Čim se sleglo prvo uzbuđenje zbog hitaca koji su rasparali mirno subotnje popodne u Pensilvaniji, čim su živi blogovi ugašeni i reciklaža malobrojnih činjenica privremeno zaustavljena, američke i svetske redakcije shvatile su da su u nevolji. Shvatile su, naime, da je priča o atentatu na Donalda Trampa klimava – ne na planu istinitosti, već na planu dramske vrednosti. Novinari nisu dobri pisci, ne probijaju žanrovske konvencije, te su im za uspešnu dramu pre svega potrebni klišei heroja i zlikovaca. E sad, negativac je očigledan, nije to problem, ali nevolja je što Tomas Metju Kruks zasad ne deluje odveć živopisno. Na stranu što je mrtav, još nije otkriven nikakav sumanuti manifest, nikakva porodična devijacija, nikakav komšija ili školski drug koji je znao da je mladić tempirana bomba. O Kruksu zapravo nije otkriveno ništa osim dve političke sitnice, kontradiktorne, savršeno beznačajne i besomučno ponavljane. Teško je reći da li je bezvredniji podatak taj da je Kruks bio registrovani republikanac ili taj da je kao maloletnik donirao čitavih petnaest dolara jednoj organizaciji demokrata. Kruks je imao dvadeset godina, i što se kaže, tek je počeo da uči gde je levo a gde desno (sa čime Amerikanci i inače imaju problema).
Zlikovac i heroji
Ako je zlikovac problem, šta tek reći o herojima? U američkom akcionom filmu agent Tajne službe je očigledan kandidat za tu rolu, ali ovi stvarni agenti ispali su iz trke čim je Kruks ispalio prvi hitac, jer je njihov posao bio da ne bude ispaljen nijedan. O Donaldu Trampu kao heroju ne bismo dužili. Kako bi heroj stereotipne priče mogao da bude čovek koga polovina publike posmatra kao Hanibala Lektera lišenog intelekta? Novinarima je, dakle, ostalo da heroje traže među sporednim akterima, i u tom je pogledu upečatljiv tekst Si-En-Ena, posvećen trima fotografima koji su uprkos frci uspeli da uhvate kadrove koji su već postali ikonični. Dag Mils je snimio metak u letu, Evan Vuči okrvavljenog Trampa, Ana Manimejker gomilu agenata a pod njima upravo spasenog kandidata. Anu Manimejker za važnu rolu ne preporučuje samo odlična fotografija, već i prezime. Da li će scena koju je ovekovečila biti i politički spas za Donalda Trampa, njegov „manimejker“; da li će mu baš taj kadar omogućiti profit u vidu predsedničke fotelje?
To je pitanje broj dva, o njemu ćemo kasnije, i da odmah bude jasno – na to pitanje nemamo odgovor. Nešto nalik odgovoru možemo da ponudimo na prvo pitanje, američko koliko i evropsko – koliko je uzavrela politička retorika doprinela atentatu? Republikanci nisu oklevali da lansiraju salvu takvih optužbi.
„Osnovna premisa Bajdenove kampanje je ta da je predsednik Donald Tramp autoritarni fašista koji mora biti zaustavljen po svaku cenu. Ta je retorika direktno vodila do pokušaja ubistva predsednika Trampa“, zapisao je na društvenim mrežama Džej Di Vens, od juče Trampov kandidat za potpredsednika SAD.
Guverner Teksasa Greg Abot nije nazvao Trampa predsednikom, ali umalo jeste svecem, govoreći o tome kako „pokušavaju da ga zatvore, da ga ubiju, ali neće uspeti, jer je nepobediv“. Oglasio se i Tim Skot, senator iz Južne Karoline, i nekako povezao „radikalnu levicu“ i „medijske korporacije“, navodne podstrekače i pomagače u pokušaju ubistva. Time je dao još jedan argument u prilog zagradi iz prvog pasusa ovog teksta, i istovremeno izazvao onu drugu polovinu Sjedinjenih Američkih Država da podseti na retoriku samog Donalda Trampa. Dejvid Remnik je u Njujorkeru podsetio na Trampove tvrdnje da je Baraku Obami džamija draža od crkve, da se Hilari Klinton tajno susreće sa međunarodnim bankarima kako bi uništila suverenitet SAD, da su kompletne ljudske kategorije „šljam“, „gamad“, „životinje“, „narodni neprijatelji“.
Istorija nasilja
U redu, shvatili smo, ni demokratama ni republikancima mame nisu prale usta sapunom kada su bili mali, ali koliki je zaista put od verbalne salve do puščanog hica? Matija Ferarezi, italijanski novinar i autor knjige o Donaldu Trampu, napisao je sledeće:
„Političko nasilje poput pokušaja ubistva Donalda Trampa nije strano ni Evropi. Tokom nedavnih parlamentarnih izbora u Francuskoj fizički je napadnuto više od pedeset kandidata i aktivista. Ali političko nasilje u SAD je drugačije, jer se dešava u društvu u kome građani poseduju više od trista miliona komada vatrenog oružja i masovne pucnjave su tragično česte. Koliko god to ružno zvučalo, pokušaj da se ubije Tramp donekle je normalan, jer je u saglasju sa rasprostranjenim pribegavanjem goloj sili u američkom životu.“
Guverner Teksasa Greg Abot nije nazvao Trampa predsednikom, ali umalo jeste svecem, govoreći o tome kako „pokušavaju da ga zatvore, da ga ubiju, ali neće uspeti, jer je nepobediv“
Predsednik Džozef Bajden odmah je nakon atentata saopštio da je taj akt „protivan svemu za šta se nacija zalaže“, da „nije američki“. Ali i površan pogled na spisak ubistava i pokušaja ubistava američkih predsednika govori u prilog Ferarezijevoj oštrini. Ubijeni su Abraham Linkoln (1865), Džejms Garfild (1881), Vilijam Makinli (1901) i Džon Kenedi (1963). Ranjeni su Donald Tramp, Ronald Regan (1981) i bivši predsednik Teodor Ruzvelt (1912). Spisak onih koji su izbegli metke, predugačak je. Većina tih ataka, istina, ne pripada savremenom dobu, pa i Matija Ferarezi primećuje da se oblici političkog nasilja u Americi menjaju, ali retorske bitke nisu garantovane samo pre, već i posle svakog incidenta.
„Obe strane strastveno krive onu drugu za podstrekivanje zapaljivim izjavama, i to je jedno od retkih polja na kojima američki političari imaju konsenzus – politička pripadnost žrtve određuje krivca, ali struktura narativa je uvek ista. Demokrate i republikanci imaju zajedničku taktiku, manipulišu, instrumentalizuju, predstavljaju sebe kao žrtve, i time su se zarobile u perverznoj i cirkularnoj logici. Tvrdnja da postoji veza između političke retorike i nasilja sama postaje retorsko oružje, dodaje ulje na vatru polarizacije, i time čini političko nasilje još verovatnijim“, zaključuje Ferarezi.
Naoružana nacija
Slično je u Jakobincu mislio i Ben Bergis, profesor filozofije sa Univerziteta Ratgers. Pomodna teorija „stohastičkog terorizma“, po kojoj ekstremna retorika ohrabruje političko nasilje, pogotovo samostalne nasilnike, kakav je po svoj prilici bio Tomas Metju Kruks, i sama ima politički problem.
„Nikada nisam video da neko tu teoriju primenjuje dosledno. Ako vam pregrejana retorika deluje nefer ili neodgovorno, krivićete je za nasilje. Ako ste, međutim, sa jednako vrelom retorikom saglasni, ili je iznosi neko sa kime ste saglasni, tretiraćete je mnogo nijansiranije i biti prikladno skeptični prema tom uzročno-posledičnom lancu. Usudio bih se da tvrdim kako ta teorija ’stohastičkog terorizma’ opasno potkopava slobodu govora zamagljujući granicu između govora i nasilja. Hajde da ne idemo tim putem“, upozorava Bergis.
I Bergis, kao i Ferarezi, smatra da bi Amerikanci pre trebalo da obrate pažnju na dim koji im se vije iz pušaka nego na onaj koji se podiže nad političkim brbljanjem.
„Plodnije bi bilo da se posvetimo američkim zakonima o oružju, koji su bizarno labavi po standardima drugih demokratija. U ovoj zemlji živi 341 milion i kusur ljudi, i imamo otprilike 393 miliona komada vatrenog oružja. Ako želimo manje političkih pucnjava, i manje pucnjava uopšte, odavno je trebalo da nešto učinimo na tom planu“, zaključuje Bergis.
Usudio bih se da tvrdim kako ta teorija „stohastičkog terorizma“ opasno potkopava slobodu govora zamagljujući granicu između govora i nasilja
Ben Bergis
Pomoglo bi, dakako, i kada bi Amerikanci manje pucali po ostatku planete, kao što je primetio još jedan autor Jakobinca, Branko Marčetić.
„Dok ovo čitate, SAD su umešane u dva izuzetno krvava rata na dva kontinenta, od kojih je jedan naširoko proglašen genocidnim. Aktuelni predsednik, koji po sopstvenim rečima vodi te ratove po svetu, naširoko je hvaljen kao majstor spoljne politike, baš kao što su Trampa i politički protivnici hvalili kada je lansirao krstareće rakete ka nekoj dalekoj zemlji. Političko ubistvo je zvanična politika SAD, svejedno da li Barak Obama dronovima napada američkog građanina optuženog za terorizam ili Donald Tramp bombarduje visokog vojnog zvaničnika strane zemlje. Kako onda možemo da budemo šokirani kada se neki poremećeni mladi um okrene političkom nasilju? Američka javnost iznova i iznova sluša da je nasilje prikladno, nekada i jedino rešenje svetskih boljki, da je znak snage, zrelosti, ozbiljnosti. SAD su u ratu više od dve decenije. Tomas Metju Kruks pripada generaciji koja je tokom celog svog života znala samo za rat“, jasan je Marčetić.
Briga za rivale
Toliko o uzrocima. A što se posledica tiče, možemo da se poslužimo – Trampu bi to verovatno bilo drago – slikom iz američkog rvanja ili „keča“, kako ga ovdašnji iskusniji sugrađani zovu. Oni koji nastupaju u tom cirkusu dele se na dobre i loše momke, izvođač uzima jednu od te dve krinke, i uglavnom je zadržava tokom cele karijere. Veterani obično govore da je mnogo lakše biti loš momak, jer takvi ne moraju da love simpatije publike; treba samo da budu što grđi. Donald Tramp je na tome izgradio političku karijeru. On je loš momak čak i za one koji ga smatraju herojem, koji ga upravo zbog toga smatraju herojem. Matija Ferarezi je sa razlogom povukao paralelu između SAD i Francuske, jer su birači Donalda Trampa braća blizanci ljudi koji u Francuskoj glasaju za Nacionalno okupljanje. I jedne i druge, legitimno nezadovoljne državom, društvom, životom, prevario je deo establišmenta koji se pretvara da se odmetnuo. Tramp bi se sasvim udobno mogao smestiti na porodično stablo Le Penovih, tih ljudi sa krinkama loših momaka – i devojaka – naspram režimu koji se kolektivno prodaje kao dobar momak.
Trampovi birači su braća blizanci ljudi koji u Francuskoj glasaju za Nacionalno okupljanje. I jedne i druge, legitimno nezadovoljne državom, društvom, životom, prevario je deo establišmenta koji se pretvara da se odmetnuo
Politika je cirkus, politiku čine klovnovi ili rvači, ali ovaj put je Donald Tramp pred dilemom da li da promeni rolu. Ljudi su svugde slabi na one koji stradaju, pa Tramp sada, kao ranjenik, umalo pokojnik, valjda prvi put ima priliku da stekne simpatije i publike koja voli dobre momke. Sudeći po tome što je zatražio da nezavisni predsednički kandidat Robert Kenedi Junior odmah dobije zaštitu Tajne službe, po tome što, dakle, pokazuje kako se brine za rivale, možda se opredelio za taj put, i možda će tako namaknuti presudne glasove. Ali ostaje pitanje kako bi na to reagovala publika koja ga podržava od prvog nastupa u ringu.
