Džimi Karter možda broji poslednje dane – na palijativnoj nezi u svom domu je od februara 2023, a 1. oktobra napunio je sto godina – ali daleko od toga da je bivši američki predsednik (1977-1981) nesvestan sveta oko sebe. Kad su njegovi najbliži krenuli s pričom o predstojećem jubileju, stavio im je do znanja kako se nada da će potrajati dovoljno dugo da na izborima glasa za Kamalu Haris.
Rano glasanje u Džordžiji, Karterovoj matičnoj saveznoj državi, počinje 15. oktobra, pa će mu po svoj prilici želja biti ispunjena. A ako aktuelna potpredsednica kojim slučajem u novembru pobedi, zajedno s desetinama miliona sunarodnika i on će biti pošteđen suočavanja sa spoznajom da će najveći deo onoga u šta je verovao i za šta se zalagao u slučaju povratka na vlast Donalda Trampa otići u nepovrat.
Bude li tako, Karter će, u skladu s naslovom jednog članka Džejmsa Falousa, njegovog nekadašnjeg pisca govora – po kome nije imao sreće kao predsednik, ali jeste kao čovek – otići u miru: u kontrastu s nevoljama praćenim mandatom koji se poklopio s jednim od najturbulentnijih perioda moderne istorije SAD, ali u skladu s načinom na koji je proživeo svoj ispunjen život.
Karterova postepena politička rehabilitacija u SAD počela je tek u poslednjih desetak godina kada je, s veće istorijske distance, na njegov učinak počelo da se gleda drugačijim očima
U kolektivnom sećanju Amerike i analizama tamošnjih istoričara Karter je dominantno označen kao dobar i častan čovek, ali i jedan od njenih najneuspešnijih predsednika. Na čelu zemlje našao se kad su sećanja na debakl u Vijetnamu, aferu Votergejt i ostavku Ričarda Niksona još bila sveža; i kad se na tim događajima poljuljanu predstavu Amerikanaca o samima sebi nadovezala duboka ekonomska kriza, praćena visokom inflacijom i nestašicama goriva, s dotad nezamislivim prizorima ogromnih redova pred benzinskim pumpama kao najupečatljivijim prikazom tog doba.
Onda je usledio i sporovozni spoljnopolitički debakl u vidu talačke krize u Iranu, nakon što su pristalice novouspostavljenog islamističkog režima novembra 1979. upale u ambasadu SAD u Teheranu i zarobile na desetine Amerikanaca; te neuspelog pokušaja njihovog oslobađanja aprila 1980. u operaciji okončanoj gubitkom nekoliko letilica i pogibijom osam pripadnika američke armije. Poraz od Ronalda Regana na izborima te godine je i pre toga već bio izvestan, ali se tada, i dugo potom, činilo kako je Karter predodređen da kao gubitnik ostane upamćen i u širem, istorijskom kontekstu. I to uprkos nekim neupitnim dostignućima.
Životno delo u Kemp Dejvidu: Džimi Karter i tadašnji izraelski premijer Menahem Begin Foto: Universal images group / Profimedia
Ono svakako najveće predstavljaju sporazumi iz Kamp Dejvida. Njima su postavljeni temelji za uspostavljanje mira između Izraela i Egipta; mira koji i dan-danas traje – što je, primećuje Falous, kad je o Bliskom istoku reč, više od bilo čega čime može da se podiči ma koji šef Bele kuće pre i posle njega. U Karterove zasluge spada i (u to vreme kritikovano) prepuštanje Panami kontrole nad Panamskim kanalom, koju je ta zemlja dotad bila prisiljena da deli s Amerikom; stalno insistiranje na poštovanju ljudskih prava; te dalekovido delovanje na zaštiti životne sredine i uvođenju obnovljivih izvora energije (1979. je čak na krov Bele kuće postavio solarne panele, koje će Regan brže-bolje ukloniti).
Karterova postepena politička rehabilitacija u SAD počela je ipak tek u poslednjih desetak godina kada je, s veće istorijske distance, na njegov učinak počelo da se gleda drugačijim očima. On sam dotad je, neumornim radom na promociji ljudskih prava i smanjenju siromaštva – slobodno vreme godinama provodio učestvujući u izgradnji domova za beskućnike – uradio više nego dovoljno ne samo da 2002. dobije Nobelovu nagradu za mir, nego i da u Americi počnu da ga nazivaju „najboljim bivšim predsednikom“.
Sada je na kraju tog nesvakidašnjeg putovanja. Ali pre toga – glasanje.
