Minulog četvrtka, 27. juna, održana je debata između Bajdena i Trampa. Prvi put do sada, suočila su se dva pretendenta za predsednika, a da još uvek nisu promovisani u zvanične kandidate svojih stranaka na njihovim konvencijama. Naravno, do ovog je došlo jer su oba potencijalna predsednička kandidata procenila da im to ide u prilog.
Razlozi za duel
Tramp je hteo da učvrsti vođstvo u nekim od sedam država koje će zbog sistema elektoralnih glasova odlučivati o tome ko će odneti prevagu u predsedničkoj trci. Osim toga, želeo je da skrene pažnju sa činjenice da je osuđen za krivična dela (lakša, ali ipak krivična) i da povrati status ozbiljnog pretendenta kroz debatu sa predsednikom SAD, to jest da se stavi u istu ravan sa njim. Bajden je želeo da zaustavi rast podrške Trampu u ključnim državama. Hteo je da demantuje da ima oslabljene kognitivne sposobnosti i pokaže da je fizički dovoljno jak i energičan. Time je hteo da stavi do znanja široj javnosti da bi njegovim izborom, imajući u vidu još i njegovo dugogodišnje iskustvo i neuporedivo veće znanje o svim važnim državnim pitanjima u odnosu na Trampa, zemlja bila u sigurnim i znalačkim rukama. Elokvencija i energija sa kojom je Bajden održao govor o stanju nacije u Kongresu SAD početkom marta ove godine je njegovom timu davale razloge za optimizam u pogledu toga da će izaći kao pobednik u duelu sa Trampom. Ovaj optimizam zasnovan je na činjenici da je Tramp u poslednje vreme postajao sve nekoherentniji, nepovezaniji i nesposobniji da održi smislenu nit u svojim nastupima. To je otišlo tako daleko da je u noćnim humorističkim emisijama postao predmet podsmeha popularnih voditelja ne zbog onoga šta govori, već kako govori.
Bledi Bajden
Dogovorena pravila za održavanje debate su suštinski bila pogodnija za Bajdena. Naime, sprečavanje kandidata da jedan drugom prilaze napuštajući mesto, te sprečavanje upadanja jednom drugom u reč, kao što je to činio Tramp u debati na prethodnim izborima 2020, na taj način što im se gasi mikrofon kada ne govore, trebalo je da omogući mirniju atmosferu. Odsustvo „žive“ publike je, takođe, trebalo da doprinese ambijentu u kome razmena argumenata nije potencijalno ometena reakcijama publike. Pod tim okolnostima, uz fokusiranost, znanje i snažan i elokventan nastup Bajden bi izgledao kao državnik u odnosu na Trampa koji bi bio inferioran sa svakog od ovih aspekata, a naročito u baratanju istinitim činjenicama.
Bajden je želeo da se predstavi kao staložen i kompetentan predsednik, nadajući se da će Tramp nasuprot njemu izgledati kao razmaženo lažljivo i ljuto dete koje razbija ne samo igračke već i nameštaj i ostalo pokućstvo. Tramp je želeo da prikaže sebe kao snažnog borca, nadajući se da će Bajden izgledati kao slab i senilan starac. U četvrtak uveče, Trampova nadanja su se obistinila. Tačno je da je Tramp po običaju baratao netačnim podacima, glupostima, pa i lažima, ali je činjenica da su sumnje u fizičku i mentalnu sposobnost Bajdena bitno osnažene. Nije bilo važno šta je govorio, koliko je važno bilo njegovo bledilo i na momente nepovezan način na koji je govorio. Ukratko, umesto duela državnika i prevaranta koji su priželjkivali demokrate, dobili smo duel žilavog borca protiv delimično dementnog starca, koji su priželjkivali republikanci. Reakcije u demokratskom taboru su varirale od očaja do panike. Počelo je daleko glasnije da se govori da bi najbolje bilo da se Bajden povuče iz trke i da se do konvencije izabere novi kandidat. Postavlja se pitanje kako bi se to dalo izvesti. Šta bi bile posledice takvog preokreta neposredno pred izbore?
Odustajanje
Trebalo bi imati u vidu karakter i strukturu američkog političkog i stranačkog sistema. Ukratko, ko god postane predsednik države automatski postaje dominantan u stranci kojoj pripada (faktički njen predsednik u evropskom smislu reči) i nosi toliku političku težinu da je izuzetno mali broj onih koji bi poželeli da ga izazovu na primarnim izborima u stranci iz dva razloga. Prvo, zato što bi takav pokušaj bio skoro sigurno neuspešan. Drugo, jer bi se to smatralo krajnje nelojalnim odnosom prema stranci. U novijoj istoriji samo dva predsednika nisu dobila nominaciju svoje stranke za drugi mandat i to Heri Truman (na izborima 1952) i Lindon Džonson (na izborima 1968). Obojica su dobrovoljno odustali i time otvorili trku u okviru svoje stranke kako bi se došlo do drugog kandidata. Obojica su to uradili zbog slabog rejtinga u istraživanjima javnog mnjenja. Lindon Džonson je, osim toga, zbog rata u Vijetnamu imao i izazivača senatora Judžina Makartija iz države Oregon koji je postigao slabiji rezultat od Džonsona na primarnim izborima u Nju Hemširu (u martu 1968), ali dovoljno dobar da natera Džonsona da odustane od kandidature i otvori put drugima, a na prvom mestu Robertu Kenediju, koji je u trci za nominaciju ubijen u junu te iste godine. Ukratko, ukoliko predsednik sam ne odustane, šanse da neko drugi bude kandidat njegove stranke umesto njega su samo u sferi teorije. Drugim rečima, u odsustvu neke ozbiljne medicinske situacije ili incidenta, skoro je nemoguće sprečiti predsednika da dobije nominaciju svoje stranke. Skoro nemoguće, međutim, ne znači i potpuno nemoguće.
Prve reakcije na Bajdenov učinak u debati su se manifestovale kroz poziv većeg broja novinara i javnih ličnosti upućen predsedniku da se izdigne iznad situacije, postupi predsednički u cilju opšteg dobra za naciju (spreči Trampa da ponovo postane predsednik) i odustane od kandidature. Time bi se, po njihovom mišljenju, otvorila mogućnost nalaženja pobedničkog predsedničkog kandidata. Ovom apelu se pridružilo i uredništvo Njujork tajmsa što ovom pozivu daje dodatni značaj. No, Bajdenova prva reakcija je bila da održi skup u Severnoj Karolini i održi govor gde je prikazao energiju i rečitost kakvu je propustio da iskaže u debati. Ukratko, Bajden i njegov tim pokušavaju da loš utisak sa debate predstave kao pojedinačni incident sa obrazloženjem da je imao loš dan zbog prehlade. Ovo nije ubedljivo i ostaje da se vidi da li će neko od bliskih saradnika ili članova njegove porodice ubediti Bajdena da odustane od trke za nominaciju.
Potencijalni naslednici
Ako bi se to i desilo postavlja se pitanje da li bi logični kandidat, a to je potpredsednica Kamala Haris, imala dovoljnu podršku u biračkom telu da pobedi Trampa. Svima je jasno da je i njen rejting u javnosti nizak, a da su šanse da pobedi u predsedničkoj trci još manje. No, zaobilaženje Kamale Haris ukoliko se ona uključi u trku za nominaciju bi dovelo do unutarstranačke borbe sa potencijalno još gorim posledicama. Ovo je nešto što bi demokrate stvarno želeli da izbegnu, ali im neminovno sleduje u slučaju da se Kamala Haris kandiduje. Još gore bi bilo da u tom slučaju Bajden podrži svoju potpredsednicu.
Razmotrimo, na kraju, pretpostavku da se Bajden ne kandiduje iako već sada ima 95 odsto osiguranih glasova za konvenciju. U tom slučaju, delegati se oslobađaju obaveze da glasaju za njegovu nominaciju, a pošto su prošli primarni izbori, ostaje unutarstranačka borba za njihove glasove pri čemu i superdelegati (771 stranački funkcioner na prošloj konvenciji, a sada nešto manje) stiču pravo glasa za nominaciju za predsednika ukoliko niko ne dobije većinu u prvom krugu glasanja. Suštinski, vratili bi se u vreme pre 1968. godine kada su sprovedene reforme u vezi s obavezom delegata da glasaju prema rezultatima primarnih izbora. Nacionalni komitet Demokratske stranke bi morao da u tom slučaju definiše i neka privremena pravila za predstojeću konvenciju. Videćemo vrlo brzo, jer vreme ističe. Ukoliko Bajden ne odustane, demokratama ostaje da sa njime idu do kraja i mole se Bogu da će predsednik nekako prevagnuti kao što je to učinio u više navrata u nedavnoj prošlosti.
