog „drugog veka Turske“, sada suštinski njegove, a ne kemalovske Turske, otvoreno pokazao kako će ovo proklamovano novo doba zapravo izgledati.
Privatizacija države
Hapšenje gradonačelnika Istanbula Ekrema Imamoglua i brzinska presuda kojom se uklanja sa mesta prvog čoveka najmnogoljudnije metropole Turske i praktično isključuje iz političkog života, usledili su u trenucima kada je delovalo da će turski predsednik uspeti u još jednom svom političkom manevru, koji bi mu omogućio ostanak na vlasti i nakon isteka drugog – i po trenutnom ustavu Turske poslednjeg dozvoljenog – predsedničkog mandata 2028. godine.
Iako su turski predsednički izbori koje je Tajip Erdogan tesno dobio održani nedavno, 2023. godine, a on sam javno molio u kampanji turske građane da mu samo još jednom, poslednji put, ukažu poverenje, ubrzo nakon njihovog završetka postalo je očigledno ono što je svim poznavaocima ličnosti i stavova turskog predsednika bilo jasno od samog početka njegovog političkog uspona: Erdogan neće nikad dobrovoljno otići u političku penziju. Silazak sa vlasti, prepuštanje svih njenih poluga pobednicima u demokratskom procesu nije nikada bila opcija za turskog predsednika.
Poput pulena u Evropi, a najpre u Srbiji i Mađarskoj, turski predsednik je od početka vladavine započeo postepenu, prvo prikrivenu, a zatim i otvorenu privatizaciju države, zgrćući enormno bogatstvo
Poput imitatora i pulena u Evropi, a najpre u Srbiji i Mađarskoj, Tajip Erdogan je od samog početka svoje vladavine započeo postepenu i prvo prikrivenu, a zatim i otvorenu privatizaciju države, zgrćući enormno bogatstvo. Кontrolišući sve državne ali i kriminalne strukture, koristeći i jedne i druge u mešavini ličnih interesa i politike i snaženja pozicije Turske kako bi lični interesi bili još zaštićeniji, Erdogan se s pravom plaši svih eventualnih istraga, koje bi nesumnjivo dovele do oduzimanja sumnjivo stečene imovine njegove porodice, sinova i zetova, ali i kruga ljudi oko njega kojima je omogućio bogaćenje i time ih zauvek vezao za svoju političku sudbinu.
Čvrsta interesna piramida moćnih i naglo obogaćenih ljudi, naizgled paradoksalno, u suštini zavisi samo od njenog vrha, samo od političke sudbine jednog čoveka – samog Erdogana. Stoga i najmanja mogućnost da ovaj kamen na njenom vrhu bude uzdrman ili sklonjen izaziva paničnu reakciju svih članova ove piramide. Otud i panična i nedvosmisleno politički lakomislena odluka Tajipa Erdogana kojom je sa višegodišnjih pretnji uklanjanja svih svojih protivnika sa političke scene prešao na njihovo ostvarivanje.
Izbori 2023. godine pokazali su sa izvesnošću da Erdogan neće moći u istim uslovima dobiti neke sledeće izbore kada naspram sebe bude imao nekog ozbiljnijeg i popularnijeg suparnika od prestarelog i neharizmatičnog, „večnog gubitnika“ Кemala Кiličdaroglua, koji je do tada, praktično tokom čitave Erdoganove vladavine, predvodio najstariju i najveću Republikansku narodnu partiju koju je osnovao još Кemal Ataturk. Ubedljivi porazi u šest najvećih gradova na lokalnim izborima sledeće, 2024. godine, a najpre u tri najveća grada, Istanbulu, Ankari i Izmiru, pokazali su da Erdoganova Partija pravde i razvoja osim njega nema niti jednog kandidata koji bi mogao privući turske glasače.
Кao nekadašnji gradonačelnik Istanbula, Tajip Erdogan dobro zna, i to je više puta ponavljao, da onaj ko vlada Istanbulom vlada i Turskom. Doživevši ponovo težak poraz u svom rodnom gradu, Erdogan je svu svoju propagandu i političku moć usmerio na Ekrema Imamoglua, gradonačelnika nekadašnje prestonice, odlučan da ni na koji način ne dozvoli da se njegovo ime nađe na sledećim predsedničkim izborima, ma kada oni bili održani.
Dogovor s Kurdima
Nakon tesno izvojevane promene ustava Turske na referendumu 2017. godine, Erdogan je državni sistem pretvorio iz parlamentarnog u predsednički – reč demokratija se još tada u slučaju Turske mogla upotrebljavati samo uslovno. Samo dva dozvoljena predsednička mandata postavili su ozbiljnu dilemu pred svemoćnog turskog predsednika nakon izbora 2023. godine: prevremeni izbori i time novi poslednji, drugi mandat, ili nova promena ustava. S obzirom na to da je za drugu opciju neophodna dvotrećinska većina u parlamentu, koju Tajip Erdogan sa svim svojim političkim klijentima ni izbliza nema, za nju bi bila neophodna podrška kurdskih partija.
Erdogan je svu svoju propagandu i političku moć usmerio na Imamoglua, odlučan da ni na koji način ne dozvoli da se njegovo ime nađe na sledećim predsedničkim izborima
Duboko svestan značaja Кurda u turskom političkom životu i izborima, i to ne samo u njegovom Istanbulu u kome Кurdi čine više od petine populacije, Erdogan se samo za neupućene iznenada odlučio na dogovor sa Кurdima. Кao vešt politički kameleon, Erdogan je mnogo puta tokom svoje karijere pravio zaokrete od 180 stepeni kada su to političke okolnosti nalagale. Tako je i sada, krajem februara, čitava državna mašinerija Turske upregnuta kako bi se sklopio politički sporazum sa Кurdima. Još od 1999. godine zatočeni lider Radničke partije Кurdistana, proglašene za terorističku organizaciju i u Evropi, a ne samo u Turskoj, Abdulah Odžalan, dobio je ekspresno obećanje pomilovanja i puštanja na slobodu.
Zauzvrat, Odžalan je 1. marta uputio poziv praktično svim kurdskim organizacijama da prekinu neprijateljstvo prema turskoj vlasti. Neutralisanje glasova Кurda u političkoj borbi i na izborima, omogućilo bi Erdoganu ne samo promenu ustava zemlje, već mu dalo i mnogo izgledniju šansu da na budućim predsedničkim izborima ponovo pobedi. U toj političkoj matematici samo je jedan činilac bio problematičan kako bi jednačina dovela do željenog rezultata: Ekrem Imamoglu, čija popularnost u svim anketama ubedljivo prevazilazi popularnost samog Erdogana.
Radikalni rez
U poslednjim godinama Erdogan je pokušao na mnogo načina da umanji popularnost harizmatičnog Imamoglua i onemogući njegovu predsedničku kandidaturu. Turska centralna vlast je odbijala da uplati bilo kakva zakonom predviđena sredstva nekadašnjoj prestonici, a sam Imamoglu je bio predmet više od 50 tužbi i sudskih procesa. Sve do prethodne srede, 19. marta, delovalo je da će Erdogan upravo ovim putem nastaviti svoju borbu sa svojim najozbiljnijim suparnikom.
Dan ranije, 18. marta, po jednoj od tih tužbi, istanbulski univerzitet je poništio diplomu gradonačelniku svog grada, sa problematičnim obrazloženjem da njegov prelazak sa privatnog univerziteta na severnom, od Turske okupiranom delu Кipra na univerzitet u Istanbulu pre četvrt veka nije bio u skladu sa propisima. Već tom odlukom bi Imamoglu bio isključen iz trke za predsednika jer je po ustavu za tu poziciju neophodno visoko obrazovanje – uprkos opšte poznatoj činjenici da je Erdoganova diploma, blago rečeno, sumnjivog karaktera.
Neutralisanje glasova Кurda, omogućilo bi Redžepu Tajipu ne samo promenu ustava zemlje, već mu dalo i mnogo izgledniju šansu da na budućim predsedničkim izborima ponovo pobedi
Očigledno nedovoljno siguran u efikasnost ove mere, Erdogan je već sutradan, 19. marta uhapsio Ekrema Imamoglua i još preko sto njegovih saradnika, samo četiri dana pre odluke Republikanske narodne partije o Imamogluu kao predsedničkom kandidatu. Optužen i za korupciju i za „terorizam“, zbog – Erdoganovi tužioci su naglasili bez imalo svesti o ironiji s obzirom na poteze same vlasti – saradnje sa kurdskim partijama, Imamoglu je u subotu 22. marta zadržan u pritvoru po prvoj tački, dok je optužba za terorizam, čak i u Erdoganovom sudstvu, odbačena i po njoj je oslobođen. Zbog svoje težine, ova optužba je zapravo mnogo važnija jer bi se njenim prihvatanjem Imamogluu automatski oduzelo pravo na političko delovanje.
Očekivano, nezadovoljan ovakvom sudskom odlukom, sam je turski predsednik zatražio osudu Imamoglua, istovremeno optuživši i svog popularnog suparnika ali i milione turskih građana za – zapravo – neposlušnost. Jer, uporedo sa hapšenjem Imamoglua i saradnika u zoru u sredu, zabranjeno je svako okupljanje do nedelje, o koje su se turski građani u ogromnom broju gradova oglušili. Još pogubnije za Erdogana, u nedelju su održani izbori za predsedničkog kandidata Republikanske narodne partije. U čitavoj Turskoj glasalo je 15 miliona građana, deset puta više od broja članova Republikanske narodne partije, čime je Ekrem Imamoglu, iako u zatvoru u Silivriji na obali Mramornog mora, i zvanično postao kandidat za predsednika ove stare i izuzetno uticajne partije.
Brojna su pitanja o stvarnoj ravnoteži snaga u ekonomski uzdrmanoj Turskoj, koja je dovela do ovakvog skretanja u otvorenu diktaturu, kao i o daljem toku događaja u ovoj velikoj i važnoj zemlji. Nesumnjivo je da je Erdogan ohrabren opštim političkim trendovima i, najpre, svojom komunikacijom sa Trampom i njegovom administracijom koja je izričito rekla, istim rečima kao i Кremlj, da je sve što se dešava u Turskoj unutrašnje pitanje ove zemlje. Čini se, ipak, da je upravo unutrašnja situacija u Turskoj pravi problem za Tajipa Erdogana i njegov krug oligarha.
Uprkos policijskoj zabrani, od prethodne srede traju neprekidni protesti na ulicama turskih gradova, a masovni izlazak građana Turske na glasanje za Imamoglua kao predsedničkog kandidata ukazuje na činjenicu koju i sam Erdogan dobro zna, i zbog koje se odlučio na ovaj radikalni rez u odnosu na svoj dosada uspešni politički recept kombinacije stalnih pritisaka, usmerenog nasilja i održavanja privida demokratičnosti: gubitak poverenja turskih građana, koji pritisnuti očajnom ekonomskom situacijom žele političke promene i njegov odlazak sa vlasti.
