S Emanuelom Makronom na čelu Francuske, darovi za tamošnju krajnju desnicu ne prestaju da stižu.
Kada je potkraj prošle godine usvojen drakonski imigracioni zakon, Marin le Pen i njeno Nacionalno okupljanje (RN) su likovali, videvši to kao ostvarenje svojih dugogodišnjih zalaganja – tim slađe što nije zahtevalo da prvo dođu na vlast. Sreću će im, doduše, ubrzo ponešto pokvariti Ustavni savet, ocenom da je više od trećine članova novog zakona u suprotnosti s Ustavom; ali to predsednika nije sprečilo da u januaru i tako okrnjen zakon ipak potpiše.
Odbacivanje levice
Potom je, nakon što je na izborima za Evropski parlament RN ubedljivo pobedio, Makron na to odgovorio nepotrebnim raspisivanjem vanrednih parlamentarnih izbora, na kojima je stranka koju od 2022. vodi Žordan Bardela još jednom ostvarila veoma dobar rezultat, mada je posle pobede u prvom krugu na kraju završila tek kao trećeplasirana (ali pojedinačno najjača partija). Tzv. „republikanski front“ – taktičko savezništvo svih drugih političkih snaga u Francuskoj kako bi se zaustavio izborni prodor krajnje desnice – nekako je izdržao i ovaj test, ali novonastala konstelacija svejedno nije bila onakva kakvoj se Makron nadao. Najviše mandata neočekivano je osvojio netom formirani Novi narodni front (NFP), savez četiri stranke umerene i radikalne levice, dok je predsednikov blok završio na drugom mestu, no bitno oslabljen i bez mogućnosti da samostalno odlučuje o tome kako će izgledati nova vlada.
Le Pen je priliku koja joj se ukazuje odmah počela da promišljeno eksploatiše: najavila je da njena stranka neće blokirati formiranje vlade na čijem čelu će biti Barnije
Što se, jasno, Makronu nimalo nije dopalo, pa je, u situaciji kad nijedan od tri glavna politička bloka nije ni blizu većine u parlamentu, skoro puna dva meseca – u koja su stale i Olimpijske i Paraolimpijske igre u Parizu, kao dobrodošao predah za čitavu naciju, ali i dobar izgovor za prolongiranje važnih odluka – odugovlačio s izborom premijera. A onda ga je prošle sedmice najzad imenovao, i krajnjoj desnici podario dosad najveći poklon.
Nije problem u ličnosti za koju se Makron odlučio. Mišel Barnije, veteran (73) iz redova degolističkih Republikanaca (LR) – van Francuske najpoznatiji po tome što je u ime Evropske unije vodio pregovore s Velikom Britanijom o uslovima njenog istupanja iz članstva – uvažena je politička figura i neko ko važi za „siguran par ruku“.
Nevolja je druge vrste. Predsednik ne samo da je odbio da za premijera imenuje nekog iz redova NFP kao relativnog pobednika izbora (levičarski blok je predlagao da to bude široj javnosti malo poznata Lusi Kaste); nego je zapravo bio tvrdo rešen da nijednog levičara ne pripusti u Matinjon (navodno je nakratko razmatrao mogućnost da mandat poveri bivšem socijalističkom premijeru Bernaru Kazenevu, ali to treba uzeti sa šakom punom soli). A onda je imenovanjem Barnijea, pripadnika LR – stranke desnog centra koja po broju mandata daleko zaostaje za vodećom trojkom – sudbinu svoje administracije faktički predao u ruke Le Penove i njene partije.
Jer, u situaciji kad njegova alijansa ni sa glasovima poslanika LR ne dobacuje do većine u Nacionalnoj skupštini, a uvređeni i ljutiti NPF Makronovo ignorisanje namerava da kazni odbijanjem da podrži Barnijea (zbog muljanja s formiranjem vlade prošle subote su širom zemlje održani i masovni protesti pristalica levice), nedostajuće glasove može da nadomesti samo RN. A to ovu stranku stavlja u poziciju da isključivo od nje zavisi hoće li Barnije imati priliku da formira vladu ili ne: Makron je, dakle, Le Penovoj omogućio direktan uticaj na državnu politiku kakav nikada ranije nije imala.
Le Penova je priliku koja joj se ukazuje odmah počela da promišljeno eksploatiše. Kazala je da RN „ne želi opstrukciju“ i da stoga neće blokirati formiranje vlade na čijem čelu će biti Barnije; ali je morala da negira navode u štampi prema kojima je u telefonskom razgovoru s Makronom za to ponudila i usmene garancije. Čime zapravo hoće da poruči da je politički odgovorna i spremna da nacionalni interes stavi iznad stranačkog – dok istovremeno zadržava punu slobodu da Barnijeovu vladu sruši onda kad ona proceni da je za RN to politički najoportunije. Recimo, kad se dovoljno primaknu naredni predsednički izbori, na kojima će 2027. još jednom jurišati na Jelisejsku palatu.
Merci beaucoup, cher Emmanuel.
